ЉУБИНКА МИЛИНЧИЋ: А колико Русију кошта вето?

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: rs.sputniknews.com

Фото: rs.sputniknews.com

Кад се већ толико боје цене коју би Москва можда могла да испостави Београду за блокирање британске резолуције, неки српски медији би могли да се запитају и коју ће цену Русија морати да плати за то.

Оне вечери кад се већ знало да британска резолуција о Сребреници неће проћи, и када је премијер то саопштио новинарима, једно питање изазвало је његов осмех, али и осмех министра иностраних послова Ивице Дачића — управо су га, кажу, очекивали. Питање је било — колико кошта руски вето?

Иако је премијер јасно и децидирано одговорио, неки медији настављају да калкулишу и нагађају, све потенцирајући своју крајњу објективност, и тобоже хвалећи Русију као прагматичну државу, државу која води рачуна о својим интересима, па ни тамо нема бесплатног сира. Дакле — рачун ће кад-тад стићи. Још да нам ти наши душебрижници кажу колики ће бити, па да на време приштедимо, да не дођемо у ситуацију у којој је Грчка данас.

Наравно да Русија води рачуна о својим интересима, и наравно да тако ради свака озбиљна држава! Али Русија, управо зато што је велика и озбиљна држава, може себи да дозволи да води рачуна и о интересима других. Рецимо — да не дозволи да се бомбардује Сирија или да се злочини селективно проглашавају геноцидом по принципу — оно што смо ми чинили то није геноцид, оно што су неки други, то обавезно јесте.

Уз то, Русија на челу дипломатије има искусног дипломату, многи ће рећи — најбољег у овом времену у коме нема правих лидера. Дипломату који је матирао Велику Британију и много пре него што је дао налог свом представнику у Савету безбедности да гласа против Резолуције.

Оног момента када је Русија поднела контрапредлог било је јасно — британска резолуција пада, на овај или онај начин. Ако се прихвати руска верзија, Москва једним ударцем убија две муве, цементирајући Дејтон који је трн у оку Западу, а ако не прође, неће проћи ни британска.

Али Лавров је џентлменски пружио шансу свом британском колеги да прилагоди сопствени предлог руском и да изађу на седницу Савета безбедности са заједничким предлогом о осуди свих злочина на тлу бивше Југославије. Без речи „геноцид“.

И уместо да прихвати пружену руку, британски шеф дипломатије показује крајњи дилетантизам пишући, бришући и тргујући терминима, па и нудећи у кулоарима решење типа „а ако убацимо у резолуцију и страдање Срба и Хрвата, хоће ли тако моћи да прође?“.

А све да се Власи, тј. Руси, не сете да иза жеље да осуди злочин у Сребреници, Британија заправо жели да отвори пут за ревизију Дејтона, као и за дисциплиновање Републике Српске. И наравно, а можда и на првом месту, свесна од самог почетка да Москва неће допустити такав развој ситуације, да жигоше Русију као земљу која штити геноцидни народ.

Исто тако, „дупло дно“ има и секирација неких наших медија који се питају колико ће нас коштати руски вето, а заправо не брину о рачуну који ће нам испоставити Москва него о оном другом, којим ће нас казнити наши велики европски „пријатељи“, који само чекају да негде погрешимо и направе нам брану на путу за срећну европску будућност. А може ли постојати већа грешка од руског пријатељства и подршке!

Било би и фер и коректно да се запитају, на пример, колико ће ту прагматичну Русију коштати вето којим је „ослободила“ српски народ оптужбе за геноцид. Јер, да парафразирамо — нема бесплатног сира.

Значи, и Москва ће морати да плати неку цену зато што је пред целим светом обрукала писца резолуције који ни из шестог пута није успео да погоди циљ. Цена може да буде, такође, велика.

Прво што пада на памет свакоме ко макар мало зна о дипломатији јесте такозвани принцип реципроцитета којег се дипломате „држе као пијан плота“. Дакле, већ првом приликом, Велика Британија и они који су је подржавали у овом случају, могу да блокирају било који руски предлог, чак и не прочитавши га. Просто као одговор на Чуркиново „не“ Лондону.

А та прва прилика може за Русију бити веома важна, јер се управо сада бори за поштовање минских споразума и обезбеђивање мира у Украјини, кога неће бити све док Америка и њени савезници не кажу — доста је било.

Можда би се о томе могла водити (за Русију кориснија) битка у Савету безбедности. Или о Ирану… да и не говоримо о укидању санкција које су Москви наметнуте са циљем да је изолују од целог света.

У овом тренутку, кад Запад тражи и користи сваку прилику да Русију прогласи земљом са којом се не може сарађивати, ни договарати се, последње што Москви треба је да заоштрава односе са Великом Британијом, или са било којом земљом „велике петорке“.

Али, та „прагматична“ Русија очигледно није о томе мислила, или је решила да плати цену. Нек кошта колико мора. Биће да ту ипак није сувишна реч „пријатељство“ коју наши „објективни“ аналитичари толико желе да избегну.

Љубинка Милинчић, rs.sputniknews.com

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.