ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ: ВЕЛИКА ФРАНЦУСКА ОДЛУКА

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: standard.rs

У недељу ће се Французи опредељивати између две много значајније опције него што су Марин ле Пен и Емануел Макрон
У недељу 7. маја Французи ће у другом кругу председничких избора имати историјску шансу да одаберу много више од лидера који ће их водити у наредних пет година. Бираће између опције status quo и прилике да своју посрнулу државу (можда) врате на пут обнове државног и националног суверенитета. Резултати из првог круга, истраживања јавног мњења и ставови познавалаца политичке сцене у овој великој европској држави већу шансу дају Емануелу Макрону, кандидату центра и владајућег естаблишмента, али су сви сложни у томе да кандидаткиња деснице Марин ле Пен није без шанси за победу. Иако се званичници из Брисела својски труде да сваки пораз десничара у некој европској земљи – као што је то био случај са изборима у Аустрији и Холандији – прикажу као своју и либерално-демократску велику победу, одавно је јасно да ове победе више нису ни велике ни убедљиве, већ да су заправо резултат очајничке борбе свих либерално-демократских, центристичких и левичарских политичких опција, које често немају много тога заједничког међу собом осим чињенице да све до једне улажу и последњи атом снаге у то да спрече оно што је све теже спречити – победу националиста.

Ако посматрамо политику као процес, а управо тако је треба посматрати, онда је смер политичких кретања широм Европе потпуно јасан – Европа се креће удесно и, како ствари сада изгледају, десничарима ће политичка, економска и безбедносна ситуација на Старом континенту у годинама и деценијама које долазе само ићи на руку. Тога су итекако свесни и бриселски либерали, па се не треба чудити одушевљењу са којим дочекују сваки пораз националиста – либерална демократија је потрошена идеологија, и глобално и у Европи. Национализам је будућност, свиђало се то неком или не, и овде се више не ради о томе да ли ће националисти почети да освајају власт у старим европским демократијама, већ се ради о томе када ће то почети да се дешава. Другим речима, либерали само купују време у ишчекивању неминовног, а исто то ради и бриселска администрација. Европска унија је уосталом у дубокој политичкој и економској кризи која траје већ готово читаву деценију и којој се не назире крај, што довољно говори о немоћи владајућих политичких елита да процесе преокрену у своју корист и ураде нешто по питању консолидације гломазног и дисфункционалног бриселског апарата, који већ увелико посустаје и одавно не држи ситуацију под контролом.

ИСТОРИЈСКИ ЗНАЧАЈ ПРВОГ КРУГА
Председнички избори у Француској, невезано за њихов коначни исход, већ представљају историјски преседан и јасно указују на дубинске поделе и процесе у француском друштву, које ће, како време буде пролазило, бити све више видљиве и све теже премостиве. У првом кругу избора догодило се нешто што ће вероватно на дужи рок трасирати нови пут француске политике – више од 60 процената бирача гласало је за опције које се противе, на један или други начин, бриселској политици (или барем неким њеним елементима), критикују превелику зависност званичног Париза од Вашингтона и залажу се за боље односе са Русијом. Већинско расположење француских грађана, без обзира на то да ли су левичари или десничари, јасно указује на то да се Европска унија (оправдано) доживљава као кочничар реформи, прегломазан и нефункционалан апарат, у потпуности завистан од политике крупног капитала и прекоокеанских политичких интереса, који европским земљама и народима на различите начине већ годинама прави много више штете него користи.

ЕУ и све државе у њој не представљају више него америчког вазала, слепог извршиоца сваког захтева и наредбе који долазе из Вашингтона, због којих европски народи константно и све више губе, а не добијају готово ништа. Увођење санкција Русији, штетни трговински споразуми, бесмислени ратови на Блиском истоку и милиони миграната који су преплавили ЕУ, директна су последица „сарадње” између САД и ЕУ. Шта је то Унија добила свим наведеним, нема потребе посебно истицати. Истовремено, европске земље се већ увелико „даве” у блату либералне демократије, која им је не само узела суверенитет и пренела га у Брисел и Вашингтон већ им је такође (у великој мери) уништила национални идентитет, културу и систем вредности, што је заправо дугорочно много опасније и деструктивније него било какви други штетни економски и политички споразуми и одлуке.

Због тих разлога, 61 проценат Француза гласао је против бриселске политике и вашингтонског диктата. То, међутим, није било довољно да било који кандидат победи у првом кругу. Гласови су расути на више различитих страна и борба у другом кругу више се неће водити само око питања ЕУ већ ће то бити судар две потпуно супротстављене опције, који више не може да се сведе на судар две различите политике, с обзиром на то да се и не ради о избору између конкретних политичких концепција. У другом кругу француских председничких избора догодиће се оно што се већ увелико догађа широм Европе и ЕУ. Са једне стране, наћи ће се различите политичке опције које се међусобно доста разликују и заједничка им је само борба против националиста. Њихов кандидат је Емануел Макрон, представник бриселских политичких структура, за којег ће вероватно гласати и део оних који су у првом кругу глас дали кандидатима који се отворено залажу за преиспитивање односа Француске и ЕУ.

Са друге стране, сами против свих наћи ће се управо десничари, које представља и персонификује Марин ле Пен, коју ће подржати њени стандардни гласачи и још неки симпатизери деснице (конкретно гласачи Николе Дипона-Енјана, који је дао подршку Ле Пеновој за други круг), због чега су јој, по логици ствари, шансе за победу мање. Самим тим, Французи неће бирати политичке опције и различите програме који стоје иза њих, већ ће избор бити много једноставнији: да ли сте за (наводно и нетачно екстремну) десницу или нисте? Постојање или непостојање страха од политике коју би националисти, на челу са Марин ле Пен, могли да воде у будућности ултимативно ће одредити и резултате ових избора. Не, дакле, харизма и политичка снага Емауела Макрона, не његов програм и циљеви за које се залаже, него однос сваког бирача понаособ према неизвесности коју са собом носе велике промене у политичком курсу Француске и (не)поверење према националној и суверенистичкој политици коју либералне демократе већ деценијама вештим спиновањем представљају као екстремну, расистичку и фашистичку. Другим речима, сви гласачи Марин ле Пен гласаће за њу због својих политичких и идеолошких убеђења. Са друге стране, Макрон ће добити гласове својих бирача, али ће моћи да рачуна на све оне несигурне и уплашене Французе које је либерално-демократска медијска машинерија успела да убеди у то да би победа Ле Пенове Француску одвела у међународну изолацију и некакав апокалиптички сценарио сукоба цивилизација.

МАКРОН VS. ЛЕ ПЕН
Већ на први поглед види се, када је у питању други круг, да разлике између два председничка кандидата не би могле да буду веће. Иако Макрон наводно претендује на то да донесе промене посрнулој француској економији и конослидује политичке прилике у држави, ни његов програм нити његова досадашња политичка и професионална каријера не указују на то да ће неких значајних промена и бити. Макрон је кандидат владајућег бриселског естаблишмента, политичар који подржава ЕУ (критике на њен рачун од пре неки дан су само део прилично провидне предизборне реторике), отворене границе и пријем нових миграната, док истовремено сугерише да Француска и нема други избор него да се навикне на повремене терористичке нападе и сталну терористичку претњу, што је цена мултиетничког и мултикултуралног друштва.

Макрон свој програм великим делом базира на економским реформама, што је и логично. Наиме, Француска већ готово читаву деценију (од почетка светске економске кризе 2008. године) не успева да своју економију подигне на ноге. Треба, међутим, имати у виду и две чињенице везане за младог председничког кандидата. Макрон је своју пословну каријеру градио као Ротшилдов банкар, а политичку као Оландов министар за економију у периоду 2015 и 2016. године, када се стопа незапослености ретко спуштала испод 10 процената, што је, уз анемичан привредни раст, један од главних и горућих проблема француске економије.

Укратко, Макрон симболизује све оно што доминира у актуелној француској политици, и све оно што је утицало на то да ова велика и некад моћна европска земља готово у потпуности изгуби свој политички, национални и економски суверенитет, који је сада у рукама Брисела и Вашингтона, док Французи све више тону у муљ либералне демократије и мултикултурализма, непрекидно ишчекујући следећи напад исламских терориста.

Са друге стране налази се Марин ле Пен, политичар ког (логично) либерални демократе, бриселски чиновници, глобалисти и сви представници крупног капитала и интереса америчке дубоке државе, описују најгорим могућим терминима и покушавају да представе као оличење апсолутног зла. За глобалистичке спин-докторе Ле Пенова је екстремиста, расиста, фашиста, исламофоб, представник политике која жели да „уништи” Французе, да их гурне у рат са муслиманима, „загрљај” Путинове Русије, уруши (?!) француску економију и земљу доведе у неку врсту самоизолације и хаоса. Сви ови нонсенси одавно су познати онима који прате политички рат између либералних демократа и националиста, који већ годинама бесни широм Европе, али и Запада генерално, а Марин ле Пен је само једна од мета глобалистичких напада у Француској, исто као што је то Најџел Фараж у Британији или Ханц Кристијан Штрахе у Аустрији.

Ако погледамо реално, Ле Пенова некима може да се допада или не, али она није ни расиста нити фашиста, понајмање неко ко мрзи своју земљу. Напротив. Марин ле Пен је аутентична представница аутентичне Француске, која не ради ништа друго него што говори истину и указује на проблеме које други упорно покушавају да маргинализују и „гурну под тепих”. Ле Пенова заступа своју земљу и њене интересе, a њена политика може да се дефинише као промоција патриотизма, државног, националног, економског и културног, и повратак суверенитета и достојанства француском народу. Председница Националног фронта жели да Французима да глас везано за питање чланства Француске у Европској унији – не да их на силу изведе (што би у било којој демократији и тако било неизводљиво), већ да им пружи могућност да о својој судбини у или изван ЕУ одлуче на реферндуму. На сличан начин, она жели да пружи прилику народу да се изјасни и по неким другим важним питањима која се тичу будућности и опстанка Француске као суверене државе. Да ли су амерички интереси обавезно и француски интереси? Да ли је сукоб са Русијом у интересу француског народа? Ту је, наравно, и незаобилазно питање над питањима: шта ће бити са политиком мултикултурализма? Марин ле Пен жели да заступа и заштити свој народ и своју државу, и зато је на мети глобалистичке елите, која се противи таквим „уским” националним интересима.

ШТА ЧЕКА ФРАНЦУСКУ?
Француску у недељу, као што је већ речено, чека други круг избора у којем ће се гласати за или против Марин ле Пен и њене суверенистичке државничке политике. Ле Пенова има историјску шансу да, чак и ако изгуби, освоји двапут више гласова него њен отац Жан Мари Ле Пен када је на изборима 2002. године добио 18 процената. Ова чињеница сама по себи показује историјски тренд очигледно неповратног процеса окретања Француске националним вредностима. Истина је, међутим, да се велики број Француза још увек плаши победе деснице упркос бројним показатељима краха либералне демократије. Страх од промена и страх од непознатог иначе су својствени људским бићима, а захваљујући свесрдном ангажовању вештих спин-мајстора из глобалистичке кухиње, који свој посао врло успешно раде деценијама, бројни грађани Француске још увек наивно верују у то да је либерализам мање опасан од национализма.

Управо због овог разлога, више шансе да постане нови председник Француске има Емануел Макрон, без обзира на то што практично не нуди ништа ново, осим економских реформи које очигледно није спроводио док је био на функцији министра економије. Што се тиче Марин ле Пен, јасно је да њено време тек долази. Она је у најбољем животном добу за лидера једне политичке партије и, уколико изгуби на овим изборима, имаће поново (највероватније далеко већу) шансу на следећим, 2022. године. Тада ће имати 53 године, тако да за њу сигурно неће бити касно. Са друге стране, за Француску и њен народ – суочен са економском и идентитетском кризом, и горућим проблемом тероризма директно повезаним са (брзо растућим) бројем милиона неинтегрисаних француских муслимана – можда и хоће.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.