ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Плодови гнева

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Курир

Фото: Курир

Мајкл Давенпорт је похвалио Београд због „импресивног” третмана миграната, али Танјуг јавља да шеф Делегације ЕУ у Србији није хтео да коментарише политику према избеглицама у земљама ЕУ.

Да сам на његовом месту, ни ја не бих хтела да коментаришем политику земаља ЕУ према избеглицама. Радије бих изабрала да оћутим потпуни дебакл те политике, који је био тако јасно исписан на лицима европских лидера овог четвртка да га је прочитао читав свет.

Какав пех да их вест о ужасној смрти сиријских избеглица, откривених на аустријском друму, у словачкој хладњачи, с привременим мађарским регистарским таблицама, издатим румунском држављанину, затекне на окупу на Балканској конференцији у Бечу. Сазваној с јединим циљем да охрабри земље југоистока Европе да ће једног дана, ако буду добре и слушале одрасле, да уђу у политичку заједницу која постоји зато да би водила заједничку политику о заједничким проблемима који се најбоље дају заједно решити.

На папиру, додуше, таква европска политика постоји и за избеглице, датира из времена Шенгена и назива се Даблинским прописом. Само не вреди ни колико папир на ком је написана, а одавно се не примењује, што су Немци и Аустријанци у Бечу макар поштено признали.

И шта би господин Давенпорт о томе уопште могао да нам каже? Наравно да је импресиониран Србијом и начином на који третира мигранте. Његова се ужа домовина ионако изузела из заједничке европске политике према мигрантима, а премијер те државе за избеглице и азиланте користи метафоре позајмљене из животињског света, док присуство три хиљаде азиланата у Калеу, надомак Велике Британије, малтене доживљава као опсаду Уједињеног краљевства. Знам да је другачије кад 3.000 миграната дневно само прође кроз Србију, без жеље да се овде и настани, али знам и да Немци прихватају 40 посто свих избеглица које уђу у ЕУ, Французи само осам посто а Британци – четири посто.

Питам се и хоће ли господин Давенпорт осећати неку нелагоду кад идући пут буде морао да критикује таблоидизацију српских медија. У које, ето, цуре подаци – махом тачни – из тужилачких истрага, на основу којих се покрећу кампање против политичких противника, чега се европски чиновници код нас гнушају, тражећи да се придржавамо европских стандарда. И тако и треба да раде.

Али у земљи из које нам је дошао господин Давенпорт, познате колумнисткиње у тиражним таблоидима мигранте каткад називају и бубашвабама. Пре два дана сам са запрепашћењем слушала како гост на вестима Би-Би-Сија одговара на питање зашто већина избеглица покушава да се докопа Немачке. „Казаћу вам исто што су Бони и Клајд рекли кад су их питали зашто пљачкају банке: јер су тамо паре”, изговорио је уважени гост Би-Би-Сија, ваљда у уверењу да је духовито поредити мотиве оних јадника из масовне гробнице у хладњачи с грабежљивошћу гангстерског пара.

Господин Давенпорт је изузетно пристојан и умерен човек, лишен сваке надмености. Одлично говори српски а његово је опхођење према људима, да посудим његов израз, импресивно: не дели пацке, не гледа с висока, не претерује и не преувеличава ради ефекта.

Кад је реч о шефу Мисије УНХЦР-а у Србији, господину Хансу Шодеру, кога не познајем, верујем да су му намере биле добре када нас је на РТС-у пре неколико дана подучавао да ситуацију с мигрантима не треба да називамо кризом. „У овом тренутку ово још не би требало називати кризом”, рече господин Шодер, уз напомену да је „оно што треба да урадимо да спречимо да криза дође. Сада говорим о ситуацији у Србији, не у другим земљама. Али у Србији не би требало да говоримо о кризи”.

Стварно? Зашто онда његови шефови у УН кажу да је Средоземно море ове године препловило око 310.000 миграната, што је 40 посто више него током целе 2014. године? Разумем да треба са зрном соли примити тврдње да је у току највећа имиграција у Европу откако су Монголи упали пре хиљаду година, али зар није мрвицу покровитељска та идеја да домороце треба подучити како ће звати то што им се у њиховој кући дешава, па макар то био и глобални феномен и макар нас избеглице засад користиле само као успутну станицу. Хуманост је питање спремности, вели Шодер, па уз похвале нашој хуманости упозорава да морамо бити спремни и за случај да дођу десетине и стотине хиљада, поврх овог „стабилног”, како га он назива, „прилива од хиљаду до две дневно”.

Али, то још није ништа према домаћим политкомесарима. То што је српски премијер, уз Ангелу Меркел, ваљда једини у Европи који свој политички капитал самоуверено расипа на подршку избеглицама, повереница за равноправност изгледа да је схватила као прилику да се истакне па је иступила с предлогом да се блискоисточним невољницима који грабе ка Немачкој и Шведској понуди да населе пусте делове Србије. Ваљда вишак бирократске ревности, јер је одмах после тога престала да се јавља новинарима који су хтели да је замоле да им поближе образложи своје надлежности и иницијативу.

Пре ње се јавила Антонела Риха да са сајта Цензоловка подучи српске новинаре да је „најпогрешније” да ове страдалнике зову мигрантима, као што то чине водећи светски медији, и да је по међународном праву исправно само – избеглице. Они новинари који не поступају по њеној препоруци, зна се, раде то „с јасном намером” или „из незнања”. Другим речима, или смо необавештени или покварени.

Мислим да је у случају госпође Рихе такође реч или о „јасној намери” или о незнању, будући да она наводи податак о 66.000 људи који су у Србији од почетка године „изразили намеру да затраже статус азиланта”, али не каже да је само неколико стотина њих заиста затражило азил – да би одмах затим скоро сви напустили Србију. А све је те податке нашла у „Политици”, која за блискоисточне несрећнике на смену користи називе мигранти, избеглице и азиланти, зависно од тога шта о њима знамо.

А то нема никакве везе са чињеницом да Дејвид Камерон, примера ради, инсистира да су за њега мигранти сви који у Велику Британију желе из једнако просперитетне Француске. Његова је намера „јасна”, што би госпођа Риха рекла, јер државе по међународном праву могу да депортују мигранте који немају важећих папира, док избеглице од те судбине штити Конвенција из 1951. Да ли је, примера ради, избеглица или мигрант 42-годишња Мерси Оконкво, коју је „Њујорк тајмс” с троје малолетне деце прекјуче нашао, и фотографисао, у Србији? Мерси каже да је из Нигерије побегла још 1998, да је 14 година радила у Грчкој и исто толико година плаћала порез у тој држави, али онда више није било посла… И она жели у Немачку и заслужује да се негде безбедно скраси, као и сваки човек на свету. Јесу ли моје намере подле ако ми се учини да је она пре мигрант него избеглица, али свакако не азилант, барем не на пропутовању кроз Србију?

И као шлаг на торти, имамо НУНС који нас опомиње да не откривамо идентитет миграната јер би зли диктатори од којих су побегли могли да их препознају и да им науде фамилији. На страну што избеглице које до Србије стигну са смартфоном саме умеју да одлуче желе ли контакт с новинарима, али зар у НУНС-у не читају текстове колега из Лондона који нас свакодневно подстичу на „хуманизацију” миграната тако што ћемо их приказивати као људска бића с именом и презименом, с биографијом? И, коначно, зар мигрантима овде у Европи не прети већа опасност од кријумчара, од гушења у масовним гробницама по европским хладњачама, од екстремних десничара, па чак и од равнодушних државника који одбијају да преузму одговорност за последице западне политике, него од Асада?

Јесмо ли ми малолетна нација? Јесу ли нам потребни тутори? Толики добровољци да нас уче шта да мислимо, какво име да дамо ономе што препознајемо или осећамо и када да кризу зовемо кризом? Па, ми смо доскора имали ратове и избеглице, наше су приче остале неиспричане, наш је народ остао несаслушан, наше су жртве и крвници остајали анонимни. Можда још има несахрањених жртава из једне друге трагичне хладњаче, оне дунавске у коју су за време НАТО бомбардовања потрпани албански цивили. Ми знамо да је само случај одредио да нико наш не заврши у сличној хладњачи, да то овог пута буду Сиријци. Покушавамо да постанемо део једне унезверене политичке заједнице која очигледно нема појма како да изађе на крај с планетарном несрећом за коју и сама сноси одговорност, али упорно одбија да то призна.

Џон Стајнбек је о једној великој америчкој сеоби народа написао „Плодове гнева”. Ово што сада гледамо су плодови глобалног гнева. Колико с овог места видим, немамо разлога да се стидимо. Али, одакле им идеја да не умемо ни кризу да препознамо кад је видимо?

Политика

Тагови: , , , ,

2 коментара

  1. srđa zlopogleđa каже:

    Ljilja ko Ljilja, onako sleđa, ispod pojasa, kako jedino zna. Stvarno je tužno i otužno kad neko koristi izbeglice da, šatro pišući o tom problemu, oplete po opoziciji i onim novinarima koji, gle čuda, hoće da rade svoj posao, a ne da žvaću ono što im se stavi u usta kao što to čini dotična. Jedino je dobro što svako ko uopšte krene da čita ono što Smajlovićka napiše uglavnom zna šta će da pročita, pa se onda njeni editorijali čitaju kao neka vrsta fakultetskih vežbanja na određenu temu sa unapred datim parametrima u okviru kojih student mora da se kreće ako hoće prelaznu ocenu.

  2. vuk каже:

    Dok god budemo citali pohvale o BEOGRADU,a ne o SRBIJI zalosna cemo biti zemlja..Sta vlast SRBIJE radi?Zna se kako se s ljudima u ovakvim slucajevima postupa?

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.