ЕКСПАНЗИЈА АЛБАНАЦА – Документа и чињенице –

ИСКРА на Фејсбуку

Kaplan BurovicMeđu albanskim naučnicima svih vremena, mišljenja sam da je akademik, prof. dr Ećrem Čabej (Eqrem Çabej, 1908-1980) bio najsposobniji, pa i najtalentiraniji, najveći, preko svega i najpošteniji. Poznavao sam ga lično. Radio i sarađivao sa njim više godina na polju albanologije (ne znajući ništa da je za vreme DSR bio ministar Prosvete i Kulture okupirane Albanije!), učio sam od njega ono što nisam znao i nastojao da mu prenesem i ubedim ga za ono što on nije znao. Preko svega, učinio sam sve da mu prenesem bar deo moje smelosti. Obojica smo bili pod gvozdenom petom kriminalca Envera Hodže (1908-1985), koji nam je svakodnevno vitlao njegov Damoklov mač pred očima.

Ovo se vidi i iz stava Akademika Čabeja u vezi albanskog jezika i Albanaca, njihovog porekla. U istom delu on priznaje neospornu naučnu činjenicu da se albanski jezik formirao u VI veku naše ere, negde na severu od Balkanskog poluostrva, na padinama Karpata i Beskida, u današnjoj Rumuniji1), što znači da Albanci nisu ni autohtoni na Balkanu, niti sledbenici Ilira, pa dodaje i da su došli u jednoj pokrajini današnje Albaniji negde u X veku naše ere2) i – posle svega ovoga – kaže nam i ovo:

 

„Zaključak koji proizilazi iz Teorije Mata, da je današnja jezična area (prostorija) jedna oblast ekspanizije Albanaca, jeste za ponovno izviđanje i posredstvom istorijskih podataka. Treba misliti i da ne pretstavlja današnja area više jednu oblast restrikcije; ili moguće da nisu ispravne obe koncepcije, imajući vrednost za razne istorijske epoke, prva za jednu noviju periodu, za puni i kasni Srednji vek, druga za jednu stariju periodu albanskog jezika“.3)

 

Ovo petljanje je svedočanstvo da on nikada nije skidao s uma Damoklov mač E.Hodže, posebno kad je svojim očima video što to učini E.Hodža samnom i mojom porodicom4), pa mu je – sledstveno – i plaćao danak časti za svoju „slobodu“ i „slobodu“ svoje porodice.

No, da vidimo što se krije u ovim zapetljanim mislima Akademika Čabeja, kojima on i nastojava da kaže naučnu istinu, ali i da sačuva svoju glavu od Enverovog mača, ili – i da ne ispusti svoju nacionalističku dušu, koja mu je uvek superiorna – nad dušom naučnika.

Kako vidite, on razlikuje dve periode u razvoju albanskog naroda: Prvu, stariju, pre Srednjeg veka i pre nove ere, kada su tobože Albanci zapremali čitavo Balkansko poluostrvo (navodno imenom Iliri!) i – dolaskom Slovena posle nove ere, u ranom Srednjem veku – zbili se, izvršili “restrikciju” u oblast Mata.

Druga perioda, novija, je iz punog i kasnog Srednjeg veka, kada Albanci izlaze iz Mata i vrše ekspanziju na sve četiri strane Albanije, pa i preko njenih današnjih granica.

Kako smo to već izložili i dokazali u jednoj drugoj studiji5), prva perioda ne postoji, jer Albanci nemaju nikakve genealoške veze sa Ilirima, pa nisu nikada ni svojim niti ilirskim imenom zapremali Balkan ni u kojem njegovom delu, ponajmanje čitav. Kad su Iliri živeli na Balkanu, Albanci su bili u Indiji, pa i na putu od Indije, preko Kavkaza, za obale Baltičkog mora, otuda za padine Karpata i Beskida u današnjoj Rumuniji, gde u VI-VII veku nove ere formiraju svoj jezik i poprimaju sve one uticaje iz rumunskog jezika i folklora, preko kojih Akademik Čabej ne može preći ćutke, jer su evidentne ne samo za njega, već i za sve naučnike sveta. Izgleda i za Noela Malcolm-a, koji – i bez  ove njegove ćutnje – ne mora da nam se pravi Englez!

Znači, u istoriji albanskog naroda imamo samo drugu periodu. Prva – tzv. „ilirska“ perioda – ne postoji. Umesto nje treba da se postavi njihova preistorijska perioda permanentnih seoba od Indije do Mata u Albaniji!6) Stvarna istorija Albanaca, dokumentirana i nesumnjiva, počinje u Matu – i to u XI veku naše ere, konkretno godine 1043., kad su po prvi put ovi Albanci izveli svoj nos u istoriji. Do te godine istorija ne poznaje Albance. Sva njihova nastojanja (i svi njihovi falsifikati!) da se povežu sa Ilirima, propali su. Dokumenta i činjenice, argumenta, nedvosmisleno nam svedoče i dokazuju da Albanci sa Ilirima nemaju apsolutno nikakve genealoške, rodbinske veze. Ovi dokumenti su sasvim očigledni, flagrantni i sasvim neosporni, nepobitni.

Sledstveno, od onoga što je rekao Akademik Čabej ostaje nam samo ekspanzija Albanaca iz Mata, koja je došla posle njihovog nomađenja od Azije do Mata. Ovo da, ovo je sušta istina, tako očigledna i višestruko dokumentirana, da je ni najslepiji Albanac ne može poreći. Pa ipak, predsednik Akademije nauka Albanije prof. Aleks Buda kaže:

 

„Istorijska teritorija Albanaca u srednjem veku treba da se smatra, znači, kao rezultat jedne istorijske restrikcije, sažimanja, a ne jedne biološke ekspanzije“.7)

 

A kao on i svi drugi, bez izuzetka!

Onda da je vidimo:

Ali pre svega da vidimo gde je to i šta je to MAT.

Mat (latinski Mathis) je reka Srednje Albanije, koja se uliva u Jadransko more na severu grada Durres (Drač) i rta Rodoni, po kome se donji deo Medovskog zaliva naziva Zaliv Rodoni-a. Ako pođete uz rečni tok, na njegovoj desnoj strani prostire se dračka ravnica, a na levoj – ravnica ušća reke Drim ili gradića Lezha (lat. Lisus), obe čuvene više po močvarama i malariji, negoli po proizvodnji žitarica. Od ušća reke Mat, na jedno 15 km vazdušne linije, u pravcu Istoka, nalazi se selo Milot. Tu je jedini valjani most za prelaz preko ove reke, izgrađen posle Prvog svetskog rata. Kod ovog sela, koje je slovenske (srpsko-crnogorske etimologije, od osobnog imena Milo), ako pođete uz rečni tok, ućićete kroz jedan kanjon u kotlinu sa srednjom nadmorskom visinom 746 m, a gde se s leva uliva u Mat rečica Fan, koja dolazi iz oblasti Mirdita (srpsko-crnogorske etimologije, od istorijske ličnosti Miro Dida). Odmah posle uliva rečice Fan, priliv reke Mat dolazi sa Juga, prolazi pored sela (sada mali gradić) Burel (slovenske etimologije) i sela Kljos, pa između brda penje se k planinskim vrletima oblasti Martaneš (poznata po svojim planinskim pašnjacima), sve do Kaptina e Martaneshit (Glava Martaneša, 1870 m.), gde je reci Mat izvor. Od izvora do uliva u more ova je reka 115 km duga. Po ovoj reci sva se ova oblast Srednje Albanije danas naziva MAT. Na severu se graniči oblašću Mirdita, na istoku – oblašću Dibra, na jugu oblašću Tirana i na jugo-zapadu – oblašću Kruja. Ovako ova oblast danas ima 1026 km2. Centar oblasti je pomenuti gradić Bureli. Aktuelno ima oko 70 sela i oko 68.700 stanovnika.

Ova oblast pretežno je planinska i brdovita. Tu je najveća planina Deja (2.248 m). Klima sredozemno-planinska i brdska. Stanovništvo se tradicionalno bavilo stočarstvom, gajili su pretežno koze, a oblačili jednu vrstu ogrtača od kozjih dlaka, zvani gun (slovenske etimologije, poznat kod Srba i kao bugar kabanica). Počev od centra oblasti i glavne planine, ova oblast ima puno srpsko-crnogorskih toponima. Ovde se nalaze sela Bulgri i Burgajet, prvo formirano od slovenskih Bugara u VIII-IX veku naše ere, a drugo je rodno mesto jedinog kralja Albanije – Ahmet Zogu, za koga sami Albanci kažu da je poreklom Srbin.

Prelazeći Dunav krajem VII veka naše ere, a pošto su skoro dva veka nomadili i živeli po planinskim oblastima Trakije (današnja Bugarska), Albanci su krajem VIII veka, ili negde u IX veku naše ere, stigli u Mat, gde su našli ostatke keltskog plemena Albanoi (koji su krstili tu oblast u Albanon), nešto Vlaha i nešto Slovena (Srbo-Crnogoraca, Makedonaca i Bugara), pa i Grka. Albance je i preselio tu bugarski car Simeon, kao komoru svoje vojske, koja je sa obala Crnog mora izbila na obale Jadranskog mora. Tada Albanski stočari nisu bili više od 10.000 ljudi.

Enormnim množenjem a i asimiliranjem Albanoa, Grka, Vlaha i Slovena, oni su se ubrzo udvostručili, pa i utrostručili. Vremenom oni su za svoje etničko ime uzeli ime oblasti ALBANON, ali u obliku ARBAN(IJA), koja pretstavlja srpsko-crnogorsku metatezu keltskog imena ALBANON.

Negde sredinom XI veka njih više ne zaprema oblast Mata, pa niz reku Mat izlaze iz nje i okupiraju sprva ravnicu grada Drač (gde su Sloveni ušli još 548. godine!), silaze i prema Tirani, i prema reci Škumbini ispod nje, gde su opet našli Grke, Vlase i Slovene, koje asimiliraju. U to vreme Sloveni su se pobunili protiv vizantijskih vlastodržaca. Makedonac Petar Deljana i Srbin iz Drača Tihomir, na čelo ustanika izvojevali su značajne pobede.

Godine 1043. stanovnike dračke oblasti mobiliše u svojoj vojsci Ðorđe Manijak, tadašnji vladar Drača, koji se pobunio protiv onih što su legitimno i nelegitimno carevali u Carigradu. Pošto je doveo i iz Južne Italije deo vojnika, krenuo je tom slovensko-vlaško-grčko-italijansko-albanskom vojskom za Carigrad, gde je mislio da se kruniše kao vrhovni vladar Vizantije. Izvojevao je pobedu nad carskom vojskom i zauzeo Solun, ali kod Dojranskog jezera pretrpeo je poraz, pa je i ubijen.

O svemu ovome piše Vizantinac Mihailo Ataliatis, pa su ovako, preko pobune Srbina Ðorđa Manijaka i zapisa Mihaila Ataliatis-a, Albanci ušli u istoriju, jer im se te godine po prvi put spominje ime u dokumenta vremena, upravo kao vojnici-najamnici pobunjenog dračkog stratrega i vladara.

Narednih decenija, enormnim množenjem i asimiliranjem Slovena, Vlaha i Grka, Albanci se množe, okupiraju i postižu većinu stanovništva u planinske oblasti Srednje Albanije, koja se na zapadu graničila gradom Drač i Jadranskim morem, na istoku – rekom Crni Drim, na jugu – rekom Škumbini, i – na severu – rekom Drim. Po ravnicama i dubravama ove Albanije još uvek su u većini Srbo-Crnogorci i Makedonci, kojih ima i po planinskim delovima, gde žive u simbiozi sa Albancima, Vlasima i Grcima.

Ana Komnena (1083-1148), kćer vizantijskog cara Aleksa Komnen, autor je dela ALEKSIAS, gde tretira istorijske događaje godina 1063-1118. Ona je poznata i priznata kao istoričar tog vremena. Albanski istoričari pišu za nju:

 

„Za pisanje dela, Ana Komnena je upotrebila zvanična dokumenta i usmene informacije od samih učesnika u događaje. I pored panegiričkog tona i netačnosti, „Aleksiada“ ima poseban značaj za informacije koje daje za Albance i njihove oblasti….“Aleksiada“ je glavni izvor za istoriju Albanije kraja XI i početka XII veka » .8)

 

U tom delu Ana Komnena je odredila i oblasti koje su tada bile nastanjene od Albanaca, ali albanski akademičari, pošto im se ne sviđa ta dokumentirana istina, ne navode je nigde u njihovim izdanjima, pa ni u njihovoj enciklopediji. Ko hoće može videti to delo i ubediti se da je Albanija XII veka bila na severu i jugu između reka Drim i Škumbini, a na zapadu i istoku, između Jadranskog mora i reke Crni Drim. I to samo po selima planinskih predela, po katunima. Po gradovima su većinu stanovništa sačinjavali Sloveni, Italijani, Vlasi i Grci. Pa i po mnogim selima, gde su se odupirali albanizaciji.

Ana Komnena, koja je – kao savremenik – poznavala Albance XI-XII veka, piše da reka Drim prolazi „pored donjih pokrajina Dalmata“9). A Dalmati tog vremena su bili Sloveni, kao što je bila slovenska tvorevina i Dubrovačka republika i država Srbo-Crnogoraca Vojislavljevića tog vremena. Albanci će ubrzo brojčano nadvladati nad Slovenima po katunima, planinskim selima Srednje Albanije, okolina Tirane (Martaneš), pa – kasnije – i u Mirditi i Dukađinu, a zahvaljujući njihovom enormnom množenju i asimiliciji tamošnjeg stanovništva10), ali će i posle toga vlast opet biti u rukama Srba i drugih nealbanaca, kao što je konkretno Vlah Mihailo Skura u Martanešu, srpska dinastija Progonovića u Dukađinu i Mirditi (kneginja Komnena Nemanjić, kćerka Stevana Prvovenčanog), pa dinastija Dukađini, koja je nemačkog porekla. U jednom dokumentu iz 1288. godine čitamo: „Memento Domine famula tua Elena Regina Servie Diocletie Albanie Chilmie Dalmatie Maritime Regionis, que una cum filiis suis Regibus Urosio Stephane se nove aedificavis istam ad honorem BB. Martyrum Sergii Bacchi ad fiuem usque complevit. Anno Domini MCCLXXX“ (= Sećaj se Bože, sluškinje tvoje Jelene Kraljice Srbije, Duklje, Albanije, Hilmije, Dalmacije i Primorskog Regiona, koja je zajedno sa svojim sinovima Urošem i Stefanom iznova izgradila istu crkvu u čast BB Mučenika Sergija i Baha i u potpunosti opremila. U Godini Gospodovoj MCCLXXX.)11).

Glavni grad Mirdite, središte te oblasti, i dan-danas se naziva Oroš, po kralju Urošu, sinu pomenute srpske kraljice Jelene.

Isti ovi akademici, kod glasa ARBANONI (Albanoni), pišu:

 

„Arbanon je srednjevekovno ime mesta stanovanja Albanaca, u vizantijskim izvorima…U početku ime Arbanon-Albanon prostiralo se nad oblastima na Istoku i na Severo-Istoku od Durresa i na zapad od Ohrida i Debra…Ime Arbanon u početku je ovako imalo jedan etniko-geografski smisao…“12)

 

Marino Barlezio, koji je kao katolički pop služio u Skadar u XV veku i pisao istoriju Skenderbega na latinskom jeziku, kaže: „Epir odvaja od Dalmacije i Ilirije, kako kažu neki, reka Drim, nešto manji od Eridona (= reka Po, u Italiji,- KB). Ova reka počinje od naroda Makedonije severne oblasti i, tekući sa brzim tokom kroz gradove Lisus, uliva se u Jadransko more u zalivu Risna*…“13)

Pod Ilirijom se podrazumeva Srbija, a pod Ilirima – Srbo-Crnogorci. I autor predgovora, koji je delo M.Barlezi-a propratio svojim fusnotama, poznati albanski akademik Stefan I. Prifti, piše: „U XV veku i kasnije sa imenom „Iliri“ nazivali su se Sloveni, posebno oni Zapadnog Balkana“.14)

Znači, do XVI veka, ekspanzija Albanaca je stigla, na severu do reke Drim, a na istoku – do reke Crni Drim. Preko Drima prostirala se država Crna Gora, koja se tada zvala Duklja – Zeta i bila je nastanjena sa Srbo-Crnogorcima. Preko Crnog Drima, prostirala se Makedonija, tada nastanjena (kao i danas!) sa slovenskim Makedoncima, ali okupirana od Turaka. Na drugoj strani Planine Šar, nalazila se Srbija (Kosovo i Metohija), isto tako okupirana od Turaka.

Preko reka Drim i Crni Drim, ne samo u XV veku, već i u XVI veku gro stanovništva su sačinjavali Srbo-Crnogorci i Srbo-Makedonci.

Iako neprijateljski raspoložen prema Slovenima, posebno prema Srbima, Makedoncima i Crnogorcima, Englez Noel Malcolm je prinuđen da prizna da je sva Luma (oblast današnje Albanije na desnoj strani Crnog Drima) bila nastanjena od pravoslavnih Srbo-Makedonaca, koji su se preko muslimanske vere albanizirali u poslednje vreme, XVIII vek.15)

Pojedini Albanci, pojedine albanske porodice, pa i pojedina bratstva, kao nomadi, još tada su počela da prelaze reke Drim i Crni Drim i da se nastanjuju na teritoriji koja je danas unutar granica Albanije. Tada oni su tamo bili u sasvim malom broju, neznatna manjina.

I nemački akademik, svetski poznati istoričar, prof. dr Georg Stadtmüller, koji se ozbiljno bavio problemima Balkana srednjeg veka, kaže:

 

« Malesija albanskih Severnih Alpi, koja je sa tri strane okružena od oblasti jezički srpske (Crna Gora, Sandžak, Novi Pazar, Metohija), nisu mogli biti znači i u ranom Srednjem veku, u vreme posle slovenske okupacije, nastanjene od Albanaca ».

 

Zloupotrebljavajući neupućenost raznih autora, pa i štamparske greške, albanski su „naučnici“ svukuda nastojali da prikažu teritorije Balkana kao svoje, albanske. Tako i prof. dr Jup Kastrari, citira nam M.Barlezi-a: „Sa prvom se baci  (sultan Murat II) u Makedoniji, koja se sada na narodnom jeziku naziva Arbanija, jer stanovnici te zemlje skoro svi govore albanski (Podvukao J.K.)16)

Prema jugu, gde su Sloveni živeli u simbiozi sa Vlasima i Grcima, prelazeći reku Škumbini Albanci su počeli da prodiru još u XII-XIII veku, dok su se u XIV veku tamo masovno islamizirali, pa su se na strani Turaka borili protiv Srba i na Kosovskom Boju 1389. godine, a pod komandom njihovog islamiziranog vojskovođe Ljalja Shahin, koji će ovim albanskim hordama koljača, plačkaša i palikuća prethoditi sve do Bosne, pa i u Hercegovini. U ovo vreme Albanci su na Jugu unutar granica današnje Albanije. U XV veku oni će preći ove granice i prodreće unutar današnje Grčke, boreći se na strani Turaka protiv grčkog naroda i prodirući kao turska avangarda sve do Peloponeza, pa i na grčka ostrva. Neki su se od ovih Albanaca borili na strani Turaka i kao hrišćani, kao pravoslavni i kao katolici. A bilo je takvih i od Slovena, Vlaha i Grka, ne samo od onih koji su se islamizirali, već i od onih koji su kao najamnici (arnauti) išli sa bojišta na bojište, gdegod su ih zvali Turci i biloko drugi, gde god su ih plaćali.

Grk Laonik Halkokondilos (1423-1487), savremenik Skenderbega, piše: „(Arvaniti = Albanci) Zatim su grabili i razarali imanja Grka i napadajući (Grke) oteli su im sve što su imali, stoku i tovarne životinje. Ove narodnosti (Albanci) su sve nomadi i ni na jednom mestu nemaju njihovo ustaleno mesto boravka“.17)

Albanski akademici pišu: „Albanska narodnost činila je jedan značajan demografski faktor u novoj grčkoj državi; sredinom XIX veka ona je sačinjavala približno jednu trećinu stanovništva ove države“.18)

Istovremeno ćute da su Grci, Sloveni i Vlasi, na teritoriji Albanije Ane Komnen, sve do IX veka, činili ne jednu trećinu, već apsolutno stanovništvo, jer do tada tamo nije bilo žive duše albanske nacionalnosti. Pa i u vreme Ane Komnen, pa i 100 godina posle njene smrti, bilo je u toj Albaniji i takvih oblasti, koje su bile nastanjene skoro isključivo od Slovena, ili Vlaha. Za ovo je dovoljan dokaz činjenica da je prva poznata „albanska“ državna formacija (sa kraja XII veka!), konstituisana ispod reke Drim, u vrletima oblasti Mirdita i Dukađin. Njen osnivač je bio Progon (1190-1199), vazal gospodara Srbije Stevana Nemanje, koji njegovom drugom sinu – Dimitru – daje za ženu Komnenu19), kćerku svoga sina Stevana Prvovenčanog, kralja Srbije. Posle smrti svoga muža 1216. ova se Srpkinja preudala za plemića Gligora Kamona i nastavila da vladala Albanijom sve do svoje smrti. Dimitar je sklopio sa Dubrovačkom republikom jedan ugovor, koji pretstavlja prvi poznati dokumenat „albanske“ države. Progon je sa svojim sinovima sigurno bio Srbin, ne zato što nam to pokazuje njegovo ime (U Srbiji i dan-danas imamo Progonoviće!), već zato što je bio feudalac, plemić: tada, u ta vremena, Albanci još nisu stigli da formiraju svoju feudalnu vlastelinsku klasu. Pa i stanovništvo te Albanije – Progonovića – u to vreme, još uvek nije bilo isključivo albansko. U pojedinim njenim oblastima većinu su još uvek činili Srbi i Vlasi.

Evo vam i dokaz o Vlasima: Pre Skenderbega, nacionalnog heroja Albanaca, Tiranom je vladao Vlah Mihailo Skura, čiji se grob nalazi u Martanešu, gorski predeo Tirane, ali o kome albanski „naučnici“ ćute, pa ga ni u istoriji grada Tirana ne spominju. Ili su ga gde spomenuli?! Proverite !

Srbo-Makedonci su dali Albancima njihovog nacionalnog heroja – Skenderbega.

Ovako i Grci !

Svi su doprineli u istoriji albanskog naroda, posebno susedni narodi. I svi se od ovih Albanaca negiraju, čime – razume se – potstiču njihov šovinizam i rasizam, evidentan i – doduše – priznat od njih javno.

Pa i poznati savremeni veliki prijatelj Albanaca, Kanađanin dr Rober Elsie, kaže:

 

«U Srednjem veku nije bilo mnogo albanskog stanovništva po primorskim albanskim gradovima. Stanovnici Durresa (Drača) bili su pretežno Venecijanci, Grci, Jevreji i Sloveni. U Skadar su živeli Venecijanci i Sloveni, dok u Vlori Grci Vizantinci »

 

Kako unutar granica Albanije, tako i van njenih granica, Albanci se poglavito zanimaju stočarstvom. Vrlo su retki oni Albanci koji se bave zemljoradnjom. Još ređi su oni koji prodiru u gradove i bave se zanatima. Do XVII veka, najveći grad Albanije, sa oko 4.000 stanovnika, beše Vlora. Veći deo stanovništrva ovog grada, preko 50%, tada su sačinjavali Jevreji, zatim Grci, Sloveni, Aromuni, Turci. U XVI veku u Vlori je bilo i Cigana, Roma, više od Albanaca. Albanci su tada u taj grad sačinjavali jedan sasvim neznatan deo. Tek u XVII veku oni masovno silaze sa albanskih gora i ulaze u Valonu, pa su danas dostigli većinu stanovništva i tako ga albanizirali.

Isto ovako je stojala stvar i sa ostalim gradovima današnje Albanije. Još od 910. godine Skadar je glavni grad Crne Gore, a od 1040. i Srbije, sve do 1479. godine, kad pada u tursko ropstvo. U Skadar, Drišt i ostale gradove Severne Albanije, do XVII veka dominirao je slovenski (srpsko-crnogorski) elemenat.

Kad ovako stoji stvar sa gradovima Albanije, onda se može zamisliti kako stoji stvar sa gradovima Jugoslavije i Grčke u blizini albanske granice, kao što su Ulcinj, Tuz, Plav, Gusinje, Peć, Ðakovica, Prizren, Tetovo, Gostivar, Debar, Struga, Kostur, Janina, Igumenica i dr.

I ne samo Akademik Stadtmuller i dr Elsie. Svi strani naučnici tako misle i pišu. Tako misle i pišu i sami pošteni Albanci. Koliko za primer spominjem vam barskog nadbiskupa Marino Bizzi, za koga Albanci pretendiraju da je bio njihov čovek, Albanac. Godine 1610, on je obilazio Srbiju, polazeći od Drača, dolinom Drima, prema Kosovu. U svojim beleškama on kaže da su Crni Drim i Veliki Drim, od Ohridskog jezera do Leša (Alessio) granica Albanije i Srbije („divide verso la parte settentrionale l’Albania della Servia“.20)

Isto ovo kaže i Petar Mazarek (umro 1635), i on visoki intelektualac, katolički pop i nadbiskup, za koga albanski akademici kažu da je bio Albanac. On se tamo rodio, na severu Drima, u selo Mazarek, okolina Skadra. Tamo je i živeo, u Prizren, pa je prema tome i poznavao situaciju i stvari sasvim dobro. On jasno i glasno kaže da je reka Drim granica između Albanije i Srbije, obe – u to vreme – okupirane od Turske. Upravo zato su velesile, godine 1912, i dobile predlog da granica Albanije prema kraljevini Crnoj Gori i Srbiji bude baš ta reka, jer su Albanci preko te reke postali većina stanovništva tek u XVIII-XIX veku.

Pošto su se namnožili, koliko enormnim rađanjima, toliko i asimiliranjem Srbo-Crnogoraca na teritoriji današnje Severne Albanije, ovi su Albanci nastavili svoju ekspanziju i preko tih granica, a u oblasti današnje Crne Gore (Ulcinj, Tuz, Plav, Gusinje), Srbije (Metohija, Kosovo, Raška-Sandžak) i Makedonije (Debar, Gostivar, Tetovo, Kratovo, Kičevo, Struga).

“Albanski” katolički visoki sveštenici, pomenuti Petar Mazarek, pa Ðerđ Bardhi, Gregor Mazarek, Matija Mazarek i drugi, kad god pišu za dolazak Albanaca na Kosovo i u Metohiju izražavaju se ovako: „Pre izvesnog vremena, deset katoličkih porodica dođoše iz Albanije da žive u ovoj oblasti“. 21)

Znači, za njih Kosovo nije Albanija, ono je Srbija! Srbijom je naziva otvoreno i drugi „albanski“ visoki sveštenik, dr Petar Bogdan, za koga N.Malcolm piše da je „glavna figura albanske katoličke kulture duž XVII veka“. 22)

Ovaj Englez, Noel Malcolm, i pored naklonosti da falsifikuje istoriju albanskog naroda na štetu Srba i u prilog albanskog ekstremnog nacionalima, prinuđen je da prizna: „prema (albanskim!!!- KB) katoličkim sveštenicima, ispada da se veliki deo Kosova nalazi u „Srbiji“…“ 23)

Evo vam i priznanje samih albanskih naučnika, pa i onih koji su se afirmirali kao neprijateljski raspoloženi prema Slovenima uopšte, a prema Srbo-Crnogorcima i Makedoncima posebno, pa i kao bezobrazni falsifikatori. Jedan od njih je i Selami Pulaha, koji doslovno piše:

 

„274 (albanskih) porodica, sa oko 2.000 duša, Hudaverdi Paša je preselio (1701. godine) sa Klimenta na zemljišta koja je on posedovao na Ravnini Peštera, nedaleko od Novog Pazara“.24)

 

Pred činjenicama turskih aršiva i deftera, dokumenata, bili su prinuđeni da se predaju i mnogi drugi albanski naučnici. Evo što kažu oni:

 

„U XVII veku…u albanskim gorama stanovništvo se namnožilo opet do tog stepena, da je njihov opstanak na tim prostorijama postao nemoguć. Potreba za obradivom zemljom prinudila je čitave mase gorštaka i seljaka da zajedno sa porodicama i stokom emigriraju…u ravnine Kosova, Dukađinskoj ravnini (Misle na Metohiju,- KB), Kičevo, Gostivar, Tetovo…“25)

 

Na stranama 215-216 ove HISTORIJE, ovi albanski naučnici, istoričari i akademici, nastavljaju:

 

„Iseljavanja gorštaka (Albanaca), koja su počela još u prethodnim vekovima, uzeše velike razmere…Oni zajedno sa njihovom stokom, rasprostreše se na severu do vrata Raguze (Dubrovnika – Hrvatska) i na okuci Dunava, dok su se na jugu naselili do Epira Južnog i Thesalije. Polako oni stižu do Atike i u Moreji (Peloponez – Grčka) prebacujući se i na neka ostrva Egejskog mora, kao na ostrvu Eubeja, Hidra, Specija, Paros i td.“

 

Upravo zato, Akademik Čabej je 1972. godine prinuđen da prizna da teritorija gde DANAS žive Albanci, u Albaniji i susednim zemljama, „NIJE TERITORIJA RESTRIKCIJE (= sažimanja)“ – kako to pretendiraju ostali albanski „naučnici“ – „VEĆ TERITORIJA EKSPANZIJE„.

Ova ekspanzija Albanaca se nastavlja i dan-danas, ne samo u susedne zemlje, već i u najudaljenije, preko mora i okeana. Albanci su vam stigli i u Bugarskoj, Rumuniji, Rusiji, Mađarskoj, Austriji, Italiji, Švajcarskoj, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, pa preko okeana, i u SAD. U Švajcarskoj već naglašavaju i preko medija, štampe i interneta, da su po broju postali četvrta nacija, izbijajući ovako Retro-romane na peto mesto i ističući da oni, Retro-romani, imaju i svoj kanton i da im je jezik unet kao četvrti službeni jezik Švajcarske, što znači da se njima, Albancima, tamo – u Švajcarskoj, osporavaju elementarna “ljudska prava”, jer oni još uvek nemaju ni svoj kanton, niti im je jezik unet kao službeni jezik Švajcarske.

Ovo je logika ovih Albanaca! A kakva je logika Švajcaraca – neka je sami kažu, kao i svi drugi narodi sveta, koji – hteli ne hteli – već su stavljeni pred alternativom: ili priznati ekspanziju Albanaca sa svim njihovim pretendiranjima, ili im reći STOP!

 

Ženeva,

dana 12. marta 2003.**)

 

__________________

1) ÇABEJ, Eqrem: Problemi i vendit të formimit të gjuhës shqipe,- raport održan na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani 1972. godine, objavljen u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom II, Tirana 1974, str. 9.

2) ÇABEJ, Eqrem: Disa mendime mbi marrëdhëniet gjuhësore rumuno-shqiptare,- časopis STUDIME FILOLOGJIKE Br. 1, Tirana 1975, str. 52 n.

3) ÇABEJ, Eqrem: Problemi i vendit…,-  cit. delo, str. 26.

4) Godine 1970. Akademik Burović je uhapšen od E.Hodže, osuđen na 43 godine monstruoznog zatvora, živ odran 10 puta redom, više puta su pokušali i da ga fizički likvidiraju, dok su mu porodicu razorili, sina uhapsili, a kćerku silovali u 4-toj godini života i masakrirali.- REDAKTOR.

5) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu Iliri,- studija, imate je u ovom izdanju.

6) Opširno o ovome vidite moje delo: Periodizacija albanskog jezika,- u zbirci studija ILIRËT DHE SHQIPTARËT,- Ženeva 1994, str.37-62.

7) BUDA, Aleks: Ilirët e jugut si problem i historiografisë,- raport, održan 1972. godine na Prvoj Skupštini ilirskih studija u Tirani, objavljen u delu KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE, tom I, Tirana 1974, str. 61

8) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALOR ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR,- Tirana 1985, str. 501, kol. II.

9) COMNENAE PORPHYROGENETAE, Anna: ALEKSIAS,- A. Reifferscheid, tom II, knj. XII, 8, 9, Lipsiae B.G. Teubneri, 1884.

10) BUROVIĆ, prof. dr Kaplan: ALBANSKITE ISTORISKI FALSIFIKATI,- intervju, list VEST, Skoplje, 27. februar 2003, str. 21, u četiri broja redom, po dve stranice. Ovaj intervju imate i na engleskom jeziku na sajtu Univerisiteta New Yorka, kao i na mnogim drugim sajtovima, pa i na mnogim drugim jezicima. Godine 2009, pošto albanska mafija nije dozvolila ni na makedonskom jeziku da se objavi kao zasebna knjiga, poznati makedonski novinar Vitomir Dolinski uze smelost i objavi ovaj intervju u Strugi, kao izdanje Izdavačke kuće “Vistinijana”. Iste godine, Makedonska akademija nauka i umetnosti uvela je albanološke teze Akademika Burovića u svoju ENCIKLOPEDIJU MAKEDONIJE, što je izazvalo buru besa I negodovanja među Albancima Albanije i njene dijaspore.- REDAKTOR.

11) ISTORIJSKI INSTITUT CRNE GORE: MONUMENTA MONTENEGRINA,- knjiga III, tom 1, Podgorica 2001, str. 129.

12) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALOR ENCIKLOPEDIK…,- cit. delo, str. 32, kol. II.

13) BARLETI, Marin: HISTORIA E JETËS DHE E VEPRAVET TË SKENDERBEUT,- Tirana 1967, str. 98.

14) Iden: str. 80.

15) MALCOLM, Noel: KOSOVA,- drugo izdanje, Piština-Tirana 2001, str.157 i str. 205.

16) KASTRATI, Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana 2000, str. 45. U fusnoti 39, on nam navodi delo M.Barlezi-a DE SKODRENSI OBSIDIONE, Francoforti as Moenum, 1578, izdanje III, knjiga I, str. 234, pa nam citira te reči i u latinskom originalu: „Progressus est (Mahometus II) mox in Macedoniam, quae nunc venaculo sermone Albania dictur: quia incolentes eam omnes fere Epirotica lingua vtundur“. I sve to prima i hoće da nam nametne pravo za zdravo, iako sasvim dobro zna da je ovaj isti M.Barlezio pisao da se Drim uliva u zaliv Risna, pa je mogao i za Risan reći da se tu govori albanski, pa i u većini, iako ni dan-danas u Risnu nema žive duše albanske. Isti ovaj M.Barlezio piše da reka Drim „počinje od naroda Makedonije severne oblasti…“ (vidi fusnotu br. 13). Kad M.Barlezio piše koju reč, koja se ne sviđa ovim Albancima, oni su spremni da kažu: „Bez obzira na  niz slabosti, koje su uopšte uzev karakteristične za istoriografiju humanizma…bez obzira na hronološke netačnosti…dela M.Barleti-a postoje kao izvor prve ruke i nezamenliv za istoriju XV veka Albanije….“ Kako se zna, za vreme rimske okupacije Albanija je bila sastavni deo provincije Makedonija. Pa i u vreme M.Barlezi-a mnoge pokrajine današnje Albanije zvale su se Makedonijom. Italijanski misionar Francesco Maria Da Lecce, za koga Albanci misle da je Albanac Italije, 1702. godine našao se u Matu, koji naziva Makedonijom. Pa i dan-danas oblast Golo Brdo Albanije, na zapadu reke Crni Drim, nastanjena je isključivo sa slovenskim Makedoncima. Ali ni za to neće da znaju ovi Albanci, kao ni zato da su u Lumi, oblast današnje Albanije na granici prema Makedoniji, živeli Srbo-Makedonci pravoslavne vere, koji su u XVIII veku konvertirani u muslimansku veru i, zatim, preko muslimanske vere, albanizirani skoro do jednog.

17) AKADEMIA E SHKENCAVE E RP TË SHQIPËRISË – Instituti i Historisë: BURIME TREGIMTARE BIZANTINE PËR HISTORINË E SHQIPËRISË (shek. X-XV),- Tirana 1976, str. 336.

18) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALOR….cit. delo, str. 33, kol. II.

19) Iden: str. 222, kol. II.

20) STRABON: GEOGRAPHIE DE L’IMPERO IMPERIALE,- Paris 1805, str. 18.

21) MALCOLM, Noel: KOSOVA, drugo izdanje, Tirana 2001, str. 142.

22) Iden, str. 130.

23) Iden, str. 154.

24) PULAHA, Selami: Qendresa e armatosur e popullit shqiptar kundër sundimit osman nga fundi i shek. XVII – fillimi i shek. XVIII, nën driten e të dhënave të dokumentave osmane,- časopis  STUDIME HISTORIKE, Br. 3, Tirana 1980, str. 142.

25) UNIVERSITETI SHTETEROR I TIRANES – Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPERISE,- tom I, Tirana 1959, str.393.

*) Sigurno štamparska greška, jer se reka Drim uliva u more kod gradića Medova, današnji Shengjin, a ne u Risnu i u Boki Kotorskoj.

**) Ova studija, pod naslovom Migriranje Albanaca, napisana je 14. februara 1972. godine, uneta je sprva na albanski jezik kao mikrologija u rukopisnom delu MIKROLOGIJA,- tom I, zatvor u Burelju 1983, str. 50-53; zatim – opet na albanski jezik – objavljena je u knjizi MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 42-44; u ovom obliku preštampana je na albanski jezik u Akademikovom djelu MË I FORTË SE VDEKJA,- Ženeva 2008, str. 70-83.

Na engleskom jeziku uključena je u korpusu Akademikovog djela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 110-124.- REDAKTOR.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.