ГОРДАНА ПАВЛОВИЋ: Не зараста рана „Олује“ на мом срцу, расте стрепња да ће се заборавити почињено а некажњено зло

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: vostok.rs

Фото: vostok.rs

Август 1995. године…
Врели дани обележени ратом у Српској Крајини око Светог Илије нису наговештавали ништа лепо. Док је већина мушких глава била на ратишту, српски народ Крајине је исцрпљен ратом покушавао да живи нормално и обавља послове у домаћинствима. Нико није могао наслутити каква олуја им се спрема…

Свесни да могу победити једино ако етнички очисте Републику Српску Крајину, хрватска влада је још у септембру 1994. године почела да ради на том плану. Уз помоћ америчке војно-консултантске компаније МПРИ, са којима је потписала споразум, започета је интезивна припрема. Карл Буоно, пензионисани амерички генерал предводио је своје „службенике“ и обучавао војнике и официре хрватске војске у Загребу, у војном училишту „Петар Зрињски“. У самој припреми акције „Олуја“, према изјавама хрватских генерала, учествовали су и француски војни стручњаци.

Први предузети корак је био да се превазиђе сукоб муслимана и Хрвата и знатно ојача војска, како стручно, тако и наоружањем. С друге стране, српска војска је била знатно ослабљена. Није било довољно војника, а помоћ није стизала ни са једне стране.

Осванула је Блага Марија, 4. августа 1995.године…У раним јутарњим сатима, док још ни сунце није грануло, амерички авиони почели су са бомбардовање српских положаја. То је била увертира за акцију „Олуја“, која је започела само неколико сати касније. 138 500 хрватских војника користећи војно наоружање и опрему, коју су им од срца даровали њихови вeлики пријатељи Американци кренуле су у муњевиту акцију. Хрватске снаге су врло брзо напредовале и и на подручју Сплита, Госпића, Карловца, Бјеловара пробили линију одбране и прославили заузимање Светога Рока. Книн је био опкољен са свих страна. Почело је гранатирање самог града. Желели су да протерају српско становништво. Пре самог уласка у град Книн са камерама и „посматрачима“, лукаво су послали своје „чистаче“, да уклоне све оно што би указивало на терор, вандализам и злочине.

Следећег дана хрватска застава се завијорила на старој книнској тврђави. Ускоро су освојили и Љубово, Ловинац, Грачац, Бенковац, Житнић, Дрниш, Кијево, Плашки…
Хрватска војска напредује великом брзином и долази до границе са Босном и Херцеговином. Удружују се Петим корпусом армије Б и Х. Падају и Петриња, Слуњ, Обровац, Костајница, Плитвичка језера, Глина.

За мање од 72 сата пала је Српска Крајина!

Гојко Шушак тог истог дана саопштава да је војни аспект операције „Олуја“ завршен, али шира јавност није знала шта се крије иза тих речи. Наиме, у плану је било спровођење акције „Маестрал“ као наставак „Олује“, и током те акције убијено је још 655 Срба и протерано око 125 000.

Основна одлика операције „Олуја“ је брзина, јер свако одуговлачење је носило страх да се Србија не умеша. Фрањо Туђман и хрватски генерал Анте Готовина донели су одлуку о овој акцији у жељи да Срби нестану са територије Хрватске. Нажалост, успели су!

Иако је акција „Олуја“ носила епитет војна, оно што је урађено је све само не по војничким кодексима. Над српским народом у Крајини спроведен је невиђен терор, геноцид и етничко чишћење. Продирући на територије где су живели Срби, хрватски војници су вршили протеривања и убијања цивила, жена и деце. Срби који нису желели да напусте своје куће су убијени на лицу места, а имања, домаћинства и сва њихова имовина је спаљена. Народ је малтретиран. Људи су, спашавајући голе животе, трпали у запрежна кола, тракторе и аутомобиле децу, старце, болесне и изнемогле и кренули. Многи су ишли пешице. Формирана је колона избеглица. Иза себе су остављали рушевине и спаљена вековна огњишта. Неизвесност, очај и страх се оцртавао на сваком лицу, а у очима безнађе…

Колона је била огромна, око 250 000 људи. Хрватски војници, које су Американци добро обучили шта треба да раде, нападали су их, гађали каменицама, посебно на простору око Глине. Лешеве масакрираних и убијених, уништена, спаљена возила, су склањали пре доласка припадника УН и одмах брисали све трагове својих злодела. Али, никада се није десило да се зло може сакрити, па ни ово.

Врео летњи ваздух изнад колоне, која се протезала километрима, одисао је смрћу. У тракторској приколици, са најосновнијим стварима мајка на грудима држи мало дете. Поред ње седи још једно, дечачић од десетак година, а старац вози. Пролазе поред „хрватских бојовника“. Један се сагиње и каменом гађа жену, уз погрдне псовке. Низ слепочницу се слива крв. Не јечи, не плаче. Само их гледа. Други „бојовник“, бесан што не чује јаук, подиже пушку и погађа дете поред ње. Крик мајке, док грли мртво дете, зауставља трактор. Друго плаче, вришти, као да зна да нема више брата. „Бојовници“ ликују-један Србин мање! Стотињак метара даље из аута извлаче старца и његову жену. Туку их кундацима уз грохотан смех. Испустише душу обоје и остадоше мртви на цести…Војнички, нема шта!

Преживели мученици сведочили су о свирепостима „хрватских бојовника“! На кућном прагу убијали су и клали старце од седамдесет и више година, свирепо унаказивали људе на њивама, везивали и живе спалили оне који су давали отпор, Србима су одсецали главе, руке, стављали мешине преко глава пре убиства. Али није то њима било непознато. Нису им требали Американци и Французи да им кажу шта им је чинити. Потомци су то кољача из Јасеновца, који су на исти и још гори начин убијали Србе. Мржња у њима никада није нестала, а зверство ојачало. Само су чекали да добију „зелено светло“ и крену у свој крвави пир. Многе Србе су одвели у логоре у Задар, Сплит, Шибеник, Сисак, Карловац и друге и спровели над њима најгору тортуру иживљавања. Већини се губи сваки траг и данас се воде као нестали. Приступ тим логорима је био забрањен за новинаре и посматраче УН.

Иако су остварили свој војни циљ и заузели Крајину и протерали Србе из Хрватске, нису могли да суздрже хијене у себи. Немилосрдно су нападали исцрпљене и очајне Србе док су присилно напуштали своје куће. Највише су ударали на нејач, на децу. Много њих је остало да лежи на путевима, убијени и масакрирани. За гробове им се не зна.

Тек после договора са УНПРОФОР-ом преживели Срби добијају пратњу на аутопуту Загреб-Београд. Карта у једном смеру и јасна порука да се никада не врате у Хрватску!

Током операције „Олуја“, по подацима „Веритаса“, убијено је 1886 људи, од чега 1196 цивила, а међу њима 540 жена; протерано око 250 000 Срба; нестале 943 особе; што уништено што спаљено 25 000 кућа, 78 цркава, 96 музеја, 181 гробље, 920 споменика…

Протива Анте Готовине и Младена Макрача Хашки трибунал је подигао оптужницу за злочиначко деловање у операцији „Олуја“, 2004. године. Иако су били осуђени, како то обично бива, 2012. године су ослобођени и пуштени на слободу. Наравно, јер припадају њиховом лобију и њиховој вери, а они на своје не ударају и не дају. Да су Срби, завршили би као и остали српски оптуженици или осуђени или умрли, без обзира да ли су невини или криви.

„Олуја“ спроведена из највиших врхова хрватске власти је чисти геноцид(гр. генос, род, народ, и л. аццидере, убити), етничко чишћење, злочин, за који нико неће бити кажњен, јер у Хрватској се тај дан прославља уз песму:

“ Ми Хрвати не пијемо вина, пијемо крв четника из Книна!“, као Дан победе.
Е, правдо моја, има ли те игде?!

Тада није пала само Српска Крајина, већ је пало исве оно што се зове морал и војна част. Попримило сасвим други облик, којим се крше сви закони ратовања и све могуће конвенције о заштити права прогнаних лица.

Хрватска до сада није, нити ће у будућности признати злочин који је починила, јер је имала и још увек има велику подршку међународне заједнице, Америке и осталих главнокомандујућих главоња Европе, који „ведре и облаче“ над малим народима у складу са својим интересима.

Повратну карту за завичај протерани Срби никада неће добити, јер је она у августу 1995. године била у једном правцу- што даље од Хрватске!

Данас, после 21 годину од најгоре „Олује“ коју људски мозак може да смисли, и даље видим колону избеглица како улази у Београд. Видим лица мојих Срба, децу, мајке, баке. Изгубљени погледи, угашене наде, пресахле сузе… Жалост до неба.

Неизвесност, страх, немоћ, немаштина, која их је снашла донела је смрт многима током те исте и наредних година. Прогнани, протерани и обележени статусом „избеглице“, с муком су започињали нови живот, а њихова једина кривица је што су живели у Хрватској и што су Срби!

Прогања ме слика колоне која се сваког августа искристалише, постаје јаснија и оштрија. Време на њу не утиче, не бледи. Ништа мања није ни туга у мени, нити зараста рана на срцу. Расте стрепња да ће се заборавити страдање и почињено, некажњено зло.

А ако се заборави, ако се не тражи истина и правда, може да нам се деси нека нова „Олуја“, само што овај пут колона не би имала где да иде…

Српска књижевница Гордана Павловић

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.