ЉОРО ЛОВРЕНАЦ: Албанолошке тезе академика Буровића на страницама портала Искра

ИСКРА на Фејсбуку

Kaplan Burovic1

Problem porijekla Albanaca (Šćipetara) je relativno star. Počeo je prije mnogo vjekova, prije njihovog nacionalnog buđenja i preporoda. Kao i u dugih naroda, kao i kod nas srbistika, i kod njih je ovo okosnica, kičma njihove albanologije. Oko tog problema nolens-volens vrte se i svi drugi problemi Albanaca, kako istorijsko-etnički, tako i filološki, pa i društveno-politički, psihološko-etički i moralni. Oko tog problema su se lomila i lome se još uvijek njihova koplja.

Prvi koji je inicirao ovaj problem misli se da je Enea Silvio Piccolomini (papa Pio II, 1405-1464), a njegovim djelom DESCRIPTIO EUROPAE ORIENTALIS XV, Roma, za kojim su se zatim poveli naši, slovenski hroničari i istoričari, kao što su Crnogorac Marinus Barletius (moguće pseudonim Marina Bečića-Marinus Becichemus, Skadar 1468 – Padova 1526), pa Dalmatinac Tuberone Cerva (1455-1527), koga slijedi Srbin Petar Mazarek (? – 1635) i drugi. I prvu riječ na albanskom jeziku napisao je Crnogorac, biskup Drački, Pavle Anđelić (1417-1469), dok je prvu knjigu na tom jeziku napisao i objavio Hrvat Ivan Buzuk (1555). Ove su prosljijedili poznati slovenski autori Petar Budi (1566-1622), Frano Bjelić (1606-1643), dr Petar Bogdan (oko 1625-1689), i bezbroj drugih Slovena, među koje vrijedi spomenuti i Jernej Kopitara (1780-1844), Vuka Karadžića (1787 -1864), Franca Miklošića (1813-1891), pa Marko Miljanov (1833-1901), Wilhelm Tomaschek (1841-1901), Rajko Nahtigal (1877-1958), Petar Skok (1881-1956), Anton Mayer (1883-1957), Afanazij M.Seliščev (1886-1942), Josif Visarionovič-Stalin (1878-1953), Julius Pokorny (1887-1970), Henrik Barić (1888-1957), Veselin Beševliev (1900-1992), Vladimir I. Georgiev (1908-1986), Vaclav Cimohovski (1912-1982), Alojz Benac (1914-1992), Kaplan Burović (1934) i Vladimir Orel (1952-2007), pa sve do ovih današnjih dana, koji su (i nisu) uneti u BIOGRAFSKI LEKSIKON SRBI U SVETU Milene Milanović, pa ni u LEKSIKON CRNOGORSKE KULTURE Nikole Rackovića. Među svima je sigurno najznačajniji pa sada i najpoznatiji akademik, prof. dr Kaplan Burović, aktuelno svjetski poznat i priznat kao najveći i najverodostojniji savremeni albanolog, krunisan ne samo svijetskim priznanjima kao takav, od universiteta i akademija nauka, već i odlikovan značajnim priznanjima i zlatnim odlikovanjima domaćih i svijetskih institucija.

Iako su ovi Sloveni začetnici albanologije, njihova imena nećete naći u albanskim ćitapima sa naslovom ISTORIJA ALBANOLOGIJE. A ako i nađete tamo kojega od njih, sigurno vam se pretstavlja kao Albanac. Tako za P.Mazareka oni pretendiraju da je bio Albanac, iako znaju sasvim dobro da je njegov rođak biskup Matija Mazarek izjavio da je Srbin, pa je uputio i molbu Bogu: „Spasi nas, Bože, od Albanaca !“ Kažu i za dr Petra Bogdana da je bio Albanac, iako znaju da im je ovaj ostavio pismeno da je Srbin, i to potomak Jug Bogdana. Pretendiraju i za Akademika Burovića da je njihov, Albanac, iako mu ni poslije desetog dranja na živo ne nađoše ni parčence albanske čapre. U posljednje vrijeme počeli su da nešto cediraju. Onaj koji je najviše urlikao za njegovo albansko porijeklo, sada priznaje da je Akademik Burović od pravoslavnih Crnogoraca, bokeljski „Ciganin“, ali – po njemu i albanskoj logici – pošto tako dugo živi sa Albancima Crne Gore, vrijeme je da se izjavi za Albanca !!! Po ovoj albanskoj logici i svi drugi Crnogorci, pošto dugo žive u zajednici sa Albancima, tebali bi da se izjave po nacionalnosti za Albance, pa i Italijani Italije, Švajcarci Švajcarske i – preko okenana – Amerikanci, a preko kontinenta Azije – i Japanci, jer i tamo, u Japanu, kako nam kaž Akademik Burović, živi jedan Albanac, i to sa jednom nogom, jer su oni sa dvije noge stigli i preko mora i kontinenata, pa i preko okeana, moguće i preko Meseca, na koju drugu planetu.

Svi su pomenuti Sloveni, ko manje a ko više, doprinijeli koješta u albanologiji, pa – pokoji od njih – i upravo po pitanju njihovog porijekla.

Ove su Slovene proslijedili strani autori, grčki, austro-njemački, francuski, engleski, rumuniski, italijanski, mađarski, vlaški, jevrejski. Evo imena nekih od njih: Ana Komnena (1083-1154), Laonikos Halkokondiles (1425-1490), Theodore Spandugino Contakuzino, Giovani Antonio Magini (1555-1617), Johann Ch. Adelung (1732-1806), Johann E. Tunmann (1746-1776), Francois Pouqueville (1770-1838), Barthold Niebuhr (1776-1831), Jacob Ph. Fallmerayer (1790-1861), Franz Bopp (1791-1861), Ami Boué (1794-1881), Joseph R. von Xylander (1799-1854), Theodor Benfey (1809-1881), Johann G. von Hahn (1811-1869), August Schleicher (1821-1868), August Frick (1833-1916), Carl Paul (1839-1901), Gustav Meyer (1850-1900), Lajoš Talloczy (1856-1916), Gustav Wiegand (1860-1930), Hermann Hirt (1865-1936), Paul Kretschmer (1866-1956), Norbert Jokl (1877-1942), Sextil I. Puškariu (1877-1948), Vasile Pârvan (1882-1972), Giorge Pascu (1882-1951), Hans Krahe (1898-1965), Victor Papacostea (1900-1962), Giuliano Bonfante (1904-2005), Georg Stadtmueller (1909-1985), Ion Iosif Russu (1911-1985), i drugi.

Bavili su se i Albanci albanologijom, ali kasno, posle nas i drugih stranaca. Među njima su se istakli kao takvi Angelo Mascio (Italo-Albanac, 1758-1821), Eqrem Çabej (1908-1980), Aleks Buda (1911-1993), Shaban Demiraj (1917-), Aleksandar Xhuvani (1880-1961), Androkli Kostallari (1922), Aleksandar Stipčević (1930), Ali Hadri, Idriz Ajeti i koji drugi.

Od samog početka, zbog nedostatka dokumenata i studija za albanski narod i jezik, albanologija je pošla stranputicom, pretežno stopama Enea S. Piccolominia i Stalina. Svi koji su se bavili njome tretirali su je u kolosjeku romantizma i prednaučnih gledišta. U tim okolnostima mislilo se da su Albanci ostaci nekadašnjih Pelazga. Vatreni pobornici ove hipoteze bili su Johann E. Thunmann (moguće otac pelaške hipoteze), Johann G. von Hahn (koji je nekada mislio da su Albanci Sloveni) i August Schleicher. Gustav Meyer se ozbilno zauze tom hipotezom i naučno nam dokaza da Albanci nemaju nikakve veze sa pelaškim stablom naroda. I pored toga, pošto se ta hipoteza svidjela albanskim feudo-buržujima, oni su je prigrlili i pravili se kao da ne znaju da ju je G.Meyer oborio. Propagandirajući je na sve strane, oni su nastojali da tako ujedine Albance i povedu ih k nacionalnom buđenju i nacionalnom oslobođenju. Poslije DSR, novo pokoljenje albanskih istoričara, pretendirajući za veću ozbiljnost u tretiranju porijekla svog naroda, službeno su prihvatili Akademika Meyera i složili se da Albanci nemaju veze sa pelaškim stablom, pa to uvedoše i u jedan krajičak svoje istorije, al praktično i dan danas se udara u bubnjeve da su tobože Pelazgi, pa time i odgajaju svoju djecu, sada više ne u službi ujedinjenja i nacionalnog buđenja, već čisto u službi rasizma, njihovog pretendiranja da su autohtoni i najstariji narod u Evropi i na svijetu, najkulturniji i najmoćniji, pali s neba, božanstveni. U ovom kolosjeku oni pretendiraju da njima pripada da vladaju svijetom, da se njihov jezik treba uvesti kao obavezan službeni međunarodni jezik i da se njihovoj kulturi i diktatu trebamo podložiti i pokoriti svi.

Pošto je Akademik Meyer pobio hipotezu o pelaškom porijeklu, svi oni, koji su se bavili albanologijom, orijentisali su se prema Ilirima, pretendirajući da su Albanci sljedbenici Ilira, pa i ponavljaju to papagalski. Apsolutno niko od njih nije ni pokušao da to bilo čime dokaže. Ovu hipotezu je podržao zapadni svijet, katolički i kapitalistički, a sa ciljem da Albance upotrijebe kao topovsko meso za ostvarivanje svojih antipravoslavnih i antislovenskih ciljeva. Iako su Albanci pretežno muslimani, Vatikan ih je podržavao i podržava ih, jer mu trebaju u borbi za širenje katoličizma u predjelima pravoslavlja. A „komunista“ Ismail Kadare se zakleo Vatikanu da će u dogledno vrijeme prevjeriti sve muslimane Albanije u katoličku vjeru. Sa njima i one dijaspore, naravno – uz pomoć drugog „komuniste“, tzv. Paško Camaj, koji se zarekao da će sve Bošnjake, u roku od tri godina njegovog guvernerstva u BiH, ubjediti da su Albanci. Sa druge strane su ih podržavali i vlastodržci Austro-Ugarske, a za svoje planove prodiranja na Balkan, što aktuelno nastavljaju da čine oni SAD sa NATO džandarima.

Kao najveći Iliromani istakli su se Gustav Meyer, Norbert Jokl, Paul Kretschmer i Julius Pokorny, koji – iako nisu ničime ni pokušali da dokažu to – indoktrinirali su iliromanijom cio svijet, pa i naše, jugoslovenske istoričare i akademike.

Svijesni da je pelaška hipoteza neosnovana, Albanci su se odmah uhvatili kao davljenik slamke za ilirsku hipotezu, pa dan-danas čine sve da to i „dokažu“ svime i svačime, i parčencima keramike, koje proizvode njihovi „socijalistički“ zadrugari u Kavaji, očitim falsifikatima i besmisljicama.

U međuvremenu nagomilalo se prilično dokumenata i činjenica iz albanske prošlosti i o albanskom jeziku. Analizirajući raspoloživi materijal, njemački akademik, prof. dr Gustav Weigand formulirao je 12 argumenata, kojima nedvosmisljeno dokazuje da Albanci nisu Iliri. Kad su se suočili sa njegovim argumentima, i pomenuti najveći Iliromani digli su ruke od ilirske hipoteze i složili su se sa Akademikom Weigand. Posebno su ga snažno podržali W.Tomaschek, S.Puškariu, V.Pârvan, Julius Pokorny, Hans Krahe, pa i sâm najveći Iliroman N.Jokl. Pomagao ga i naš Henrik Barić, ali neodlučno.

Albanci su en bloc nastavili da udaraju u doboše ilirskog porijekla. Pa i Jugosloveni! I jedni i drugi dan-danas indoktriniraju svoju djecu albanskom autohtonijom i tobožnjim porijeklom od Ilira. Čine to i mnogi drugi po svijetu, ili zato što su za to plaćeni od albanskih vlasti i albanske mafije, ili zato što neće da se zamjere Albancima, neće da ih izazovu protiv sebe, pošto su od vremena shvatili da Albanci, one koji se ne slažu sa njihovom autohtonijom i ilirskim porijeklom, odmah proglašavaju za neprijatelje albanskog naroda i – teško njima: albanska mržnja je bez presedana u istoriji čovječanstva. U proganjanju subjekta svoje mržnje oni se angažuju svi, od presjednika republike do posljednjeg čobanina, koji vrletima čuva koze, pa i ne zna što znači autohtonija ili Ilir. Očit je primjer Akademik Burović, koga su i na živo odrali tražeći otvoreno od njega da se odrekne njegovih društveno-političkih, pa i naučnih ubjeđenja i stavova. Albanci su trpjeli i turskog okupatora 500 godina, trpjeli su i Austro-Ugarskog okupatora, pa i fašističke okupatore Musolinia i Hitlera, ali nikako ne trpe ove koji kažu da Albanci nisu autohtoni, ni Pelazgi, niti Iliri.

A još uvijek ima po svijetu i takvih poklonika pred albanskom falsifikovanom istorijom, koji to čine instruirani od Vatikana i Međunarodnog džandara, jer još uvijek ima i onih koji snivaju da zagospodare svijetom i da u njihove kohorte inkuadriraju i Albance, kao što su ih inkuadrirali i tokom DSR Musolini i Hitler, koji su ih angažovali i na frontu Zapada (puk „Skenderbeg“, u Paris), i na frontu Istoka (puk „Kosovo“, u Stalingrad).

Jugoslovenski akademici, od Josipa Broza Tita uškopljeni, godine 1969, sred Beograda, potpisali su tapiju Balkana Albancima, priznajući ono što pretendiraju oni: da su autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi !

Poslije ovoga, 1972, organizuju Albanci u Tirani Skupštinu „ilirskih“ studija, preko koje afirmiraju svoje pretendiranje da su „neosporno“ autohtoni, Iliri, pa i Pelazgi.

Odmah poslije ovoga, Ali Hadri i Idriz Ajeti zabijaju svoj nos u JUGOSLOVENSKU ENCIKLOPEDIJU i preko nje oktroišu da su Albanci na Balkanu autohtoni, sljedbenici Ilira, pa i Pelazga. Naravno da poslije ovoga, potsticani iz Tirane, izbiše na Kosovo nemiri: pod maskom potražnje ljudskih prava, oni traže otcepljenje KiM od Srbije i prisajedinjenje Albaniji. Na promemoriju jugoslovenskih vlasti albanskim vlastima, lično Enver Hodža odgovara:

 

« inicijativakoju sadrži jugoslovenska promemorija, gde se pretendira da tobože u Albaniji Kosovo i ostale oblasti nazivaju « naše zemlje ». Mi smo govorili i govorimo za Albance koji žive u svojim oblastima u Jugoslaviji i za NIŠTA DRUGO. Svet zna da čita i da razume kako treba naše službene izjave i mnoga dokumenta, gde se dokazuje da ALBANIJA NEMA TERITORIJALNIH PRETENDIRANJA PREMA NIKOME i da ALBANSKI NAROD U JUGOSLAVIJI NIJE TRAŽIO UJEDINJENJE SA ALBANIJOM. Samo Jugosloveni, koji nemaju čistu savest i koji su zasljepljeni od šovinizma, čitaju ih naopako, ili kako im je volja, jer u sebi nepravdu, koja se čini Albancima, oni smatraju za pravdu i, da bi maskirali ovo, čine krivom Albaniju ».1) (Podvukao – Lj.L.)

 

Naravno da se poslije svega ovoga uskomešaše vlastodržci u Beogradu. Poče njihovo revidiranje i stava prema albanskoj dijaspori u Jugoslaviji, pa i stava onoga što su im do tada i sami priznali, da su autohtoni, Iliri i Pelazgi, preko svega i nekakva NARODNOST. Ali sve površno, neodlučno, jako-jako aljkavo, nemarno, dvosmiljeno, nejasno. Pa i svestrano sabotirano ne samo od Albanaca i njihovih saveznika na Zapadu, već i od unutrašnjih neprijatelja, i od samih Srba: jedni nesvesno, još uvijek indoktrinirani falsifikovanom istorijom albanskog naroda, a drugi i plaćeni za to od albanske mafije.

27-29. maja 1982. godine, u Beogradu, održan je IX Kongres Komunističke partije Srbije. Instruiran od centra u Tirani, Albanac sa KiM Idriz Ajeti provocira diskusiju o etničkom porijeklu Albanaca, a na osnovu dva termina JUGOSLOVENSKE ENCIKLOPEDIJE sa strana 75-79: Termin ALBANCI (sačinjen od njegovog kolege Ali Hadrija, koji pretendira da su Albanci genealoški sljedbenivi Ilira) i termina ALBANSKO-JUGOSLOVENSKI ODNOSI (sačinjen od samog ovog Idriza Ajeti-a, koji pretendira isto i za albanski jezik, tobože potiče od ilirskog).

Na Kongresu je I.Ajeti uporno nastojao na tome da su Albanci Iliri2), na što su mu odgovorili odmah nestručni Srbi, jer je Josip Broz Tito izvrsnog stručnjaka, Akademika Burovića, držao ne samo van Kongresa i van partije, već i van Srbije i Jugoslavije, pa – i u zatvor, u početku u Idrizovo-Makedonija, a zatim tamo – u Burelj-Albanija. Kad su postali svijesni ove tragične greške i zločina, uskliknuli su javno, sred Ženeve: „Da smo znali ko je Akademik Burović, uhapsili bismo albanskog ambasadora u Beogradu i rekli Enveru Hodži: „Pusti nam Kaplana, da ti pustimo ambasadora!““. Ali je sada sve bilo kasno, jer je ne samo IX Kongres prošao, već je i KiM potpalo pod vlast albanskih terorista.

Srpski istoričar Jovan Deretić, neupućen u albanološke probleme, na pretendiranja I.Ajeti-a, sasvim umjesno izjavi zašto jedno čisto naučno, akademsko pitanje, treba učiniti temom diskusije na jednom političkom kongresu?

Jeli moguće da g. Deretić nije shvatio da ovi Albanci, preko ovih diskusija, najčešće neumjesnih, nastoje da problem KIM-a i njihovog porijekla učine svijetskim?! Jeli moguće da je g. Deretić stigao na IX Kongres Komunističke partije Srbije a da do tada nije shvatio da Albanci sve politiziraju, pa i svoje etničko porijeklo?!

Ne shvaćajući to, umjesto da oduzmu riječ I.Ajetiu i upute ga za to pitanje gdje mu je mjesto, Deretić, iako svijestan da je nestručnjak, upušta se u diskusiju i pravi pitanje: Zašto Albanci treba da budu potomci Ilira, a ne Tračana? Pošto nije čuo ni za Hansa Krahe, kamoli i za Akademika Burovića, za njega je tada bila usvojena tračka hipoteza, koju će, po izlasku sa Kongresa, zamjeniti jednom drugom. Za njega, ilirska hipoteza ne može biti korektna jednostavno zato što je izraz albanskog imperijalizma, nacionalizma i td.3), a ne zato što je u suprotnosti sa dokumentima, činjenicama i naučnim argumentima. Prema Deretiću, ilirska hipoteza „miriše na rasizam“ i potsjećala ga na teoriju čiste arijanske race, pa dodaje: „i mi sasvim dobro znamo ko je propagandirao tu teoriju“4). Tako i on, sa pozicija nauke silazi na pozicije politike, za koje je malo prije kritikovao I.Ajeti-a.

Prema Petru Živadinoviću, koji je isto tako diskutirao na tom Kongresu, nauka još nije rešila pitanje etničkog porijekla Albanaca, ali – iako nikada nije imao posla sa takvim akademskim problemima – on je sasvim dobro znao da Albanci ne mogu da potiču od Ilira.

Istoričar Sima Ćirković izjavi svoje mišljenje da je ilirska hipoteza „zaudarala na rasizam“.5)

U podršku svojih agenata na tom Kongresu i na sve strane Jugoslavije, posebno na KiM, albanske vlasti naređuju svojoj Akademiji nauka da štampa u Tirani 1982. godine knjigu SHQIPTARËT DHE TROJET E TYRE (ALBANCI I NJIHOVE OBLASTI), koju prevode i objavljuju i na egleski THE ALBANIANS AND THEIR TERRITORIES, Tirana 1985. Preko ovog izdanja se nastavlja njihovo pretendiranje za autohtoniju i porijeklo od Ilira na KiM. Sigurno da se srpski istoričari nisu složili sa time, ali čime su oni pobijali to kad niko od njih još nije bio svijestan naučne istine.6)

Na jugoslovensku kritiku knjige Albanske akademije nauka7), Albanci se pravdaju ovako: gjithë artikujt e tyre (të autorëve shqiptarë nga KiM,- Lj.L.) të përfshira në atë liber kishin qenë publikuar më parë në Jugosllavi dhe pra ishin të njohura publikisht kohë më parë se libri (i akademisë shqiptare) të botohej. Sulmet vazhduan sepse në atë libër trajtoheshin çfarë ishte problemi politik më delikat në Kosovë“ [svi njihovi dopisi (albanskih autora sa KiM,- Lj.L.) sakupljeni u toj knjizi bili su objavljeni prethodno u Jugoslaviju i znači bili su javno poznati još prije objavljivanje te knjige (od albanske akademije). Napadi se nastaviše jer se u toj knjizi tretiralo ono što je bilo najdelikatniji politički problem na Kosovo],- kaže kontraverzni i kontradiktorni Albanac Hrvatske Aleksandar Stipčević, u službi albanske mafije na vlast.

Pa zar ovime ovi Albanci ne priznaju i sami da se bave političkim problemom, a ne naučnim?! Pod maskom jednog čisto naučnog problema, oni proturaju svoje čisto političke zahtjeve i – kad im se ovo tresne u lice, oni se pravdaju: „dopisi su prethodno objavljeni u Jugoslaviji“!

Ako su ti dopisi prethodno bili objavljeni u Jugoslaviji, to ne znači da je u tim dopisima rečena istina, ponajmanje da je njima dokazano bilo što, posebno ne da su Albanci autohtoni na KiM, pa i sljedbenici Ilira. Napisao je i obajvio i Von Hahn da su Albanci Srbi, ali to ovi albanski akademici još nigdje nisu ni objelodanili, kamoli i da su prihvatili. Objavljeno u Jugoslavijni znači da tamo imamo slobodu štampe, a ne da je to, što se tamo objavljuje, i istina.

Tom knjigom, Albanska akademija nauka je pravila političku diversiju i propagandu, a ne nauku, dokazujući nam ovako da mi, Jugosloveni, „nemamo čistu savjest, da smo zasljepljeni šovinizmom i da sve što oni, Albanci, pišu, čitamo naopako“.

Ovu diskusiju je prihvatio i filolog Pavle Ivić. Iako se nikada nije bavio problemom porijekla Albanaca, izrazi se da Albanci mogu biti samo tračkog porijekla, a ne i ilirskog, tobože zato što nemaju za ribu svoju, albansku riječ, jer je PESHK – „riba“, koju oni aktuelno upotrebljavaju, italijanskom etimologijom.8)

Iako neupućen, Profesor Ivić se upustio u javne diskusije i sa nekim drugim Albancima, imenično Mehmet Hyseni i Shkëlzen Maliqi9), poznati kao falsifikatori istorije albanskog naroda, umjesto da se ozbiljno zauzme problemom porijekla Albanaca i da vidi da su svijetski naučnici od vremena konstatirali mnogo značajnije argumente od apelativa PESHK da Albanci nisu Iliri.

Dokaze da su Albanci tračkog porijekla, do danas, nije podnio niko, ponajmanje sâm on. Dokaze da Albanci nisu tračkog porijekla podnio nam je Akademik Burović, naravno – pošto se spasio albanskog zatvora i preko svih prepreka, koje su mu činili ne samo Albanci, već i Pavle Ivić sa svojim kolegama iz SANU.10)

Da bi pritekli u pomoć svojim agentima i teroristima na KiM, Albanska akademija nauka 1982. godine organizira u Tirani Nacionalnu konferenciju o formiranju albanskog naroda, jezika i kulture, gdje su pozvali i pokojeg svog klarka iz inostranstva, pa opet udariše u bubnjeve da su autohtoni i genealoški sljedbenici Ilira. Materijale ove konferencije objaviće ne samo na svom jeziku, već i na francuskom jeziku.11)

U maju i junu 1986. godine i srpske vlasti su preko SANU organizovale konferenciju o istim problemima Albanaca, pa su odmah i radove te konferencije objavili na srpskom i francuskom jeziku12). Glavne raporte su podnijeli Fanula Papazoglu i Milutin Garašanin. Oboje su demostrirali nepoznavanje problema i svoju notornu nesposobnost da kažu istinu kako jeste. Garašanin je otišao dotle da je priznao da su Albanci „bez sumnje jedan narod starog Balkana i da je ilirski elemenat, jedan mali dio, odigrao ulogu u njihovom formiranju …Albanci su jedan narod koji se formirao u srednjem veku od malih ostataka raznih naroda, uključujući i Ilire“.

Treba znati da je albanski akademik, prof. dr Eqrem Çabej 14 godina prije (!) izjavio da se albanski jezik formirao u VI vijeku nove ere na padinama Karpata i Beskida (u Rumuniji) i da su u današnjoj oblasti Mat (u Albaniji) stigli tek u X vijeku nove ere !!!

Jeli moguće da Garašanin nije pročitao ovu izjavu najvećeg albanskog albanologa, za Albance Bog albanologije? Ako to nije pročitao (A sigurno nije pročitao !), šta li je to on radio? Da nije čuvao ulicama Beograda srpske koze?

Kako je ovaj naš akademik uzeo smjelost da diskutira o porijeklu Albanaca bez poznavanja i najelementarnije literature o tom problemu?

Akademik Burović, u zatvorskoj ćeliji, umirući od gladi, ne samo što je pomno pratio sve što su Albanci objavljivali u vezi svog porijekla, već je to i pismeno komentirao i dodavao svojim zatvorskim drugovima i kolegama da pročitaju, iako to nije bilo dozvoljeno, iako su ga svake treće-četvrte godine nanovo izvodili pred sud i nanovo kažnjavali upravo zato, što je i lično Enveru Hodži pisao (iz zatvorke ćelije!) da albanskoj nauci nedostaje naučna objektivnost, da se falsifikovanom istorijom Albanci ne vaspitavaju u internacionalnom duhu, već u ekstremno-nacionalističkom, šovinističkom i rasističkom, na bazi čega je i narodna vlast uzurpirana i zamjenjena socijal-fašističkom vlašću njegove crne bande, koja više nije poštovala nikakve zakone, nikakva pravila i principe.

U zatvorskoj ćeliji je Akademik Burović kritički proanalizirao svih 12 argumenata Akademika Weiganda i, prihvatajući njegove argumente, kojima dokazuje da Albanci nisu Iliri, odbacio je njegovo pretendiranje da su Albanci tračkog porijekla. U zatvorskoj ćeliji je Akademik Burović napisao i podao za čitanje osuđenicima i njegovu etimološku studiju DARDANIJA, kojom nedvosmisljeno dokazuje da taj toponim ne potiče od albanskog apelativa dardhë„kruška“, već od imena boga DARDANOS, kome su se Dardanci klanjali. A za njom i mnoge druge studije. Tako je on još u zatvorskoj ćeliji pripremao novo pokoljenje albanskih naučnika, koji će prihvatiti njegove albanološke teze i, po izlasku iz zatvora, sred Tirane će ih zastupati. Jedan od njih je i albanski književnik Fatos Lubonja, ali se među njima posebno istakao istoričar Ardian Vehbiu, koji je javno istupio, preko medija, i u direktnoj odbrani Akademika Burovića. Posebno mjesto među ovim albanskim novim albanolozima zauzima dr Ardian Kljosi, koga su Albanci prije dvije-tri godinue ubili sred Tirane, upravo zato što je prihvatio teze Akademika Burovića, od Albanaca proglašene za „crne teze“.

I eto, dok se beogradski akademici gegaju od jedne neistine do druge, Akademik Burović, okovan u gvožđe i beton najmonstruoznijeg zatvora na svijetu, ne samo što demostirira suštu naučnu istinu, već uspijeva i da osvijesti poštene Albance, pa i da ih mobilizira u borbi za istinu. Ovdje nemamo posla samo sa jednim genijalnim duhom, već i sa jednim super-herojem. Galileo Galilej je istina rekao Epur si muove!, ali ga zato nisu odrali na živo ni jedan jedini put. Akademik Burović im je oči u oči rekao Epur si muove! i poslije 10-tog dranja na živo.

Okovan u gvožđe i beton najmonstruoznijeg zatvora na svijetu, umirući od gladi, Akademik Burović je samopregorno radio i stvarao, doprinio srpskoj nauci i srpskoj istini više negoli svi srpski akademici zajedno. I poslije ovoga, zato što je Antitovac, moguće i zato što ga drže na listi muslimana (iako sasvim dobro znaju da nije musliman!), tražili su od albanskih vlasti da ga uhapse i fizički likvidiraju, a kad je izveo živu glavu sa tog stratišta, umjesto da ga uzmu pod svoju zaštitu, nastavili su i nastavljaju dan-danas borbu protiv njega, pa i protiv njegovog stvaranja, kriminalno sarađujući u tome i sa Albancima, sa albanskom mafijom, za koju znaju da nije samo njegov, akademikov neprijatelj, već i neprijatelj srpskog naroda. Mi azumijemo da srpski akademici, pod titoističkom zastavom i gvozdenom petom nisu mogli da urade bilo što u korist Akademika Burovića, niti da ga brane i niti da ga podrže, ali oni sada mogu da dignu svoj glas i da kažu Titoistima na vlast: „Stop! Dosta! Prekinite sa ovim kriminalnim zlostavljanjem ovog Čovjeka, ovog stvaraoca i heroja, martira naučne istine, koji je upravo u službi naučne istine, naroda i domovine, porekao sebe !“ Mi razumijemo da su i sâmi oni bili robovi titoističkih vlasti, nesahranjeni mrtvaci, od vremena uškopljeni, eunuci. Ali kad će se srpske vlasti pribrati i osvijestiti da zlo, koje čine Akademiku Buroviću, istovremeno je i zlo koje se čini srpskom narodu? Ili su izabrani da samo o zlu srpskog naroda misle i rade ?!

Akademik Burović je aktuelno kamen spoticanja svih onih, koji pretendiraju za demokratiju, koji se busaju u prsa za demokratiju, a sa druge strane svim svojim snagama rade protiv demokratije i stvarnih demokrata, što nam je dokumentima dokazao.

Ne samo dok je bio u zatvor, već i po izlasku iz zatvora, Akademik Burović nije ništa znao o pomenutim dvobojima srpskih akademika sa albanskim. Ni za ime Jovana Deretića nije znao. A kad je saznao, odmah mu je bratski pritekao u pomoć.

Pošto je objavio nekoliko knjiga albanologije, pa i pošto je objavio njegovo kapitalno djelo KO SU ALBANCI?, Srpska Akademija nauka i umjetnosti je organizovala u svojim prostorijama nekakav skup naučnika, koji su 2007. godine tretirali problem porijekla Albanaca. Pozvali su i iz Moskve koga su pozvali (Osobu koja ni najmanji člančić nije objavila o problemu u diskusiji!), ali ne i Akademika Burovića, koji je problem porijekla Albanaca tretirao u nekoliko svojih izdanja (Sva napisana njegovom krvlju i krvlju njegove djece!). Akademik Burović je podigao na noge svijetsku javnosti s kraja na kraj svijeta, primjer ovaj bez presedana. Preko medija, na svim jezicima svijeta su prodiskutirane njegove albanološke teze. I na makedonskom i vlaškom jeziku. I na kineskom i japanskom. I na arapskom! I dok Srpska akademija nauka i umjetnosti nije stigla ni sebe da ubijedi da Albanci nisu ni autohtoni i niti Iliri, Akademik Burović je i iz zatvorske ćelije ubeđivao u to i same tvrdoglave Albance !!!

I dok se ova prljava borba Titoista i vjerskih fundamentalista nastavlja protiv Akademika Burovića, i On nastavlja da se sâm samcat bori protiv svih, i protiv Titoista i protiv Enverovaca, i protiv glista, ovana i ovaca !

Na portalu GLAS DIJASPORE, Lübeck (Njemačka), dana 10.IV. 2010, Akademik Burović je objavio značajnu studiju pod naslovom Dokumentirano poreklo Albanaca.

Do 2011. ne znamo da ju je ma ko u bilo čemu osporio, pa ni sâm dr. Jovan Deretić. Naprotiv, autoru su stigle i mnoge čestitke. Jedan od njih, Lazar Vujatović, iz Londona, između ostalog piše mu i ovo:

“Морам рећи да сам као Србин фрустриран на САНУ, што не пoсвeћуje већу пажњу вашем научном раду, који је у потпуности потврђен и студијама као што су ове од Владимира Орела. Умјесто тога, САНУ уступа позицију научницима као што је Деретић и Терзић, чији приступ aлбанолошком проблему, или је полумитолошки, у случају Деретића, или рестриктиран на три тезе и никакву другу могућност, осим те три тезе, као што је то код Терзића. Сa вeликим пoштoвaњeм Лaзaр ВУJATOВИћ. »

Književnik Miodrag Lukić se oštrije izazio : « Poznajem gospodina Burovića i drago mi je što sam upoznao ovog velikog čovjeka, koga, nažalost, naši mediji zaobilaze. Ostavljen je da se sam, kao hrid u sred mora, bori protiv talasa, koji nam odnose Koljijevku srpstva. Pokušao sam da mu omogućim štampanje knjige KO SU ALBANCI ?, ali – nažalost – nisam u tome uspio. Nikog u Srbiji ne zanimaju istorijske istine, jer oni, koji bi mogli – neće da pomognu, a oni koji ne mogu – uzalud se trude ».

Dana 15. februara 2011, na portalu NOVINAR.de, ova je studija-rasprava preštampana sa neznatnim ispravkama. Odmah su je prodiskutirali Srbin Svetosavaci Srpkinja Svetosavka, koji su se prije neki dan javili na ovom portalu i kao komentatoridopisa Akademikovog prijatelja Luke Tomovića Vapaj Albanaca. Oboje se klinju u sveca i u keca da su SRBI, i to svetosavski, zakleti PRAVOSLAVNI SRBI, ogorčeni neprijatelji Albanaca. Svetosavac, u rukavicama, nastojava da ispušti vodu Akademiku Buroviću, a Svetosavka, oplakujući ga krokodilskim suzama za patnje koje je pretrpio po albanskim zatvorima, psuje sve Srbe u – dupe, pošto – po njoj – oni obraza nemaju. Svetosavac i Svetosavka su ista osoba, Albanac, nama dobro poznat i sa ostalih portala, koji svakako intrigira, laje i kleveće protiv Akademika Burovića, nastojavajući da protiv njega nahuška Srbe, koje, preko ovakvih komentara, čine sve da ih dekurajišu, deprimiraju i razočaraju, pa i mobing napadima, pa i najbrutalnim fizičkim napadima, da bi ih primorali da polože oružje pred Albancima, da poreknu srpstvo i da se okrenu protv svog naroda. Zamislite samo : taže od srpskih muslimana da poreknu njihovu vjeru i da se vrate pravoslavlju, da bi ih priznali za Srbe !

Dana 18.II.2011. pojavila se i nekakva druga protuha – PORA61, sa svojim smicalicama i izmišljotinama protiv Ak. Burovića. Mora da je i on “Svetosavac”. Nema reči, pametni si ovi Albanci, samo što nema psa koji će polokati tu njihovu pamet. Za opširnije u vezi ovih Albanaca koji nam se pretstavljaju srpskim imenima, pa i kao Svetosavci, vidite djelo ALBANSKI BUMERANG Sad Sagića, Padova 2011.

Vlasnik portala NOVINAR.de Srđan Marjanović (?!) pozvao je Akademika Deretića da odgovori Akademiku Buroviću, ali mu se ovaj nije odazvao.

Ova je rasprava preštampana 2011. na stranicama Akademikove knjige ODAN I ODRAN. Poslije nedelju dana preštampana je i na stranicama lista TABLOID, God. VIII, Br. 235, Beograd, 23.VI.2011, ali pod naslovom Albanci, Albani, Albanoi – nije svejedno, promijenjeno tako od redaksije. Tada se na stranicama TABLOIDA God. VIII, Br, 237, Bgd. 21. VII.2011, nepozvan pojavio Akademik Deretić komentom Morava nije za neplivače, nedostojnim u svakom pogledu, optužbama i uvredama protiv Akademika Burovića, demostrirajući uz to i notorno nepoznavanje ne samo ličnosti Akademika Burovića, već i albanoloških problema. Akademik Burović mu je dostojanstveno odgovorio, akademskom akribijom i etikom, pa i humorom, a pod naslovom Nekorektna polemika Akademika Deretića, TABLOID God. VIII, Br. 239, Bgd. 18.VIII.2011. Posle ovoga, Deretić se povukao, a na stranicama TABLOIDA God. VIII, Br. 240, Bgd. 01.IX.2011, pojavio se prof. dr Dragoljub Petrović sa polemikom Istorija ne prihvata površnost, kojom (bez ikakve diskusije!) odbacuje Akademika Burovića, njegove teze, a pravi se kao da je za Akademika Deretića, koga – sa druge strane – nemilosrdno kritikuje, pa ga optužuje i za površnost, demostrirajući i on svoje nepoznavanje albanoloških problema i krajnu površnost. Akademik Burović je i njemu dostojno odgovorio polemikom Naučni problemi se ne rešavaju glasanjem, TABLOID God. VIII, Br. 241, Bg. 15.IX.2011, nehotice uzimajući ga i kao Albanca, zbog njegovih antinaučnih i antisrpskih stavova. Poslije njega, na stranice lista TABLOID javio se u odbani albanske falsifikovane istorije i nekakav albanski politolog Mustafa Hodža, ali ga prijatelj Akademika Burovića odmah nokautirao svojim odgovorom i izbacio sa ringa.

Poslije njega, na stranice portala VASELJENSKA, ubacuje se Ilija Petrović, brat pomenutog Dragoljuba, da nam sa njegovim falsifikatima “dokazuje” da je Akademik Burović “proalbanac”, da podržava albansku falsifikovanu istoriju, a komentatori na tom sajtu da nam “dokazuju” da je Burović i Albanac zato što je albanolog!!! Preko svega da je i “arbanaško lajavo kopile” zato što pobija njihovog Iliju i što dokumentima dokazuje da je ovaj Ilija agent UBD-e, koji je i preko media slavio Veliko-Albance, kao što je Adem Gajtani, koji je pjevao himne Josipu Brozu Titu. Koliko da se zna: ovaj je Ilija i preko medija optuživao Srbe da su ovi krivi za svu mržnju Albanaca protiv Srba. Poslije Ilije, protiv Akademika Burovića će se ubaciti i Šerbo Rastoder, koji – praveći nam se kao muslinaski fondamentalista – objaviće čitavu knjigu falsifikata i plagijata protiv Akademika. Ubaciće mu i rođaka, nekakvog Sari Resulbegovića, koji će objaviti i on čitavu knjigu protiv njega. Preko svih, ubaciće i nekakvog Albanca Bahri Brisku, koji isto tako objavljuje čitavu knjigu od nekoliko stotina stranica, od naslova do kraja sa bespizornim bljuvotinama, uvredama i psovkama, pretnjama i optužbama, a kojima, kao i svi ostali Albanci, dokazuje nam da su oni autohtoni, Ilri, pa i Pelazgi. Sve ovo pošto je 1959.godine izašao kao svedok UDB-ine optužbe potiv Akademika Burovića. Verujemo da su Titoisti dostigli vrhunac regrutujući protiv Akademika Burovića i njegovu rođenu braću, pa i djecu.

Poslije svega ovoga ne treba da se čudimo što srpski književnik Radovan Milić piše i objavljuje knjigu SVETSKI RAT PROTIV JEDNOG ČOVEKA – Akademik Burović disident Br. 1, koja se na jednom konkursu u Sloveniji nagađuje drugom nagradom i poveljom.

Od vremena je albanski intelektualac Atrea Kocani izjavio: “Činjenice, kojima vlada Kaplan Resuli, jako su interesantne i žalim što će on, za kratko vrijeme, 100% demantovati tezu da su Albanci po porijeklu Iliri. Mi ne možemo da demantiramo ono što kaže on. Stojimo otvorenih usta pred činjenicama što nam Kaplan Resuli prezantira…“

Krajem 2015-te, upavo u toku albanske nezapamćene, bjesomučne kampanje protiv Akademika Burovića zato što je preko beogradskog lista NOVOSTI izjavio da će se KOSMET opet vatiti Srbiji, jedan trezveni Albanac prevodi njegovu studiju Dokumentirano poreklo Albanaca na albanski jezik i šalje albanskim medijima za objavljivanje. Apsolutno niko se nije usudio da mu to objavi, jer su znali što su albanske vlasti učinile sa dr Ardian Kljosi, koji je podržao albanološke teze ovog Burovića.

Portal JOUTUBE, videći u toj studiji neoporecivu naučnu istinu, traži od prevodioca da joj učini prikaz. Tako je to uspjelo da se na tom portalu objavi. Tako su stavljeni Albanci na znanje o istini njihovog porijekla, što do danas, na njihovom jeziku, nije uspjelo nikome.

Naglašavamo da ovaj Albanac, i pored smjelosti da to prevede, učini prikaz i objavi, nije se usudio da to objavi svojim pravim imenom. Upotrebio je pseudonim, pa i srpski : Danilo Stamenković.

Izvolite vidjeti link: https://www.youtube.com/watch?v=WKJCwSVf

Činjenica što se ova studija, u roku od nepune tri godine, preštampala više puta (pet smo zabjeležili), i što je prevedena od samih Albanaca, koji su joj objavili i rezime, svjedoči njen značaj. Sa druge strane, činjenica što se ona komentariše dan danas na portalu GLAS DIJASPORE (I ne samo na ovom portalu, već i na drugim !), posebno na albanskim, opet svjedoči ne samo njen poseban značaj, već i posebno interesovanje za nju i problem koji se tamo tretira.

Upravo zato Akademik Burović, godine 2013., preduze njeno novo izdanje, i to kao posebnu knjigu, a pod novim naslovom – HIPOTEZE O POREKLU ALBANACA, koji joj više odgovara i bolje pristaje. Pod ovim naslovom preštampana je i na portalu ISKRA, Andrićgrad, 25.XI.2015.

Akademik Burović, zahvaljujući posebnom razumevanju od strane Redakcije portala ISKRA, preduzeo je na ovom portalu preštampavanje svih svojih studija u vezi sa porijeklom Albanaca, koje je počelo krajem 2015-te godine i eto, ovih dana je zavšeno. U vezi sa tim i objavljujemo ovaj komentar.

Naglašavamo da je Institucija SRPSKA KRUNA iz Kragujevca prva pokazala interesovanje za život i stvaranje ovog Akademika, nagrađujući ga više puta svojim poveljama. Šta više, njemu su i iz Moskve počela da stižu piznanja. Ovih dana se oglasila i SPC, koja rukom Mitropolita crnogorsko-primorskog dr Amfilohija dekoriše ga zlatnom medaljom Sveti Petar II Petrović Njegoš za životno djelo, koje mu i javno blagoslovi prije godinu dana.

Trijumf teza Akademika Burovića je očigledan. Ne samo zato što su njegove albanološke teze usvojene od naučnih institucija, od universiteta i akademija nauka, koje ih uvode i u svoja predavanja, i u svoje enciklopedije, već pre i iznad svega što su počeli da ih usvajaju i sami Albanci, koji – u njihovoj odbani – ne pristajući da se njih odreknu, polažu i svoj život, što je učinio pokojni dr Ardian Kljosi svojim najuzvišenijim protestom – samoubijstvom.

Istovremeno nam je očigledno duboko poznavanje albanoloških problema od strane Akademika Burovića. Ovakvo poznavanje do danas nije demostrirao niko na svijetu.

Uporedo sa ovim, Akademik Burović demostrira i njegovu zapanjujuću strpljivost, široku dobrodušnost, širokogrudost, visoku dobronamjernost, pa i prijateljska saosjećanja prema svima, rekli bismo i prema svojim okoreljim neprijateljima, ogrezlim u zločine ne samo protiv njega, već i protiv njegove maloljetne djece: Dušana od 6 godina i Dušanke od 4 godina. I dok ovi Albanci i dan-danas nastavljaju sa svojim zločinima prema njemu i njegovoj djeci, On im – kao kakav Bog – sve oprašta i poziva ih na smirivanje, na urazumjevanje, jer budućnost – što je čije – daje svima.

Objavljujući ovaj komentar, hoćemo da posebno istaknemo ovu stvar: Albanci su Akademika Burovića, upravo zbog njegovih albanoloških teza, proglasili za svog najvećeg neprijatelja, veći i od turskog sultana, koji im je za 500 godina uzastopno okupirao domovinu, promjenio vjeru, lični izgled, fizionomiju, pa zamalo ih sve i poturči. Većeg i od Musolinia i Hitlera. Ako ne vjerujete, pogledajte njihova medija. Do dana današnjeg ovi Albanci nisu urlikali, lajali i psovali nikoga, ni Sultana, ni Musolinia, ni Hitlera, ni Car Dušana, Vladana Ðorđevića, Josipa Broza Tita, pa ni Slobodana Miloševića, kako to čine sa Akademikom Burovićem, koji ne samo što ih nikada nije okupirao i nije im učinio nikakvo zlo, već se i borio za slobodu i demokratiju Albanije i albanskog naroda, pa i smjelije, hrabrije od bilo koga od njih, doprinoseći i u njihovoj kulturi i nauci kao niko drugi.

Sa druge strane, ni ime Jovana Deretića, koji im isto tako negira autohtoniju i porijeklo od Ilira, još niko od njih nije spomenuo. Prave se kao da mu ga još nisu ni naučili.

Zašto?

Oni su svijesni da, ako ustanu i protiv Deretića, da će se svi Srbi (pa i Crnogorci i Makedonci !) okupiti oko ovih, u njihovu odbranu. Da se ne bi desilo to, znači – da bi izolirali Akademika Burovića kao svog glavnog protivnika, oni vrše diversiju među Srbima. Napadaju samo Akademika Burovića i ćute o Deretiću. Štaviše – i prave se kao da su sa Deretićen, a pod srpskim imenima, pa i praveći se kao Svetosavci, jako pobožni pravoslavci ! Praveći se kao da se slažu sa njim, kao da on ima pravo, oni napadaju Akademika Burovića i negiraju ga, osporavaju mu pravo, pretpostavljajući mu tobože Deretića.

Njihov je cilj da ovim divide et impera! (znači huškajući Srbe protiv Akademika!) eliminiraju prvo ovoga, kao važnijeg i opasnijeg, pa zatim da se okrenu i protiv Deretića i svakog drugog koji im negira autohtoniju i porijeklo od Ilira.

Ovo je jedna strana istine.

Druga strana je: Akademik Deretić sa svojim sekundantima do dana današnjeg nisu ni zucnuli apsolutno nijednu riječ protiv Envera Hodže. Naprotiv, kao Titoisti oni su i podržali Envera Hodžu, slavili ga i opjevali. Kako rekosmo – i optužili srpski narod za neslogu sa albanskim narodom.

U isto vrijeme Akademik Burović, ne samo što se borio protiv Envera Hodže i njegove strahovlade, već je dokumentima dokazao da, taj Enver sa svojom klikom, nisu bili komunisti. Akademik Burović je i samog Evera primorao da usmeno i pismeno prizna da on sa svojom klikom na vlasti, ne samo što nisu bili komunisti, već su bili i jedna crna banda krvavih kriminalaca, koja nije poštovala nikakve zakone, pavila i principe.

Inde ira Enverovaca !

Nemajući mogućnost da otvoreno istupaju protiv njega, da iznesu ovu istinu protiv njega, oni su u početku indoktrinirali i mobilizirali svoje Albance protiv njega tobože zato što je ovaj Akademik stigao u Albaniju i kažnjen kao agent UDB-e (za što su indirektno podržavani i od jugoslovenskih titoističkih vlasti: Vidite njihovu izjavu preko francuskog lista L’HUMANITE !). A kad je Akademik izjavio preko medija da nije Albanac, onda su nahuškali protiv njega svoje Albance kao da on tobože negira albansku nacionalnost. Opet su ih podržali Titoisti, koji ne prihvataju Akademika ni kao Jugoslovena, niti kao Srbo-Cnogorca. Oni nam ga i peko medija proglasiše za „islamiziranog Arbanca“, pa i za „arbanaško lajavo kopile“.

Odmah pošto je izjavio i dokumentima dokazao da nije Albnac po ničemu, ni po nacionalnom porijekli, niti po državljanstvu, Akademik je počeo da objavljuje i svoje studije iz albanskog zatvora, kojima nam dokazuje da Albanci nisu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje i Pelazgi. Ovo je albanska mafija na vlast iskoristila da masovno mobilizira Albance protiv njega i da ovako zataška, prikrije istinu o svom bjesnilu protiv ovog Akademika zato što im je on razdrao maske i demaskirao ih kao crnu bandu, koja je koliko protiv buržuaskog uređenja, toliko i protiv komunističkog.

A ovo je ovaj Akademik učinio i sa klikom Josipa Broza Tita, i to od vemena. Zato se ovi Titoisti i slažu sa albanskim Enverovcima i podržavaju ih, stavljajući im na radpoloženje svoje ljude, kao Bahriju Brisku i Iliju Petrovića.

Preštampavanjem studija akademika, prof. dr Kaplana Burovića o porijeklu Albanaca, Redakcija portala ISKRA je učinila jednu značajnu uslugu naučnoj istini i, preko nje, narodu svome i domovini svojoj, jer – i ako objavljene od vremena od drugih medija, pa i kao zasebno izdanje, ona su bila teško zastupna, pa i malo poznata.

Ovim objavljivanjem, ona su postala dostupna širokim masama, pa će sigurno i doprinijeti da se problem porijekla Albanaca shvati bolje, u svijetlu strogo naučne istine o njima, a koju nam je otkrio i dokazao akademik, prof. dr Kaplan Burović, koji je ne samo time, već i mnogim drugim studijama i otkrićima iz ove oblasti zaslužio zvanje najvećeg albanologa današnjice na svijetu, pa i za rušioca lažnih idola – kako to njegovi albanski prijatelji kažu – sviđalo se ili ne sviđalo se kome.

Ljoro LOVRENAC

 

_________________

1) DEKLARACIJA ALBANSKE VLADE: Një dëshmi e re e politikës antishqiptare të udhëheqjes jugosllave,- štampana u listu ZËRI I POPULLIT, Tirana 02.02.1983, str. 4, kol. V.

2) AJETI, Idriz: Mbi origjinën ilire të gjuhës shqipe,- raport održan na IX Kongresu Komunističke partije Srbije,- list RILINDJA, Priština, 29. maj 1982, str.14.

3) DERETIĆ, Jovan: Čemu sve to služi?,- list DANAS Br. 16, Beograd, 8. juni 1982, str. 62-63. Pošto sam objavio ovo na WEB lista TABLOID, Br. 280, Bgd. 14.III.2013, vidim tamo dopis Istoričari i „istoričari“ dr Sava Vasić-a, gdje doslovno piše: Ima još nekoliko ličnosti koje se u javnosti predstavljaju titulama istoričara, profesora i doktora istorijskih nauka. Jedan od takvih je i Jovan I. Deretić, rodonačelnik takozvane nove srpske istoriografije odnosno „pokreta autohtonista“, koji je odnedavno svoje titule proširio i sa rečju „akademik“! Ono što se za njega pouzdano zna, jeste to da je završio Višu mašinsku školu u Beogradu i da objavljuje raznorazne tekstove koji nemaju baš mnogo veze sa istoriografijom. O Deretićevim „radovima“ (i njegovim sledbenicima) pisao je vizantolog Radivoj Radić u knjizi „Srbi pre Adama i posle njega“! (Uzgred, Radić je u maloj grupi istoričara koji drži nastavu na tri-četiri fakulteta.)

4) LOVRENOVIĆ, Ivan: Miris kao kriterij,- list DANAS Br. 17, Beograd, 15. juni 1982, str. 17.

5) Za više i opširnije oko ove diskusije vidite kod ANÐELIĆ, Teodor: Ilirsko-albanska enigma,- list NIN Br. 1 (640), Beograd, 6. juna 1982, str. 30-32.

6) MIŠOVIĆ, Miloš: Grehovi i grešnici,- list NIN Br. 1 (660), Beograd, 24. novembar 1982, str. 16-17.

7) Povodom knjigeAlbanci i njihova ognjišta,- list NIN Br. 1 (665), 28. novembar 1982, str. 2.

8) GLIGORIJEVIĆ, Milo: Albanija i Kosovo: seobe i teritori,- list NIN Br. 1 (664), Beograd, 21. novembar 1982, str. 32-35.

9) HYSENI, Mehmet: Za nauku, bez spekulacija,- list NIN Br. 1 (666), Beograd, 5. decembar 1982, str. 2-3; MALIQI, Shkelzen: Mistifikacija istoriografije,- list NIN Br. 1 (667), Beograd, 12. decembar 1982, str. 3, 6; IVIĆ, Pavle: Naučna taština radi osporovanja nauke,- list NIN Br. 1 (667), Beograd, 12. decembar 1982, str. 6, 19; IVIĆ, Pavle: Istorijski mitovi i indoktrinacija,- list NIN Br. 1 (671), Beograd, 9. januar 1983, str. 6, 13; MALIQI, Shkelzen: Mistifikacija istoriografije,- list NIN Br. 1 (673), Beograd, 23. januar 1983, str. 2-3; IVIĆ, Pavle: Pravo nauke na istinu,- list NIN Br. 1 (675), Beograd, 6. februar 1983, str. 19.

10) BUROVIĆ, Kaplan: KO SU ALBANCI?,- Ženeva 2007.

11) Radovi ove konferencije su objavljeni i na francuskom jeziku: “Problemes de la formation du peuple albanais, de sa langue et de sa culture (Choix de documents)”, Tirana, Izdavačka kuća “8 Nëntori, ” 1985.

12) ILIRI I ALBANCILes Illyriens et les Albanais, Beograd, Srpska akademija nauka i umjetnosti, 1988.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.