ЏЕЈМС ЏОРЏ ЏАТРАС: Да ли Обамине санкције против Додика означавају последњи очајнички трзај једне пропале политике?

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: РТРС

Џејмс Џорџ Џатрас у ауторском тексту за Фонд стратешке културе пише о санкцијама које су САД увеле предједнику Републике Српске Милораду Додику. Аутор анализира да ли Обамине санкције против Додика означавају последњи очајнички трзај једне пропале политике?

Текст преносимо у цијелости:

„Само неколико дана прије него што ће Барак Обама напустити Бијелу кућу, његов амбасадор у Сарајеву је наметнуо санкције против Милорада Додика, предсједника Републике Српске. Према званичном саопштењу, наводни разлог био је тај што је Додик „активно опструирао“ или представљао „значајну опасност у вези са ометањем спровођења Дејтонског споразума“ из 1995. те стога представља значајну пријетњу суверенитету и територијалној цјеловитости Босне и Херцеговине.

Све ове силне ријечи су искоришћене да би се оквалификовао „злочин“ одбране избора којег су Срби из Босне и Херцеговине исказали путем јавног референдума, да обиљежавају дан свог националног и духовног идентитета. А Валентин Инцко, неизабрани „Високи представник“ не знамо тачно кога и чега, је на одвратан начин упоредио Дан Републике Српске са даном оснивања „Независне Државе Хрватске“, усташке творевине из Другог свјетског рата, по злу познате због свог геноцидног покоља Срба, јевреја и Рома.

Епизода са санкцијама против Додика је занимљива због онога што нам говори о три повезана фактора: будућности БиХ као државе (или нечега што се претвара да је држава); очајничком покушају покојне, нежаљене Обамине администрације и њених републиканских и европских колаборатора да овјековече своју пропалу политику од посљедњих четврт вијека; и нади (али још увијек не и извјесности) за просвећенију америчку политику на Балкану, у Европи и на глобалном плану, поготово када је ријеч о нужности борбе против исламског радикализма, умјесто подршке истом.

Прво, што се тиче будућности БиХ, она не изгледа добро. Додик је БиХ назвао „пројектом без будућности“, додајући да је једини одрживи пут „мирни разлаз“ дуж ентитетских линија. Одговор америчких и ЕУ дипломата је позив на додатне „реформе“, што у пракси значи залагање за већу централизацију моћи у рукама Муслимана, на рачун Срба и Хрвата. А, као одговор на Инцкову тираду, Република Српска је прекинула све контакте са његовом канцеларијом и подржала позив својих ратних ветерана Инцку да се извини српском народу за увреде које је изрекао.

Стога се ова најновија епизода може посматрати као још један круг бх спирале у дисфункционалност. У начелу је још увијек могуће за Муслимане да ступе у истинске преговоре са Србима и Хрватима око стварања аутентичне федерације која поштује права, безбједносне потребе и идентитете све три заједнице – што је једини начин да БиХ добије прилику да уопште опстане. Али то је мало вјероватно, с обзиром на муслиманско убјеђење да ће стране силе, првенствено САД, и даље држати прст на ваги да би им осигурали доминацију.

Друго, санкције против Додика треба посматрати у контексту других покушаја Обамине администрације да „затрује изворе“ за Трампов тим како се ближио тренутак преноса власти. Ти покушаји су се на првом мјесту односили на Русију: протјеривање дипломата, размјештање војске на руским границама, и исконструисану хистерију у вези „руског хаковања“ америчких избора.

Најпростијим језиком речено, од распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, постојала су два испреплетена дефинишућа принципа двопартијског америчког спољнополитичког естаблишмента (или Дубоке државе): перманентна ријешеност да се Русија одржи на нивоу вазалне државе каква је била под Борисом Јељцином (а, ако се у томе не успије, да се разбије, нпр. у складу са тројном подјелом коју је предлагао Збигњев Бжежински); и, као оруђе за покоравање Русије (али и одобровољавање наших „пријатеља“ попут Саудијске Арабије), подржавање исламских интереса, поготово на рачун православно-хришћанских противника. То се конкретно отјелотворило у подршци џихадистичким елементима у Авганистану током 1980-их (што је породило Ал Каиду), затим у Босни („зелено свјетло“ за иранско оружје, као и тајне америчке ваздушне испоруке оружја и, према извјештајима, џихад ратника), на Косову (Фатос Клоси, бивши челник албанске тајне полиције, рекао је да је два пута видио Осаму бин Ладена у Тирани како се консултује са „премијером“ и лидером косовске мафије Хашимом Тачијем, ради планирања њихове терористичке кампање против Србије), а потом и у Либији и Сирији.

У балканском контексту, чињеница је да је америчка подршка босанским Муслиманима била дата њима као муслиманима, зарад стицања поена у исламском свијету. На примјер, покојни демократски конгресман из Калифорније, Том Лантос – тадашњи предсједавајући конгресног Комитета за спољне односе – изјавио је сљедеће 2007. године, током сједнице Конгреса посвећене Косову, у сусрет нелегалном проглашењу независности 2008:

„Ово је подсјећање већинским муслиманским владама свијета да је ово још један примјер (тј. „још један примјер“ послије БиХ) како Сједињене Државе играју водећу улогу у стварању једне доминантно муслиманске државе у самом срцу Европе. Ово би требало да узму у обзир сви одговорни лидери исламских влада, попут индонежанске, као и џихадисти свих боја и нијанси. Принципи Сједињених Држава су универзални, а у овом случају Сједињене Државе се чврсто залажу за стварање једне надмоћно муслиманске државе у самом срцу Европе“.

Да не би заостајао, тадашњи колега г. Лантоса у америчком Сенату, доскорашњи потпредсједник САД Џозеф Бајден, изнио је слична гледишта у лондонском Фајненшал тајмсу, 3. јануара 2007:

„… Вјешта дипломатија у циљу обезбјеђивања косовске независности би могла да донесе побједу за муслиманску демократију… један насушно потребан примјер успјешног америчко-муслиманског партнерства…“.

Другим ријечима, америчка подршка исламским заједницама на Балкану није првенствено вођена балканским реалностима, већ ширим, глобалним концептом везаним за имиџ које Сједињене Државе желе да саграде у исламском свијету. Водећи регрутни центри за ИСИС и легла ИСИС-ових активности се налазе управо на територијама америчких „муслиманских демократских“ миљеника, Косова и Босне (тј. разумије се, Федерације БиХ, не Републике Српске).

Треће и коначно, постоји шанса да се све ово промијени због преноса власти на самом извору проблема, у Вашингтону. Пресједник Доналд Трамп је смјело објавио своју жељу да поправи односе са Русијом, и да се удружи са Москвом у борби против исламског тероризма, почевши од Сирије. Ово би представљало директно одбацивање политике Обаме, Џорџа Буша Млађег и патолошког типа Била Клинтона. Трамп је изразио спремност да сарађује са снагама широм свијета које би нам се у том циљу придружиле. Посматрајући ствари кроз ту призму, Милорад Додик је природан савезник, као што је и руски предсједник Владимир Путин.

Што нас све враћа разлозима за ову одлуку о санкцијама против Додика, која је донесена у посљедњем тренутку. Као што је Додик примијетио:

„Ово нису санкције САД, ово су санкције оних који одлазе јер су поражени на изборима… Нисам изненађен овим потезом јер сам за посљедњих 10 година чуо толико пријетњи од ове гарнитуре да сам знао да ће их реализовати на одласку… Њихова политика је доживјела слом на изборима у САД-у, а ја сам још политички активан што је био разлог њиховог спречавања мог одласка у САД. Нису могли поднијети да ме виде тамо. То је кукавичлук оних који проводе политику силе… Одлуку је саопштила администрација која ће за два дана бити дио америчке историје… Остаје да се види да ли су одавде добили сугестије за такву одлуку“.

Другим ријечима, Обамини и Хиларини позадинци – који нажалост имају много присталица у неоконзервативном крилу Републиканске партије – су ударили свим расположивим средствима. А, као принципијелна и снажна фигура (неки би рекли „трамповска“), Додик је представљао згодну мету.

Трампова администрација је још увелико у току формирања, и дало би се претпоставити да нема никакве шансе да ће бити гора од својих претходника. Међутим, треба бити опрезан. Када је Буш Млађи изабран 2000. године, а поготово послије Ал Каидиних напада 2001. било их је који су са сигурношћу предвиђали да ће САД зачас промијенити страну на Балкану, ради супротстављања џихадистичкој опасности. Међутим, вођен неоконзервативцима који су подржали Клинтонову агресију, неупућени Буш је заправо интензивирао њихов про-исламски курс широм свеијта, и то највише на Балкану. Убијеђени да је „умјерени“ ислам једини противотров за „радикални“ ислам, они су се још више упињали да покажу како подржавају муслиманску ствар на Балкану, као и све терористе који су против Русије или њених пријатеља.

Јасно је у ком правцу Трамп жели да иде. Проблем је у томе што он мора своју администрацију да попуни професионалцима са претходним искуством. А то ће углавном бити ветерани администрације Буша Млађег, који ће настојати да врате Трампа на пут тадашњих неуспјеха. Још увијек се не зна да ли ће они у томе успјети, или ће Трамп успјети да их приволи сопственој вољи“.

Џејмс Џорџ Џатрас је бивши амерички дипломата и спољнополитички савјетник републиканског вођства америчког Сената. Аутор је важне студије, „Како амерички медији служе као преносници за намјерно изазване ратове“.

Фонд стратешке културе, РТРС

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.