ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ: Битка за македонију

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: standard.rs

На сцени је друга етапа примене Охридског споразума – наставак федерализације Македоније, започете пре више од 15 година
Иако тренутна криза делује доста забрињавајуће и оставља простор за неизвесност и песимизам по питању онога што би могло да се дешава у будућности, мало је оних који су искрено изненађени расплетом политичке ситуације у Скопљу. Македонија је једна од неуралгичних тачака иначе трусног Балкана, једна од две подељене државе (поред Босне и Херцеговине) у којој (не)стабилност готово у потпуности зависи од политике и интереса великих (првенствено западних) сила. Иако ни друге балканске државе не могу да се похвале апсолутном (па ни релативном) самосталношћу у оквиру својих граница, Македонија је, првенствено због своје етничке структуре, пре више од 15 година практично везала своју судбину за одлуке Албанаца, са једне, и САД и ЕУ, са друге стране. Након оружаног сукоба између Македнонаца и Албанаца из 2001. године, под притиском САД и ЕУ потписан је Охридски споразум, који је подразумевао давање значајних овлашћења албанској националној мањини, између осталог и проглашење албанског језика за службени, веће учешће албанских партија у локалној и извршној власти, дозволу за употребу националних симбола у местима са албанском већином, измене образовног система и друго. Другим речима, Охридским споразумом Македонија је у великој мери ограничила своју и тако ограничену независност и постала нешто попут обичног пешака на шаховској табли великих сила, у овом случају конкретно САД. Иако 2001. године после низа уступака албанској мањини није дошло до федерализације државе, ефективно је отворен пут да се у догледној будућности (која очигледно куца на врата) Македонија и званично федерализује.

ИСТОРИЈА БОРБЕ ЗА МАКЕДОНИЈУ
Садашња борба за превласт у Македонији, историјски гледано, заправо представља континуитет, а не преседан. Још је Никола Пашић у периоду балканских ратова говорио да онај ко држи Македонију у рукама има кључеве читавог Балкана, и ово парче територије на граници Србије, Грчке и Бугарске деценијама је било предмет спорења и сукоба, како између поменутих држава, тако и великих сила.

Део старе српске државе у периоду пре владавине Отоманског царства, Македонија је, након доласка Турака на Балкан, постала, као и остале балканске земље, отоманска провинција. 19. век донео је могућност балканским народима да се коначно ослободе Турака и тада и почиње борба за Македонију, територију на коју је више земаља полагало право и видело је у својим границама. Након протеривања Турака од стране Срба, Бугара и Грка у Првом балканском рату, Србија и Бугарска започеле су и Други балкански рат, управо због превласти над садашњом македонском територијом. Србија је из тог рата изашла као победник, повративши Стару Србију, што је био тадашњи назив за Македонију. У Првом светском рату Срби су поново крварили за своју јужну територију да би је, по старом српском обичају, препустили у миру, након још једне своје победе, овај пут у Другом светском рату. Јосип Броз Тито, владар СФРЈ устоличен у Београду, великодушно је Македонији признао статус републике, а Македонцима статус нације, исто као што је урадио и у БиХ (са муслиманском нацијом), и у Црној Гори. Циљ је био етничко разбијање српског етничког простора и практично поништавање свих ратних победа које је Србија, уз огромне жртве и тешка одрицања, однела у периодима два балканска и два светска рата.

Македонија је добила државност, први пут у својој историји, али се показало да је десрбизацијом тог простора истовремено кренуо један други, испоставиће се, погубнији него било какав утицај православних, хришћанских земаља – албанизција. Статистика је егзактна и неумољива наука, а управо статистика каже да се од 1961. до 2015. године број Албанаца у Македонији удвостручио (у овом тренутку их је близу 30 одсто), док је број Македонаца смањен за готово 10 одсто. Пола века у историји једне државе није много, и без обзира на одређене промене у природном прираштају оба народа, јасно је како би за још педесет година демографска слика Македоније могла да изгледа. Упоредо са албанизацијом, у међувремену је бивша Стара Србија дисолуцијом СФРЈ постала независна држава, овај пут без иједног испаљеног метка. Македонија се за своју државност није борила, као што се није борила ни за статус републике у оквиру Југославије, нити за статус нације. И једно и друго и треће добила је директно из Београда, престонице државе која је за ово парче територије у истом веку водила чак четири крвава рата.

НОВА ДРЖАВА ПРЕД ИСТОРИЈСКИМ ИЗАЗОВИМА
Након распада СФРЈ и добијања независности, Македонија се нашла у ситуацији у којој је требало трасирати државни и политички пут у ери великих промена на међународној политичкој сцени. Иако је македонски идентитет признат од стране комунистичких власти готово пола века раније, у самој земљи унутрашње етничке поделе између Македонаца и Албанаца, али и блиска идентификација мањег дела македонског становништва са бугарским националним корпусом спречавале су националну хомогенизацију. Млада држава се уједно нашла и пред озбиљним изазовима у спољној политици, првенствено због одбијања Грчке да је призна под новим именом. Наиме, Република Македонија била је прва држава тзв. Западног Балкана, која је потписала Споразум о стабилизацији и придруживању и начинила први корак ка чланству у ЕУ у априлу 2001. Европски савет признао је Македонији статус земље кандидата у децембру 2005. године, али се са процесом ЕУ интеграција убрзо стало, управо због проблема на релацији Македонија – Грчка. Процес преговора за чланство замрзнут је и данас.

У међувремену је, поред сукоба са Албанцима и потписивања Охридског споразума, унутар македонске државе, али и изван њених граница, почео да се одвија један нов и динамичан процес – јачање културних и политичких веза са Бугарском. Иако се Бугарска (званично) одрекла својих претензија ка мањем суседу, суштински се њени дугорочни планови за ширење утицаја у Македонији нису променили и само су, након проглашења македонске независности, наставили да се спроводе другим средствима у односу на ратну прошлост у 19. и првој половини 20. века.

БУГАРИЗАЦИЈА МАКЕДОНИЈЕ
У програмима утицајних политичких странака у Бугарској не помиње се македонско питање, али, када се мало загребе испод површине, постаје много јасније да Софија не само да се није одрекла полагања права на присвајање македонске нације (као и њене територије) већ да врло активно ради на остваривању тог историјског и стратешког циља. Сада чланица Европске уније и НАТО савеза, Бугарска је, у складу са својом другачијом позицијом у међинародној заједници, одабрала суптилан (и субверзиван) начин деловања, познат по својој делотворности – индоктринацију кроз образовни систем и наметање одговарајућег културолошког модела.

У време признавања македонске независности, ретко који студент из ове бивше југословенске републике бирао је Бугарску за наставак свог школовања. У време СФРЈ Београд је био најпопуларнија образовна дестинација за младе Македонце. Ситуација је, међутим, почела драстично да се мења како је нова држава почела да се све више удаљава од своје југословенске прошлости и све више се креће у (понекад конфузну) потрагу за новим колективним идентитетом. Идентитетски и политички вакум, настао након распада Југославије, вешто су користили Бугари, што је убрзо постало видљиво у пракси. У периоду од 1995. до 2005. године број македонских студената у Буграској нарастао је од неколико десетина, колико их је било у првим годинама државне самосталности, на око 3.500, колико их је студирало 2005. године. Када се узме у обзир да је те исте године у самој Македонији било укупно 31.000 студената (укључујући Албанце који су тада чинили најмање четвртину становништва) јасно је колики проценат младих људи македонске националности се у релативно кратком периоду одлучио на студирање у Бугарској.

Привлачност Софије за студенте из Македоније није, међутим, у случају већине, резултат некаквог буђења бугарофилства код младих Македонаца, већ последица пажљиво организованог плана за бугаризацију македонске нације и ширење бугарског утицаја на Скопље. Атрактивне стипендије и низ других погодности које је бугарска влада понудила македонским студентима резултирали су великим повећањем њиховог броја и постављањем Софије на позицију престижног места за стицање академских звања, које је некад имао Београд. Услов за финансијске погодности, међутим, указује на праву природу ове бугарске великодушности – да би стекли услове за стипендије и друге бенефите, млади Македонци морали су да се изјасне као етнички Бугари, а своју приврженост новом идентитету докажу у пракси полагањем тестова из историје и књижевности, који недвосмислено „доказују” вишевековни бугарски карактер македонског друштва и негирају сваку националну особеност Македонаца, као и историјско право на засебну државу.

Други значајан разлог због којег се млади људи одлучују за наставак школовања у Бугарској свакако је и релативно једноставна могућност добијања бугарског, односно ЕУ пасоша, опет за оне грађане Македоније који се изјасне као етнички Бугари. У периоду од 2000. па до 2015. године, према подацима ресора правде у Софији, издато је више од 51.000 нових пасоша за Македонце. Сваки од тих Македонаца потписао је документ којим признаје своје бугарско порекло и бугарски као матерњи језик. Своје амбиције у погледу доминације над мањим суседом никада нису крили ни поједини припадници бугарске интелектуалне елите, чије ставове сликовито дочаравају речи директора Бугарског националног музеја и неформалног саветника некадашњег председника Бугарске Божидара Димитрова из 2007. године: „Информатичка револуција ће убрзати нову бугаризацију Македоније, то је неповратан процес. Македонију видим као слободну, независну, с признатим именом и бугарском већином у њој. Нема ничег страшног у томе, нећете умрети, све нације на Балкану имају две државе”.

САД, AЛБАНСКИ ФАКТОР И (МОГУЋА) ФЕДЕРАЛИЗАЦИЈА МАКЕДОНИЈЕ
Тренутна дешавања у Македонији – да се вратимо на почетак овог текста – не би требало ни за кога да представљају изненађење. Ово је само друга етапа примене Охридског споразума, односно наставак федерализације Македоније, која је започета пре више од 15 година. Занимљиво је то што је Македонија све ове године слепо слушала наређења из Вашингтона и Брисела и готово у потпуности се повиновала западном диктату. Један од ретких примера „непослушности” њеног лидера Николе Груевског јесте било његово одбијање да уведе санкције Русији, што је сигурно наљутило „господаре” са Запада. Да ли је, међутим, то једини разлог што САД сада интензивно гурају причу о Великој Албанији? Вероватно не. До сада се у међународним односима много пута показало да слепа послушност сама по себи ниједној држави није гарантовала дугорочну наклоност америчке администрације. Сваки пример је другачији, али генерално правило јесте да Америци највише одговарају подељене, нестабилне и слабе земље, које је онда једноставно контролисати без потребе за превеликим коришћењем ресурса, који су и тако увек потребни за неку другу (вештачки изазвану) кризу.

Ако се усвоји Тиранска платформа (која практично захтева признавање статуса конститутивног народа Албанцима са свим правима и привилегијама које уз то иду) и заокружи процес федерализације Македоније, она ће бити тако растрзана да више неће представљати никакав политички изазов за Запад нити ће имати бико какву способност да икада у будућности каже – не, шта год да се од ње буде тражило.

ШТА ЋЕ БИТИ СА МАКЕДОНИЈОМ?
Растрзана између Бугара и Албанаца, са једне, и великих (западних) сила са друге стране, економски сиромашна и идентитетски изгубљена и подељена земља без историјског континуитета државности и са нешто више од два милиона становника, велико је питање да ли је Македонија икад, заправо, имала шансу за дугорочан опстанак. Иако нико не (треба да) спори право Македонцима на одвојен и посебан идентитет, исто је тако чињеница да су им и нација и република предати „на послужавнику” од стране Тита, што је практично само озваничено након распада СФРЈ.

Историјски контитуитет Македоније везан је за српску државу, чији је некадашња Стара Србија била интегрални део и пре Отоманских освајања и након повлачења Турака са Балкана, све док је се Срби нису одрекли (као и неких других територија) зарад мира у кући (тј. Југославији), наивно верујући да су југословенским уједињењем коначно успели у томе да реше своје национално питање. У оквиру Југославије Македонци су имали институционалну и политичку заштиту велике државе и могућност да раде на уобличавању свог идентитета и особене културе. То, међутим, не мења чињеницу да се они за своју државност нису борили већ да су кроз читаву историју били предмет спорења и борби неких других народа који су полагали право на Македонију. Иако то не мора обавезно да буде правило, има неке логике у томе да они народи који су се кроз историју више намучили да освоје и одбране своју државност дугорочно имају више шанси да ту државност и очувају. Суочена са бројним изазовима и оптерећена бројним проблемима, а истовремено без историјског континуитета и јаког националног везивног ткива, Македонија се као држава једноставно није снашла. То што се географски налази у центру Балкана, директно на траси укрштања америчких и руских интереса (однедавно и на кинеском Путу свиле), а уједно и на мапи наводне Велике Албаније, није могло да јој помогне.

Македонија је сада више него икад зависна од развоја ситуације у међународним односима, односно промене равнотеже снага на светској политичкој сцени. Уколико се испуне услови из Тиранске платформе, држава ће бити у пат позицији која ће се у будућности тешко мењати, невезано за евентуално смањење утицаја Запада или јачање улоге неких других сила на Балкану. Другим речима, земља ће бити практично подељена и тешко да ће је неко вратити у ранији статус, барем не мирним путем. Јачање албанског фактора наставиће да угрожава Македонију, а, када се у обзир узму амбиције Бугарске, оптерећени односи са Грчком и Србија, која нема никакве претензије према бившем делу своје територије, али ни рационалне и реалполитичке разлоге да због македонских интереса улази у сукобе ван својих граница, јасно је да је македонска држава у озбиљном проблему.

Краткорочно, Македонија највише зависи од брзине формирања нове владе и евентуалног усвајања Тиранске платформе, које би можда могла да осујети нова америчка администрација. Дугорочно, албански политички апетити и потези, сурова демографска статистика, као и промене позиција главних играча на међународној политичкој сцени, ултимативно ће одредити судбину некадашње Старе Србије.

Не треба заборавити ни то да је „македонско питање” много шире и комплексније од ситуације у самој Македонији или њене будућности као државе, самим тим што је везано за албанске геополитичке циљеве. Стварање тзв. Велике Албаније подразумевало би задирање у границе више суверених држава на Балкану. Тако амбициозан план Албанци би евентуално могли да покушају да остваре само уз велику подршку великих светских сила, односно оне силе која их је и до сада штитила и (политички) спонзорисала. Свако даље слабљење америчког политичког и војног утицаја на међународној сцени и јачање утицаја других, албански сан о великој држави чиниће све мање реалним. Без леђа америчке „дубоке државе“ албански фактор на Балкану нема озбиљну шансу ни да делимично заокружи ону територију која се описује као некаква „природна Албанија”, што, међутим, не значи да Албанци не могу да изазову дестабилизацију ширих размера потакнути својим закаснелим буђењем националне свести. Зато би све балканске земље које се налазе на мети плана о стварању тзв. Велике Албаније требало да се одговорно и озбиљно поставе према овој сулудој идеји која објективно представља највећу претњу дугорочној стабилности региона.

standard.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.