МАНОЈЛО МАЊО ВУКОТИЋ: Шанса за српску истину

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

“Ништа се неће променити после хашке пресуде Караџићу” – готово је доминантна теза политичких лидера и аналитичара (макар се тако представљају).

Теза није тачна. Површна је. Исувише компромисна. Лажно помирљива. Удварачко европејска. Национално покајничка. Неактивна и неамбициозна.

Зашто се сада, баш сада, и баш одмах, без еуфорије, али аргументовано, тој истој мајци Европи, УН, државама у региону, пријатељима и непријатељима, не би објаснила слика грађанско-верског рата у бившој Југославији и улога Срба у њему.
Зашто, без обзира што смо се обавезали на сарадњу са Хашким трибуналом и што остајемо и даље везани међународним ланцима, не бисмо понудили мапу неправде коју је Хаг учинио према српском народу?

Србија је изручила тој правној накаради председника државе, председника владе, министре, генерале, команданте… Отворена је 161 оптужница, а 110 их је против Срба! Срби су осуђени на 1250 година затвора, девет Хрвата на 145 година и три муслимана на осам година! Пет Срба је осуђено на доживотне робије, и нико други.

То није правда. Врло лепо је изрецитовао Караџић дан после пресуде: “Богиња правде Јустиција претворена је у колгерлу, коју су неки позвали да им обавља прљаве послове”.

Колгерле и даље, нон-стоп, раде.

И после ригорозне и политичке пресуде првом председнику Републике Српске остаје за незнањем опијену међународну заједницу и старом мржњом надојене неке наше комшије – да су у том прљавом рату само Срби убијали. А Србе није – нико! Присетимо се: само у Сарајеву убијено је 8.000 житеља српске националности, на подручју Сребренице готово 5.000. Присетимо се: протерано је 450.000 Срба-староседелаца из новонезависне Хрватске! Каква је то људска комедија да оверени убица Орић на Башчаршији коментарише пресуду доктору Караџићу?

Где су у том рату били лукави Изетбеговић, хрватски отац Туђман, команданти Бобетко, Маркач, Готовина, Шушак и братија? Постали су – хероји и министри.

Шта су на Косову радили Харадинај, Тачи и њихови “овекаовци”? Убијали. “Кажњени” су председничким улогама, министарским фотељама, рукољупци у Бриселу, почасни гости у Америци…
Основно питање је: хоће ли Србија, сме ли, може ли, је ли спремна – да мирно и достојанствено, убедљиво и документовано, представи сва недела свету и покуша да спере са себе љагу. Са свог народа. Са својих сународника. И данас, и сутра, и прекосутра да то ради. Стално. Осмишљено.

Зар превара Рачка није разоткривена? Јесте.

Зар Маркале нису разоткривене? Јесу.

Зар многе друге подметнуте приче нису промењене или на ивици промене? Јесу.

Зар и Сребреница неће бити чињеницама “прекопана” и, упркос признању српских злодела, сахрањена као геноцидна прича?

Треба нам саборност, мудрост, знање и вештина да се прави нова, истинита слика о Србима, Србији и Републици Српској. Ту се не треба устручавати. Нема ни према коме. Немамо због чега. Требало би да радимо истраживања, књиге, филмове, чланке, организујемо скупове, трибине, путовања по свету… Има, на пример, комплетан списак, на длану, колико је Срба убијено у околини Сребренице. Има, још озбиљније, скупљена грађа о 32.000 Срба, такође поименице, по датуму, по месту, изгинулих у рату у Босни и Херцеговини. Што то не раде и не објављују научници плаћени од државе, него се, често, залуђују белосветским глупостима? Што то, у непрестаној офанзиви, не ради зрела дипломатија? Наравно, не могу то партијски слепци и провинцијска трчкарала који одлазе у амбасадоре и њихове саветнике. Не могу то упарложене и чиновничке институције, затворене у своје кавезе са личним кључевима интереса.

То што се у паролама проспе често је и добро. “Не дамо да се угрози Српска” – сопствена влада. Али, чиме не дамо?
“Удариће у темеље Српске” – вапи Додик.

Хоће, наравно да хоће. То већ чине. Многи.

Од Бакира, коме је очева “Исламска декларација” остала политички програм, до модно скројене хрватске председнице којој Хаг “није испунио очекивања Хрвата и Бошњака”.

Пред Србијом и Републиком Српском је – нови рат. Не свађама, не надметањем оружјем, не жртвама. Него – рат за истину. Рат за правду. Рат за рехабилитацију српског имена, земље, образа, части, њених грађана. Колективно и појединачно.

И ту, сигурно, не би требало имати ни недоумица ни колебања. Признати своје грешке – али натерати и друге да признају своје. Нека свако плати своје.

И не би се смело попуштати пред кукумавчењем разнобојних невладиних организација, што се и даље хране и једино тако опстају на топлом плаћеничком млеку. Не ни надобудним теразијским колумнистима и аналитичарима, који ништа не знају о рату, патњи, муци, сиромаштву, земљи, својој кући, свом имању, свом корену… Тим бубашвабама и гмизавцима који не припадају никоме и ничему сем новцу – не треба се ни окретати.

Велики је изазов.

Велика је одговорност.

Велика је и шанса да се српска истина смести у рам правде. Не за музеј. Него за живот. Нормалан. Људски. Много смо већ платили. Продали у бесцење најбоље што смо имали – име.

Овај улог за српску истину – нема цену.

МАНОЈЛО МАЊО ВУКОТИЋ

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.