КО СУ АЛБАНОИ?
– Истина о пореклу Албанаца –

ИСКРА на Фејсбуку

Kaplan BurovicPisao sam za Albanoe, ali kratko, koliko da lansiram ideju istine o njima, koliko da zagolicam svest ljudi, da bi se distancirali od laži, da bi se distancirali od falsifikata albanskih istoričara i da se uvuču u kolosek istine1). Činjenica što niko nije uzeo smelosti da se suprotstavi mojim tvrdnjama o Albanoima-Albanima (Ne Šćipetarima !), ni najbesniji moji neprijatelji, za koje se sada zna da, kad sam po sredi ja, spremni su da učine i crno – belo, a belo – crno (koliko za primer spominjen albanskog akademika prof. dr Skender Škupi !), svedoči jasno da su oni nastojali da te istine, koje sam tamo izneo, pokriju ćutnjom i da ih na ovaj način, kako to čine i za mnoge druge istine, koje sam izneo i iznosim na videlo, učine nepostojećim.

Polazeći od činjenice da albanski istoričari, koji znaju sasvim dobro kako stoji stvar sa Albanoima-Albanima, sa jedne strane nastavljaju da ćute i, sa druge strane, nastavljaju i sa intrigama, njihovim sasvim antinaučnim stavovima, falsifikatima, njihovim istorijskim kompleksima, zauzeću se još jedanput ovim problemom, a sa ciljem da produbim onu mikrologiju iz 1972. godine i da iznesem na videlo još neke druge istine, koje će pomoći čitaoca ove studije da shvati istinu za Albanoe onako kako je i, preko ove istine, da shvati i mnoge druge istine, koje se nadovezuju na ovu jedna za drugom, kao alke jednog te istog lanca, jedne te iste istine.

Prvi koji spominje Albanoe i njihovo mesto, grad ALBANOPOLIS, jeste dobro poznati antički geografa i astronom Klaud Ptolome (Ptolomaias Klaudis, 90-160), koji je živeo i radio u Aleksandriji Egipta. U njegovom delu GEOGRAPHIA on beleži mnoga plemena i gradove Ilirije, među njima i Albanoe i Albanopolis, smešteni u pozadini grada Epidamnos (Durrhachium, Drač, današnji Durrës, primorski grad Albanije). On mu određuje i koordinacije: 46° i 41°5’.

Treba znati da je ovaj Ptolome prvi koji spominje i Srbe.

Postojanje Albanopolisa potvrđeno je i sa natpisom, epitafom, na spomen kamenu, nađen u blizini Skoplja u Makedoniji2). Misli se da je bio onde gde su danas razvaline nekadašnjeg grada Zgerdeš, u okrugu današnjeg grada Kruja, koji se nalazi u Srednjoj Albaniji.

Ime ALBANOPOLIS, na grčkom jeziku znači grad Albanoa. Ovako ovaj grad pretpostavlja postojanje jedne narodnosti ili plemena sa imenom ALBANOI ili ALBANI. Ova narodnost treba da je živela u to vreme u one krajeve, u pozadini današnjeg Duresa, gde je sigurno razvio i nekakvu ekonomsku aktivnost, ako ne i političku, dok je pao u oči hroničarima i istoričarima tog vremena, od kojih ih je sigurno preuzeo i registrirao u njegovoj Geografiji Ptolome. Ekzistenciju Albana potvrđuje nam i ekzistencija toponima Kroi Alban (= « Česma Alban ») u blizimi sela Zgerdeš, kao i selo Arbana, u okolini Tirane, ma da su ovi toponimi novijeg vremena i reminišcencije na jedne druge Arbane, o kojima ćemo govoriti u nastavku.

Sa jednim jako dugim prekidom ovo ime nam se ponovo javlja u XI veku sa oblikom ARVANON (ARBANON), koji nam donosi Ana Komnen. Crnogorski naučnik Gojko Vukčević kaže:

 

« Prekid javljanja tog imena za više od sedamsto godina ne mora da znači nestanak tog plemena već njegovo polunomadsko bitisanje u planinama i povlačenje iz istorijskih zbivanja ».3)

 

Ekzistencija Albanoa-Albana Albanije potvrđuje se i od ekzistencije Albana drugih krajeva sveta, pre svega Škotske, zatim Italije i, na kraju, Kavkaza, obala Kaspiskog mora u Rusiji. Znači, Albanoi, kao etnos, narodnost, ili kao pleme, postojali su i, u II veku n.e., živeli su u pozadini grada Epidamnos, današnja Srednja Albanija.

Albanski i nealbanski istoričari pretendiraju da su ovi Albanoi bili ilirsko pleme, identificirajući ih sa ilirskim plemenom ABRI, koje se po prvi i jedini put spominje u VI veku pre nove ere od geografa Hekateo od Mileta, između Taulanta na jugu i Helidona (Chelidonioi) na severu, znači u današnjoj Srednjoj Albaniji.

Albanski akademici kažu:

 

« Postoji mogućnost da se njihovo ime veže sa rekom Hebrus, koja se spominje na severu Durraha i sa korenom imena alb- i arb- koji izlazi kasnije u nazivu stanovnika ove oblasti ».4)

 

Za ovo pretendiranje oni do danas nisu predstavili nikakave dokaze. Niti su diskutirali, iako je još od vremena bilo negirajućih stavova prema ovom pretendiranju. Koliko za primer spomenuću engleskog lorda Dž.G.Bajrona (1788-1824), koji je svojim stavovima prema Albancima pretendirao otvoreno da Albanoi našeg tretiranja, nisu bili Iliri, što znači da ih ne treba identificirati sa Abrima.

I ja sam pretendirao i pretendiram da Albanoi nisu ilirsko pleme. Izvolite činjenice :

 

  1. Hroničari i istoričari vremena, koji su spominjali ilirska plemena, apsolutno niko od njih ne spominje Albanoe. Oni spominju Taulante i, kao bratstva ovih, ili i kao posebna plemena, Helidone, Sesarete, Parthine, Abre, Bathiatae (Mathiatae ?), Piraei (Pirusti ?), štaviše i tračanske Brighe, koji su živeli u pozadini Epidamnosa, ali ne i Albanoe. I ne samo u toj zoni, već ni u drugim zonama, nastanjene od ilirskih plemena, Albani se ne spominju.

Identificiranje Albana sa Abrima ne opstaje iz više razloga.

Nabrojiću neke :

 

  1. a) Metateza B:R, ne samo u albanskom jeziku, već i u grčkom jeziku, jeste jedan kasniji fenomen, mnogo-mnogo kasniji od vremena kada se pojavio Ptolome. Znači, nije bilo mogućnosti da se ABR preokrene u ARB, početni glasovi imena plemena ABRI i ALBANOI.
  2. b) Pa i ako budemo prihvatili za momenat da se ABR obratilo u ARB, kod imena ALBANOI imamo i promenu glasa -R- u -L- (Ptolome piše ALBANOPOLIS, a ne « ARBANOPOLIS »!): opet nepoznat fenomen ne samo za to vreme (Ptolomeja), već i dan-danas. Albanska fonetika poznaje promenu glasa -L- u -R- (Albanoi>Arban) i ovo dobro poznati filolog Petar Skok (1881-1956) tumači « fonemizacijom novogrčkog jezika », a ne grčkog jezika vremena Ptolomeja. Preko svega, promena L:R je od jednog kasnijeg vremena (vekovi VII-VIII), koje se štoviše realiziralo u njedra plemena Albanoi, uz pomoć Srba i njihove fonetike, a ne Grka. Grci su primili ovu promenu gotovu od Srba ili od jednih drugih Arbana, negenetički sledbenici Albanoa, koji su počeli da prelaze reku Škumbini u XII veku i tamo, na Jugu današnje Albanije, pomešali su se sa Grcima.

Razlikujte Albanoe od Arbana (ili Albanaca, Šćipetara!), za koje ćemo u produžetku videti da su dva različita naroda.

Za sav svet, izuzev Grka (i Turaka, koji su uzeli ime Albanaca od Grka !), ime Albanaca figurira dan-danas sa -L-, a ne sa -R- : ALBANEZI i – za Albaniju – ALBANIA.

  1. c) Da Albanoi nisu Abri dokazuje nam i nasledstvo Albanoa kod Albanaca-Šćipetara, koje nema ilirske karakteristike, kako bi trebalo da bude, kad bi bili Albanoi i Abri isto stanovništvo! To nasledstvo je potpuno drugojače, za što ćemo govoriti u produžetku.

U poslednje vreme izgleda da su i sami albanski naučnici videli da njihovo pretendiranje za identificiranje ilirskih Abra sa plemenom Albanoi ne stoji, utoliko više što veza imena Abra sa imenom reke Hebrus udaljuje semantiku Abra od pojma alb = « beo ».

U njihovim očajnim nastojanjima da Albanoe svakako povežu sa Ilirima, oni su lansirali jednu novu hipotezu: tobože ime Albanoi jeste prevod imena Parthinoi = « Bardhinoi » = Albanoi.5)

Parthinoi su stvarno jedno ilirsko pleme, koje se po prvi put spominje 229. godine p.n.e. upravo u toj oblasti, zamenjujući ime Taulanta, ali njihovo ime nema nikakve veze sa izmišljenim « Bardhinoi » = « Albanoi ». Kako se već zna, Parthinci su se nazvali tako prema imenu svog boga PARTHOS, kome su se klanjali, stvar ova koja se desila i sa mnogim drugim plemenima, konkretno i sa Dardancima. Kao što Dardanci nemaju veze sa albanskim kruškama (« dardhë »), tako i Parthinci nemaju nikakve veze sa albanskom belom (« bardh ») bojom.

U borbi protiv Rimljana na kraju prvog veka p.n.e. Parthinci ili su nestali, ili su bili prinuđeni da se isele u druge krajeve, gde su sigurno, u narednim vekovima, nestali kao i svi drugi Iliri. Obrtanje njihovog imena PARTHINOI u « BARTHINOI » moguće se i desilo, ali nema linguističkih mogućnosti da se prevelo u ALBANOI, jer – i da su stranci, nealbanoi, napravili taj prevod – sami nosioci imena « BARTHINOI » nisu imali kako i zašto da to učine. Elementarna logika nam kaže da bi oni nastavili da nazivaju sebe kao njihovi pradedovi – « Barthinoi », što nije slučaj.

Ime Albanoi ne srećemo samo u napise nealbanskih jezika, već i u jeziku jednog drugog naroda, albanofonaca, koji će kasnije to ime deformirati u ARBANOI i ARBAN, a zatim i u Arbën / Arbër.

Neosporna je činjenica da evo deset vekova stranci nazivaju Šćipetare ALBANCI-ALBANEZI i njihovu zemlju Šćiperiju – ALBANIJA-ALBANIA, dok oni sami (Predmetni Šćipetari) ni dan-danas se ne nazivaju tako. Znači, i da su stranci preveli PARTHINOI u ALBANOI, sami stanovnici, nosioci imena PARTHINOI, ne bi to prihvatili. Sledstveno, i ova hipoteza albanskih naučnika se obara kao nemoguća, neprihvatljiva.

 

  1. Budući da Albanoi i Šćipetari, kako ćemo videti u nastavku, imaju međusobno jednu dosta tesnu vezu, onda, da su bili Albanoi ilirsko pleme (identično sa Abrima, ili i sa Parthincima !), kod Šćipetara bismo imali ilirskog nasleđa. Pošto kod Šćipetara nemamo ilirskog nasleđa6), ovo znači da Albanoi nisu bili ilirsko pleme i, sledstveno, ni identični sa Abrima i niti sa Parthincima. Nasleđe Albanoa kod Šćipetara ima jednu drugu karakteristiku, keltsku, za što ćemo govoriti u nastavku.

 

  1. U IV veku pre nove ere, jedan deo Kelta pokrenuli su se, iselili su se sa ostrva Velike Britanije (Irska, Škotska-Albion), prešli su u Francusku, na Iberskom poluostvru, pa preko Švajcarske, Italije, Balkana, otišli su dalje prema Istoku i Aziji. Na obalama Kaspiskog mora, u pozadini i na severu grada Baku, imamo oblast Albanija, koja se sigurno tako nazvala prema imenu keltskog plemena, koje je tamo živelo. Pre dospeća Kelta tamo, ta se oblast zvala Kaš. Duž ove seobe, od Albiona na Kavkaz, kud-god su postojali malo duže, Kelti su ostavili svoja bratstva i čitava plemena, koja su se kasnije asimilirala od naroda u čijoj su sredini živeli, ali ostavljajući kod njih tragove svoje ekzistencije.

Kako se zna, Kelti su prošli i kroz današnju Albaniju Balkana. Starinsko ime grada Skadar, na albanskom Shkoder, neki vežu sa kletskim jezikom Škotlanđana i kažu da ima ovu etimologiju: SCOT DOOR = « vrata Škotlanđana ». Pomenuti Gojko Vukčević misli drukčije, da su ovo ime stavili tom gradu Kolhi7), koji su negde u isto vreme sa Keltima stigli sa Zapada i izgradili su svoje kolonije na obali Jadranskog mora. Postoji i mišljenje da je ime Skadra poreklom od imena plemena Sarmati, koje je tu živelo pre Kolha. Bilo kako bilo, neosporna je činjenica da su Kelti prošli preko Albanije i, kao svugde, i ovde su sigurno ostavili koju porodicu, bratstvo, ili i koji deo kojeg plemena, pa su zatim nastavili svoju seobu prema Istoku.

Po mom mišljenju (i ne samo po mome!) jedno od glavnih keltskih plemena su Albanoi-Albani. Tragove ovog plemena imamo svukud, od Engleske i Škotske (Albion Britanije), pa sve do Kavkaza, između Evrope i Azije8). Albani su poznati i iz istorije Etruska i Rimljana. Njih srećemo i u Francuskoj i na obalama Dalmacije, duž čitavog njihovog itinerara, koji su sledili Kelti u njihovoj seobi prema Istoku. I pored ovoga, nećemo uznastojati odmah i na aprioristički način da su Albanoi-Albani naše teme, balkanske Albanije, keltsko pleme. Ali da, pretstavićemo vam činjenice da su oni keltsko pleme, a ne ilirsko :

 

  1. a) Albanoi-Albani (koji u istoriji balkanske Albanije iz vremena ilirskih plemena ne spominju se nigde !) izlaze u istoriji ove Albanije upravo pošto su preko nje prošli Kelti.

 

  1. b) Rimski hroničar Pompej Torg piše:

« …kažu da su Albani (Kavkaza.- KB) došli nekada sa Herkulom iz Italije, sa Planina Albani (Monti Albani nalaze se na istoku Rima.- Naša beleška.- KB), kada je posle ubistva Heriona, gonio njegova stada po Italiji. Pamti se da su, u vreme rata sa Mitridatom, Albani pozdravili kao svoju braću vojnike Pompeja ».9)

Ovo nam svedoči da Albani Kavkaza imaju krvne i jezične veze sa Albanima Italije, što je sasvim razumljivo ako imamo predoči da su, nekada, živeli tamo i, nakon nastavljanja svoje seobe prema Istoku, ostavili su tamo deo svojih plemena, koji su taj jezik sačuvali i upotrebili u komuniciranju sa ovim vojnicima, dokazujući ovako da su braća. Nema sumnje da je u vojsci Pompeja bilo i Albana Italije, koji su se na svom maternjem jeziku sporazumeli sa Albanima Kavkaza.

Ali kakve veze ima ovo sa Albanima balkanske Albanije ?

Mi smo govorili o itineraru Kelta (Albana) od Albiona Škotske, preko Italije i balkanske Albanije, do ruskog Kavkaza. Da bismo dokazali ovu vezu Albana balkanske Albanije sa Albanima Kavkaske Albanije, donećemo podatke i od rimskog istoričara prvog veka stare ere K.Tacit, koji kaže da je « pedeseta legija », koja je ratovala u Jermeniji u prvom veku stare ere, mobilizirana u Italiji i Egiptu10). Među mobiliziranim u Italiji postoji mogućnost da je bilo i Albana od onih Italije, koji, sa njihovim zajedničkim jezikom, bezdrugo da su se razumeli bez teškoće sa svojom braćon na Kavkazu. I Neron je mobilizirao vojnike u Iliriji da uguši ustanak u Kavkaskoj Albaniji. Ovo mobiliziranje postoji mogućnost da nije bilo slučajno: uzeti su vojnici od Albana balkanske Albanije sa ciljem da mogu komunicirati sa Albanima Kavkaza. Da među Albanima balkanske Albanije i Albanima Kavkaza imamo jednu etničku vezu, dokazuje se i preko drugih podataka, jezičnih i etnografskih, za što piše detaljno pomenuti crnogorski naučnik Gojko Vukčević, u citiranom delu.

A ovo, sa druge strane, dokazuje ono što rekosmo, da Albanoi-Albani nisu ilirsko pleme, već keltsko, da Albanoi sa Abrima, ili Parthinima, nisu isti narod, nemaju ništa zajedničkog.

 

  1. c) Kod Albanaca-Šćipetara Balkana (koji, nemajući veze sa Ilirima, nema ni ilirskog nasleđa!), imamo jedno očito keltsko nasleđe, ne samo u jeziku, već i u folkloru, u etnografiji i u antroponimiji. Italo-albanski naučnik Vinçenc Dorsa (1823-1885), oslanjajući se na Lajbnica (Gottfried Wilhelm Leibniz, 1646-1716), kaže: „Da su Iliri (Sloveni) i Kelti pozajmili elemente svog jezika albanskom jeziku, ovo su istakli na jednak način istaknuti linguisti”.11)

Ovo prizaje i albanski akademik prof. dr. Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980), koji se zauzeo istraživanjem i analizom keltskih izoglosa u albanskom jeziku12). Odakle dolazi ovo nasleđe Albancima Balkana, Šćipetarima, ako ne od keltskih Albanoa?! A kako su mogli ovi Albanoi preneti keltsko nasleđe Albancima-Šćipetarima, ako oni sami nisu Kelti, krv i pleme keltsko?! Pa i Englez Noel Malcolm, neosporno veliki prijatelj Albanaca, nalazi kod njih, Šćipetara i Kelta, veliku podudarnost u običajima. Etnografi su to našli i u nošnji, a lorg Bajron ih je istovetio sa njegovim Keltima.

Keltsko nasleđe kod Albanaca-Šćipetara dokazuje keltsku pripadnost plemena Albanoi-Albani.

ARGUMENTUM PONDERANTUM, NON NUMERANTUM !13)

 

Kako sam već rekao, kad su se povukli Kelti iz današnje balkanske Albanije (U ta vremena ona nije postojala ni kao Prevalitanija!), jedan deo plemena Albanoi, u najmanju ruku nekoliko bratstava, ostali su za svagda u oblast Mata (Srednja Albanija-Šćiperija), koja je bila prikladna za stočarstvo i odbranu.

Vremenom, ovi su se Albanoi-Kelti namnožili ovde, ali su se u isto vreme podčinili u početku grciziranju, a kasnije i romaniziranju, pa i hrišćaniziranju. U prvom veku naše ere oni su skoro potpuno romanizirani, ali ne i potpuno hrišćanizirani. U ovo vreme, pošto su se namnožili i više ih oblast Mata nije zapremala, izađoše iz nje i preplaviše oblast Kruje i Tirane, asimilirajući Grke i Ilire, bezdrugo podržani od rimskog okupatora, koji na čelo sa svojim konsulima, u borbi protiv Parthina i drugih, nepokornih naroda ili plemena, behu razorili ekonomski te oblasti, koje su sada imale potrebu za radnu snagu, da bi se nanovo izgradile i stavile u proizvodnji. Prema njihovom imenu sva je ta oblast počela da se naziva Albanon, dok grad koji su oni izgradili, nazvan je od Grka ALBANOPOLIS i K.Ptolome, upravo sa ovim grčkim oblikom i beleži ga u svojoj GEOGRAFIJI sredine II veka naše ere, uvodeći ovako u istoriju keltske Albanoe balkanske Albanije-Šćiperije, a ne Albance-Šćipetare.

Ponavljam: keltske Albanoe balkanske Albanije-Šćiperije!

Za nesreću Albanoa, u narednim vekovima, Balkan na sve strane, znači i njihov Albanon, pregazili su, opljačkali su i razorili plemena i narodi okarakterisani od vizantijskih hroničara vremena kao Varvari, imeno Goti, Vizigoti, Ostrogoti, Gali, Sarmati, Alani, Markomani, Huni, Avari i drugi, koji su masakrirali narode Balkana i odveli sa sobom jedan njihov veliki deo kao ratne zarobljenike i robove. Ove nesreće su se spasili samo oni Albanoi-Kelti, koji su se stesnili u oblast Mata, zatvoreni i izolirani, ali i zaštićeni od vandalskog nasrtaja, koji je razorio Balkan.

Pri kraju petog veka, poglavito početkom šestog veka, u Albanon stižu Sloveni (Srbi), koji se nisu bavili razaranjem i pljačkanjem mesta, već sa obradom zemlje. Oni su se nastanili svojim porodicama i masovno na teritoriji Prevalitanije i niže, kako se tada zvala današnja Albanija, pa su svojim malim delom prodrli i u oblast Mata. Dr Riste Ivanovski kaže: „Eden martinešanin mi raskažuva, deka vo Martineš nekogaš živeelo snažno semejstvo Bogadan (Bogdan e od boga dan, R.I.) koe od tamu ja držele seta Mak’a“ .14)

Pod Mak’a R.Ivanovski podrazumeva oblast Mat, a Martaneš je jedna manja oblast, koja jednim delom pripada Matu, a drugim gradu Tirana.

Zajedno sa Slovenima nastanili su se tu i Vlasi, koji u ovu oblast silaze iz Vlaške (oblast u današnjoj Rumuniji). U Matu Sloveni i Vlasi nađoše ostatke Albanoa, koji nastaviše njihov život u simbiozi sa Slovenima i Vlasima.

Godine 548. Sloveni napadaju Durrhachium, kako se sada naziva nekadašnji Epidamnos, u kojemu su vladali Vizantinci. Posle oštrih borbi, Sloveni su prodrli u tvrđavu grada. Vizantiski vlastodržac Durrhachiuma pobeže brodom za Vizant i javi tamo pobedu Slovena, što su odmah zabeležili vizantiski istoričari u njihovim hronikama vremena, koje su stigle do današnjih dana. Otuda i izvodim ove podatke, koje albanski istoričari, u njihovim očajnim nastojanjima da falsifikuju istoriju Albanije i svog naroda, prelaze u ćutnji.

Bezdrugo da okupacija Durrhachiuma, koga će otsada njegovi novi gospodari nazivati Drač, osilio je Slovene, koji su podčinili svojoj asimilaciji i sloveniziranju ostatke ilirskog elementa, grčkog i romanskog, kao i same Albanoe-Kelte. Ali jedan deo Albanoa potčinili su se i vlahiziranju. Preko srpskog jezika oni i svoje etničko ime Albanoi-Albani preobratiće u Arbani, koje će Srbi jednom drugom metatezom svog jezika, preokrenuti u Rabani. A kasnije, kada će ime Arban uzeti jedan drugi smisao i druge razmere, što više i jedan drugi oblik – Arbën / Arbër, Sloveni-Srbi će to učiniti Arbanas.

Duž vekova VI-VIII Albani/Arbani su u borbi za preživljavanje kao etnos. Sa jedne strane oni su pod jakim pritiskom Slovena, koji su ne samo politički, već i brojčano vladajući elemenat, i kao takvi, hoće da ih asimiliraju, sloveniziraju, dok sa druge strane oni su isto tako i pod pritiskom Vlaha, koji hoće da ih vlahiziraju. Viša kultura sa romanskim jezikom (jedan deo Albanoa je sigurno vladao i latinskim jezikom !), i posebno hrišćanska vera, bili su oslonac i zaštita za njih od slovenske asimilacije, pošto su Sloveni bili pagani i sa jednim nižim kulturnim razvojem. Ali sasvim drukcije su stvari stojale u odnosu sa Vlasima, koji su bili i hrišćani i sa jednim višim kulturnim razvojem od Slovena. Znači, ako su se nekako odupirali slovenizaciji, vlahizaciji su imali velikih poteškoća da se odupiru. Sva sreća je bila za njih štoVlasi ne samo što nisu bili na vlasti, već u oblasti Mata nisu bili ni tako mnogobrojni. Preko svega Vlasi nisu bili nikako ni organizovani, ni u aspektu vere: oni su živeli stočarskim, nomadskim životom i za sebe same bili su u opasnosti da se sloveniziraju.

Kako se zna, u IX veku, Bugari su prodrli sa obala Crnog mora prema obalama Egejskog i Jadranskog mora, sa Istočnog Balkana (Trakija) prema Grčkoj i Prevalitaniji. Oni su preplavili ceo južni i jugo-zapadni deo Balkana. Sa Bugarima treba da su došli u oblast Mata i oni koji danas nazivaju sebe Šćipetari.

A odakle dođoše oni u Trakiji (Bugarskoj)?

To je jedno drugo pitanje, na koje smo odgovorili jednom drugom studijom15). Ukratko: iz Azije oni dolaze na obale Baltičkog mora, odakle se pokreću zajedno sa Slovenima prema Dunavu i nastanjuju se u III-IV veku n.e. na padinama Karpata i Beskida (današnja Rumunija). Krajem VII veka (tačnije 679. godine), zajedno sa Bugarima khana Asparuha prelaze Dunav i, sa svojim kozama, nastanjuju se po padinama planina Trakije (današnja Bugarska).

Pomenuti albanski akademik prof. dr Ećrem Čabej mišljenja je da su Šćipetari, ovim putem, stigli u oblast Mata u X veku nove ere.

Od pomenutog procesa slovenizacije/vlahiziranja keltske Albanoe spašavaju Šćipetari, koji bezdrugo nisu Kelti. Budući brojčano više i favorizirani od Bugara, koji ih dovedoše u Mat, Šćipetari su podvrgli Albanoe (i ne samo Albanoe, već i same Slovene, Grke i Vlase!) procesu šćipetariziranja.

U međuvremenu, sami oni, Šćipetari, budući za sebe u procesu etničkog fermentiranja, zapostavili su svoje etničko ime, kojim su stigli tu, i – sigurno ne odjednom – počeše da se nazivaju ALBANI, po imenu mesta i naroda koji su asimilirali. Pod pritiskom Šćipetara pravi su Albanoi-Albani (Kelti !) zapostavili svoj jezik i počeše da govore šćipetarski, ne napuštajući i svoje etničko ime, koje su nametnuli novim došljacima, Šćipetarima, u čijoj su se sredini pretopili, kao što su to počeli da se pretapaju i sami Vlasi, i sami Sloveni i Grci tih krajeva.

Ovaj fenomen, nazivanje jednog naroda po imenu mesta koje nastanjuje, gde se smešta za življenje, nije nepoznat u istoriji: ovako su se nazvali Makedoncima i Sloveni, koji nastaniše oblasti antičke Makedonije, nazvali su se Dalmatincima Sloveni, koji nastaniše antičku Dalmaciju, nazvali su se Tunižanima i Alžircima Arabljani, koji su se nastanili u oblasti oko grada Tunis, odnosno Alžir.

Tako postoji mogućnost da su to ime uzeli po imenu mesta, ali se ne isključuje i mogućnosti da su Šćipetari uzeli njihovo srednjevekovno ime Alban-Arban i od Albana-Arbana (Kelta), koje su asimilirali, stvar ova koja isto tako nije nešto nepoznato u istoriji: ovako su se nazvali Bugarima Sloveni Trakije, od Bugara neslovenskih khana Asparuha, koje su asimilirali; ovako se nazvalo Francuzima romansko stanovništvo, koje je asimiliralo germasko pleme Franke i td.

Asimilirajući keltske Albanoe antike, Šćipetari su uzeli od njih ne samo njihovo ime, već i mnoge druge stvari, kako u leksiku i uopšte u jeziku, tako i u običajima i nošnji, štoviše i u njihovom izgledu, antoponimske karakteristike, stvar ova koja treba da postane objekat jedne druge, posebne studije.

Koliko za primer spominjem tolike keltske reči, koje se danas nalaze u šćipetarskom jeziku, a koje bezdrugo svoje poreklo vode od jezika keltskih Albanoa. Spomenuću i latinske reči, koje – kako se sada zna – Šćipetari ih imaju posredstvom jednog drugog jezika, a ne upravno od latinskog jezika, kako bi trebali da ih imaju, da su živeli tu, u Prevalitaniji i Vorio Epir, za vreme rimljanske uprave.

I pored ovoga, Šćipetari se nisu albanoizirali, kao što se nisu bugarizirali ni Sloveni, iako su se nazvali Bugarima, iako su uzeli i oni mnogo što od pravih Bugara Asparuha, štoviše i u njihovom fizičkom izgledu, antroponimske karakteristike. Naprotiv, iako su Šćipetari zaboravili njihovo etničko ime, sa kojim su stigli u Mat-Albanon, iako su se nazvali Arbani-Arbën, jesu keltski Albanoi oni koji su se asimilirali od Šćipetara, kao što su Bugari Asparuha oni što su se asimilirali od Slovena.

Da Šćipetari nisu genetski sledbenici Albanoa (Kelta), kako pretendiraju albanski i strani istoričari, koji su uzeli Albanoe za Abre ili Parthince i, sledstveno, za Ilire, svedoči nam pre svega aktuelni jezik Šćipetara. Keltski jezik Albanoa bio je jedan KENTUM jezik, dok je šćipetarski bio i jeste jedan SATEM jezik. Keltski jezik Albanoa treba da se romanizirao, dok šćipetarski – kako vidite – nije romaniziran jezik. Sem ova dva argumenta možemo da navedemo i mnoge druge argumente, ali mislim da i ovoliko je dosta, da bismo se ubedili da Šćipetari nisu genetski sledbenici keltskih Albanoa, kako je to mislio Georg Bajron, kao što nisu genetski sledbenici Bugara Asparuha ni današnji slovenski Bugari. I ne samo Georg Bajron. I mnogi drugi su mislili da su današnji Albanci sledbenici Škotskih Albana, za što se Aleks Buda (1911-1993), predsednik Albanske akademije nauka, izrazio: „Jedna moderna varijanta, kojoj ne manka komična nota jeste seoba Albanaca iz – Škotske!“.16)

Kod pozajmica od keltskih Albanoa treba da tražimo korene lingvističkih doticaja i etnografskih pojava šćipetarsko-keltskih. Ovde treba tražiti i etimologiju onih reči šćipetarskog jezika, koje su dan-danas ostale bez objašnjenja.

Od keltskih Albanoa Šćipetari treba da su uzeli ne samo pomenute latinske reči, već i one reči starogrčke, koje ima danas šćipetarski jezik. I ime svog glavnog grada Tirana, Šćipetari su uzeli iz novogrčkog jezika, od tiros = « sir ».

Ovom tezom mislim da se razrešavaju svi problemi u vezi današnjih Albanaca-Šćipetara, lingvistički, etnografski, antroponimski, svi problemi njihove istorije, prošlosti, za koje već i sami Albanci priznaju da se sa hipotezom o njihovom poreklu od Ilira ne mogu da se objasne17). U poslednje vreme, grupi onih Albanaca koji su se principijelno složili sa mnom, da oni nemaju nikakve veze sa Ilirima i da su štoviše zadavljeni istorijskim kompleksima, pridružio nam se i Albanac akademik, prof. dr Luan Starova.18)

I pored ovoga, problem etnogeneze Albanaca-Šćipetara, njihovog porekla, ne smatram ga rešenim, ezauriranim i definitivno određenim, zatvorenim. Nasuprot, sa tezom koju predstavih, problem u diskusiji deklarišem otvorenim za sve, i za albanskog akademika prof. dr Skender Shkupi sa svim njegovim psovkama i uvredama od najobičnijeg uličara, kojima moguće misli da je dokazao da su njegovi Albanci autohtoni i genealoški sledbenici Ilira, pa i za Jovana Deretića i njegove titoističke advokate, dva brata Petrovića (Dragoljub i Ilija)19), koji ne izostaju mnogo u etici iza enverističkog Skendera Škupi.

 

Ženeva,

dana 16. okrobra 2002.*)

 

_________________

1) RESULI, Kapllan: MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 37-38, vidite poglavlje ALBANËT, napisano i « štampano » po prvi put u zatvoru Burelja, dana 02.11.1972.

2) STIPČEVIĆ, Aleksandar : ILIRI,- Zagreb 1989, str. 60.

3) VUKČEVIĆ, Gojko: O PORIJEKLU ILIRA,- Podgorica 1992, str. 190.

4) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPS TË SHQIPËRISË: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR,- Tirana 1985, str. 2, glas ARBËT.

5) Iden: str. 14, glas ALBANËT.

6) Za ovo vidite kod nemačkog akademika prof. dr Gustav WEIGAND: A JANË SHQIPTARËT PASARDHËSIT E ILIRËVE APO TË THRAKASVE,- u izdanju BALKAN-ARCHIV, tom III, ali i u časopisu PËRPJEKJA, Godina II, Br. 3, Tirana, juni 1995, strane 80-88.

7) VUKČEVIĆ, Gojko: cit. delo, str. 46.

8) Iden: str. 72. Gojko Vukčević kaže da ime ALBANI, na Istočnom Kavkazu, po prvi put spominju Grci u IV veku stare ere, a u vezi marša Aleksandra Makedonskog na Istok. On misli da ime ALBANI treba da je još starije. Sa druge strane on kaže da ima mogućnosti da je ime ALBANI na Istočnom Kavkazu proizašlo od imena reke Alba, koja teče upravo u toj zoni i uliva se u Kaspisko more.

9) TORG, Pompej: HISTORIA E FILIPIT XLII – 3, 3. Alijev, K.: ANTIČNIE ISTOČNIK PO ISTORII,  Baku 1987, f. 85. Citiram po G.Vukčeviću, cit. delo, str. 73.

10) K.TACIT: ANALES, XV, 26.

11) DORSA, Vinçenc: Vidite kod KASTRATI, Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana 2000,  str. 175.

12) ÇABEJ, Eqrem: EMRI I DARDANËVE DHE IZOGLOSAT KELTE – SHQIPTARE,- Tirana 1969.

13) Latinski : argumenti treba da se mere, a ne da se broje.

14) IVANOVSKI, dr Riste: MAKEDONSKATA KOMNENOVA ALBANIJA,- Bitolj 2004, str.20.

15) BUROVIĆ, Kaplan: Seoba Albanaca,- studija, imate je u izdanju KO SU ALBANCI?, prvo i drugo izdanje, Ženeva 2007. i Jagodina 2013.

16) BUDA, prof. Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- raport, održan 1972.godine na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, objavljen u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 61.

17) LUBONJA, Fatos: Ndërgjegje historike,- časopis PËRPJEKJA God. II, Br. 3, Tirana, juni 1995, str. 80. U vezi 12 argumenata akademika prof. dr G.Weiganda, kojima ovaj dokazuje da Albanci-Šćipetari nisu sledbenici Ilira, preštampano u časopisu PËRPJEKJA Godina II, Br. 3,- Tirana, juni 1995, str. 80.

18) STAROVA, Luan: Shqiptarët janë të mbytur nga komplekset historike,- list ARS Br. 7, Tirana, septembar 2002.

19) J.Deretić, negirajući poreklo Šćipetara od Ilira, pretendira da su poreklom od kavkaskih Albana, za koje Gojko Vukčević pretendira da su Iliri, a u odnosu na Albane Šćiperije, i sami Albanci-Šćipetari to isto pretendiraju, da su Iliri. Tako se J.Deretić, sa oba svoja advokata i onima koji ne shvaćaju ovaj problem, vrte u krugu, od negacije k tvrđenju negiranog. Konkretno to je isto kao kad bismo rekli: Srbi nisu Grci, Srbi su Spartanci. Pa, ako su Spartanci, zar nisu i Grci?! Tako i Šćipetari, ako su Albani Kavkaza, zar nisu i Iliri?! Ističem: mislim da sam sasvim jasno dokazao da Šćipetari ne samo da nisu Albani (SATEM-KENTUM), već sam dokazao da Albani nisu ni Iliri, upravo ovom studijom. Kako vidim iz štampe, mnogi su se Srbi, iz kojekakvih razloga, što nemaju veze sa naukom, opredelili za hipotezu J.Deretića, ne misljeći ni najmanje za ovo što dodadoh u ovoj fusnoti, ma da ima i takvih koji su i preko medija istupili protiv njega, a u odbranu moje teze. Neki od ovih partizana J.Deretića, i ako nam se pretstavljaju i sa imenom SRB, kao Srbi, ispostavilo se da su Albanci, koji intrigiraju, huškaju hrišćanske Srbe protiv muslimanskih Srba i obratno. Klasičan primer poslednjih dana je „komentator“ moje studije HIPOTEZE O POREKLU ALBANACA, na sajtu ISKRA, Andrićgad, 09.XII.2015, a koji nam se pretstavlja upravo imenom SRB.

*) Ova studija je po prvi put objavljena na albanski jezik u knjizi Akademika Burovića MIKROLOGJINA (MIKROLOGIJE), Ženeva, 2000, str. 37. Obrađena i produbljena, preštampana je u Akademikovom djelu MARGINALIJE,- Ženeva 2003, str. 18-28, na koju albanski akademik prof. dr Skender Shkupi, poznat kao kritizer stvaranja našeg Akademika Burovića, nije odgovorio. Ali su zato albanske vlasti zabranile i knjigu i listove (kao KOHA u Tirani i FARSAROTU u Ðirokastri), koji su studije te knjige preštampali u Tirani i u drugim gradovima Albanije. U listu vlaškog etnosa FARSAROTU, jedna je studija preštampana ne samo na albanskom jeziku, već i u prevodu na vlaški jezik. Ne samo što je taj broj lista zapljenjen od vlasti, već je tom listu onemogućeno uopšte dalje štampanje. Isto tako, knjiga Akademika Burovića ANTIVLAŠKA DENIGRIRANJA, gdje govori o Vlasima Albanije, koji aktuelno čine preko 10% celokupnog stanovništva te zemlje, od 2003. godine se persekutira u Albaniji, nisu dozvolili Vlasima da je objave, zato što se tamo prezantira istina o njima i o zločinačkom tretmanu, koji im albanske vlasti čine, ne priznajući im ni elementarna nacionalna prava, ni status nacionalne majine. Dan-danas nemaju ni bukvara na svom jeziku. Godine 2009. knjiga je najzad objavljena privatno, od Akademika Burovića, u gradu Struga, Makedonija, i uneta u Albaniju, razdata među Vlasima. Pogrešno, na knjizi piše da je objavljena u Korči (Albanija), jer se i pripremala da se tamo objavi.

Nanovo, ova studija o Albanoima preštampana je na albanskom jeziku na sajtu LAJME NGA ULQINI, 13.X.2011, ali kao koment članka Dëshmia e vazhdimsisë albane-shqiptare od prof. dr Iljaz Rexha, objavlen na tom sajtu 09.X.2011.

Do sada prevedena je i objavljena na albanski, engleski, makedonski i slovenački.

Na engleski je štampana u korpusu Akademikovog djela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 9-20.

Na makedonski je štampana u korpusu Akademikovog djela POTEKLOTO NA ALBANCITE,- Bitolj 2005, str. 13-34.

Slovenačko izdanje, u sastavu knjige KO SU ALBANCI?, blokirano je od albanske mafije u ruke izdavača iz Ljubljane Mateo Leskovar-a.- REDAKTOR.

Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.