ЛУКА ВУКАДИНОВИЋ: Изнад чекања

ИСКРА на Фејсбуку
Чекам оно што су чекали сви који чекаше да дочекају.
Чекамо да се чекање дочека па да сви видимо оно што смо чекали да чујемо.
Још само мало нам треба да чекање дочекамо.
Али чекање нам тужну судбу буди и ћера је у постојбину из које је све почело.
А све је почело из земље.
Из земље си почео да чекаш и чекаћеш док земљу будеш газио а вољећеш само ако земљу будеш видио.
Земља на којој стојиш и на коју пљујеш а коју носиш у себи.
Земља чекања.
И земља чека, неко чекање које само она зна а ти га осјећаш јер си и сам дио чекања.
Чепаш земљом, гледаш живу земљу која говори гласније него икад, она говори а Ти ћутиш, она дозива а Ти тражиш чекање које нећеш наћи.
Земља жива у којој спава сва наша прошлост и у коју ће се преселити будућност ако прошлост дочека да пред будућност стане.
А Ти чекаш себе.
Чекаш да се сам са собом коначно видиш и да себе испред себе видиш. Чекаш да своје лице додирнеш и да себи кажеш а да себе у очи гледаш.
А земља плаче и сузом кваси лице твоје, које ти гледаш испред себе.
Све што настаје изнад је чекања, све што дише изнад земље је и земља је изнад себе.
Све што ћиниш чиниш у чекању и чекаш изнад себе.
Све што пожелиш чекаш да се деси, али већ се десило неком док је чекао изнад чекања.
Све што урадиш, чекаш, чекаш да се врати тај тренутак у чекању између земље и тебе.
Све што замирише у твојој глави док чекаш и тражиш што већ имаш, само је мирис додира онога који те чека да му се вратиш.
Све што скриваш од себе и брата, све ће се чути на крају чекања, онда кад будеш изнад себе.
Земља, велика земља, земља чекања и земља спаса а опет земља и једина нада.
Земља изнад земље.
Чекам у земљи и од земље да земља дође по дио себе и однесе га изнад своје земље па да чека поновно рођење.
Тек пошто се роди нови прах узет од земље, тек онда чекању долази крај и почетак бива без чекања.
А Ти чекаш себе.
Чекаш на себи.
Ти чекаш себе на себи, док сам стојиш са собом, ти говориш а ти ћутиш, ти говориш а ти слушаш.
Кажи себи ако познајеш себе.
А знај да чекању долази вријеме у којем се чека потоњи дан.
И чекање страхује да дочека оно што чека.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.