ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ: Европа, мултикултурализам, тероризам

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: srpskaanalitika.rs

Када се 2005. године у Лондону, у јеку глобалне борбе против тада највеће исламске терористичке организације Ал Каиде, догодио терористички напад у којем је погинуло 56 људи, то је била сензација и ударна вест. Најновији напад на концерту у Манчестеру, који је однео 22 живота, више нажалост није никаква сензација већ само један у низу напада припадника и/или симпатизера Исламске државе који су у протеклих пар година постали део суморне европске свакодневице. Од почетка 2015. године па до данас само у Француској су се догодила 23 терористичка напада, што је ставља на неславно прво место европских мета Исламске државе. Исламски терористи су, такође, у истом периоду сејали страх и терор широм западног дела Старог континента, у Белгији, Немачкој, Британији, Шведској, Данској.

Иако је сваки од ових напада, сасвим природно, привукао значајну медијску пажњу, њихова учесталост довела је до тога да их и медији и европске либерално-демократске политичке елите све више прихватају као нешто „уобичајно и нормално”. Уосталом, и нови француски председник, Емануел Макрон, је у изборној кампањи својим бирачима јасно ставио до знања да је тероризам постао део њихове свакодневице, те да је то цена која мора да се плати за „мултиетничко и мултикултурално” друштво. Како ствари сада стоје, и Французи и Британци и други Европљани ће цену своје вишедеценијске промашене миграционе политике тек плаћати у годинама које долазе.

Европски мултикултурализам и тероризам

Експанзија исламског тероризма која Стари континент, а нарочито његов западни део, све брже претвара у подручје тињајућих конфликата различитог интензитета последица је више фактора од којих је свакако најзначајнији деструктивна и пропала идеологија мултикултурализма, која је у великим западноевропским градовима направила екстремистичке и терористичке базе у којима се у џамијама, исламским школама и културним центрима, углавном финансираним од стране пореских обвезника, индоктринирају млади муслимани, регрутују нови чланови Исламске државе и непрекидно планирају и припремају терористички напади.

Идеја мултикултурализма у основи се базира на поштовању етничких и културних специфичности различитих заједница које заједно живе у оквиру једног друштва. Либерално демократска идеја, која се налази у темељима мултикултурализма, у суштини заговара поштовање људских права, што такође подразумева права појединаца да живе у складу са посебним верским и културним системом вредности. С обзиром на чињеницу да су европске политичке елите, у периоду када су почеле масовне миграције из Азије и Африке, односно средином прошлог века, великим делом већ прихватиле тековине либералне демократије, није изненађење да су као модел интеграције растућег броја, углавном муслиманских, миграната одабрале управо мултикултурализам. Комбинација добро познате западне ароганције и владајуће либералне демократије довела је до тога да су европски политички лидери поверовали у то да ће управо мултикултурализам допринети томе да нови становници њихових земаља не доживе културни шок, већ да им се пружи могућност да сачувају своје обичаје и културу, све док временом сами не схвате да су западна култура и западне вредности заправо цивилизацијски и друштвени идеал.

Овај наивни идеализам европских политичких елита, сасвим логично, није довео до успешних резултата, посебно у случају муслиманских миграната из различитих делова Азије и Африке. Након више деценија директне имплементације јасно је да мултикултурализам не само да није успео да хармонизује културолошке разлике и интегрише муслиманске мигранте, већ је имао у потпуности супротне ефекте; ефекти пропалих мултикултуралних одредби и закона могу се видети из просте чињенице да су друга, трећа или четврта генерација муслимана, у највећем броју случајева, још мање интегрисане у европска друштва него што су то били њихови родитељи, бабе и деде, који су се као одрасли људи доселили у Европу.

Генерално гледано, највећи резултат који је постигнут мултикултуралном политиком јесте готово потпуна сегрегација између аутохтоних европских народа и муслиманских, мигрантских заједница. Већина западноевропских грађана исламске вероисповести живи у предграђима великих европских градова који су постали типична етничка гета која ни на који начин не подсећају на културни пејзаж  држава у којима се налазе. У оквиру ових гета, познатих под називом no-go зоне, односно зоне забрањеног кретања, мигрантско становништво живи у складу са својим сопственим обичајима, има своје верске објекте, образовне и културне институције, књижаре, продавнице и ресторане, који подсећају на земље из којих су дошли њихови родитељи и родбина, и немају ништа заједничко са земљама у којима се они заправо налазе и чији су држављани. У великом броју случајева, чланови ових заједница живе у складу са правилима исламског, шеријатског закона, којим нарочито регулишу своја приватна и породична питања, иако је то у потпуној супротности са секуларним законима европских земаља.

Оваква ситуација коју либерално-демократске политичке елите широм Западне Европе деценијама толеришу јер једноставно немају одговор на њу, довела је до стања у којем се Стари континент данас и налази. Резултати различитих истраживања, спроведених у протеклим годинама, подупиру теорију комплетне сегрегације и неуспеле интеграције – већина муслиманских грађана европских држава верује у то да је шеријатски закон изнад закона замаља чији су грађани, и не осећа никакву припадност тим земљама, већ се, уместо тога, највише идентификују са глобалном исламском заједницом. Оно што је још алармантније и поразније јесте ниво анимозитета према државама у којима живе, што је растући тренд међу европским муслиманима. Мржња према западној политици на Блиском истоку, и у муслиманском свету генерално, али, такође, мржња према западним вредностима и начину живота, који се доживљавају као неморални и изопачени, углавном представљају осећања већине европских муслимана. Оваква атмосфера, потпуно природно, ствара идеалну основу за радикализацију младих људи, од којих неки постају припадници, а многи симпатизери, терористичких организација као што је Исламска држава, доприносећи великој и растућој безбедносној претњи у Западној Европи.

Неуспех политике мултикултурализма се понекад објашњава наводном дискриминацијом којој су европски муслимани изложени. Иако нико нема илузије о универзалној једнакости и правди у земљама Западне Европе, теза по којој се муслимани окрећу екстремизму због тога што су жртве расизма и ксенофобије је суштински погрешна и неодржива. Да је дискриминација у корену свих проблема неуспешне интеграције и екстремизма, онда би терористичке групе постојале у оквиру свих мигрантских заједница које западни Европљани гледају „са висине” и третирају као мање вредне. То, међутим, није случај. Проблем муслиманског становништва је последица суштинске некомпатибилности система вредности ислама и Запада. Разлог немогућности интеграције побожних муслимана у либерална западна друштва лежи у самој природи ислама као религије. Једна од основних карактеристика ислама јесте то да је он не само религијски, већ такође и политички и правни систем. Ова, политичка и правна, димензија исламске религије у великој мери може да објасни пропаст западноевропске идеје мултикултурализма. Нису дискриминација и расизам они који спречавају већину муслимана да се интегришу у европска друштва, већ је то чињеница да се исламски закони и обичаји оштро супротстављају европским вредностима и секуларним законима. Политички избор муслиманске већине у Европи је управо политички ислам, односно исламизам, и то је изазов са којим се европске политичке елите већ дуже време (неуспешно) суочавају.

Дебакл мултикултурализма и немоћ европских, либерално-демократских политичких елита

Пропаст вишедеценијске политике такозваног мултикултурализма, помоћу које су земље Западне Европе годинама безуспешно покушавале да интегришу велики број муслиманских досељеника са једне, и масовне миграције муслимана у Европу, које су у последњих пар година додатно оптеретиле политичке, безбедносне и економске системе ЕУ, са друге стране, показују се као смртоносна комбинација која брзо и сигурно трансформише уређене, богате и просперитетне европске престонице у хаотичне, апокалиптичне визије великих градова у којима владају хаос и безакоње, а насумични напади ножевима, секирама, мачетама, пиштољима, хеклерима и бомбама постају суморна свакодневица која (опет) неодољиво подсећа на мрачни Хантингтонов сценарио сукоба ислама и Запада.

Исламски фактор који већ сада претвара највећи део територије Западне Европе у подручје сталног конфликта ниског интензитета, у исто време продубљује конфликте између европских земаља које, свака за себе, углавном показују поражавајуће резултате у борби са фанатичним исламистима који увелико сеју страх и изазивају хаос у великим европским градовима насумичним терористичким нападима. Овако напета и хаотична безбедносна ситуација додатно економски исцрпљује и политички дезинтегрише државе унутар Европске уније међу којима већ сада постоје озбиљна размимоилажења везано за проблем масовних миграција муслиманског становништва у Западну Европу, (не)могућност интеграције муслимана у западна друштва и начине борбе против тероризма. Доста чврста позиција земаља ЕУ у Централној и Источној Европи, које на својим територијама немају муслиманске мањине и које не желе да, масовним приливом миграната, доживе „судбину” оних држава које очигледно више немају никакву контролу над деловима својих великих градова који су постали гета исламских екстремиста и терориста, стварају континуиране тензије унутар Европске уније која нема ни идеју ни капацитет да се избори са најездом миграната и разорним деловањем исламских екстремиста.

Борба против исламског екстремизма, да би имала резултате, мора да се одвија на више фронтова. Када је у питању исламски тероризам, односно један облик класичног политичког насиља, онда је јасно да са њим морају да се обрачунавају полицијске и безбедносне службе. Исламизам као идеологија је, међутим, потпуно другачији изазов и борба против њега требало би, прво и пре свега, да буде борба идејама. Када се, међутим, узме у обзир чињеница да исламизам извире из класичних религијских, исламских извора, а да са религијом, барем у случају муслиманске заједнице, нема компромиса, постаје јасно са каквим се изазовом суочавају европске државе у којима живи значајан број муслимана. Убедити муслимане да се одрекну привржености шеријатском закону и почну да посматрају своју религију као културни, пре него политички и правни систем, делује као „немогућа мисија”, и досад такви покушаји нису дали неке значајније резултате. Идеје као што су „еуро-ислам”, који би ваљда требало да представља неку мекшу и блажу, европску варијанту исламске вере, делују доста неозбиљно и тешко да би могле дa имају позитивног одјека у редовима муслиманске заједнице.

Шта је онда заправо решење (ако оно уопште постоји) за агресивну исламску идеологију питање је на које досад нико није успео да нађе одговор. Сви досадашњи либерални модели „конвенционалне” борбе против утицаја исламског екстремизма показали су поражавајуће резултате, почевши од пропале идеје тзв. мултикултурализма, до магловитих и аматерских покушаја да се у Европи створи некаква синтетичка, „европска” варијанта ислама, звана „еуро-ислам”, и они више подсећају на reality show него на реал-политику озбиљних држава које се суочавају са фундаменталним питањима свог дугорочног опстанка.

Након свих ових (неуспешних) покушаја неутрализације исламистичких утицаја чини се да су европске либералне демократе заправо „дигле руке” од идеје интеграције милиона европских муслимана којима је идеја исламизма очигледно далеко ближа од било какве идеје европских вредности и стандарда. Прећутно је прихваћено да су у Европи створена гетоизирана, паралелна друштва у којима се поштује шеријат и владају другачији културни обрасци. Дугорочно гледано, политика „затварања очију” пред проблемом само ће допринети његовој ескалацији. Оно што је сасвим сигурно је то да Европа не сме да дозволи да се, под маском наводне заштите људских права, иста масовно крше, као и да се константно, некажњено крше закони европских земаља од стране исламиста. У овом тренутку давно изговорене речи једног француског имама да је „исламски закон изнад француског закона” заиста указују на стање ствари на европском континенту. Либерално-демократске европске власти повлаче се пред агресивним исламизмом у страху од евентуалног конфликта, а све снаге и сви ресурси усмеравају се ка спречавању терористичких напада исламиста који су постали суморна свакодневица некад стабилних и мирних земаља. На овај начин, ради се на спречавању последица док се, са друге стране, уопште не задире у срж проблема.

Конфликт између секуларизма и исламизма, међутим, ни у ком случају није могуће избећи у дугорочном периоду и само је питање која ће опција донети победу у овој одсудној битци за европску будућност. Долазак националних политичких елита на власт прекинуо би праксу сталног попуштања агресивним исламистима и дао шансу Западној Европи да се врати својим коренима и ефективно спречи своје самоуништење. Са друге стране, либерална демократија је већ показала потпуну неспособност за суочавање са проблемом панисламизма и њен останак на власти Европу непобитно води на пут без повратка. Гурање проблема „под тепих”, што је досад била пракса либералних демократа, у случају да се таква политика настави у годинама и деценијама које долазе, на крају би увео шеријатске прописе у правне системе европских земаља што би представљало крај Европе какву познајемо и почетак њеног претварања у Исламску државу.

srpskaanalitika.rs

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.