ДУШАН ПРОРОКОВИЋ: НАТО поход овде почео

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Новости

Фото: Новости

После СР Југославије, САД су, што самостално, што користећи НАТО наставиле и да на другим местима у свету „штите мир” и показују своје демократско опредељење. Поводи су се мењали, али је образац остајао исти.

Атифете Јахјага, симпатична Албанка из Приштине, коју је нешто натерало да се представља и као „председница Косова“ има своју представу о томе зашто је дошло до агресије НАТО на Србију:

„Ваздушни напади су изведени да би се заштитио мир, предупредио геноцид, насилно депортовање становништва, уништавање живота и имовине грађана Косова“.

Према њеним речима, ти напади су били „најхуманитарније дело у историји Северноатлантске алијансе, као снажно опредељење демократског света против агресивних политика и у заштити цивилног становништва“. Овако су отприлике коментарисали рат силног НАТО против малене СР Југославије Бернар Анри-Леви и Славој Жижек, али до пре десет година. Од тада, ни најгрлатији „НАТО портпароли“ се не оглашавају на годишњицу почетка њихове војне акције. Да ли се стиде улога које су имали или остају поражени у дебатама које су вођене, сасвим је свеједно.

Чињенице, које се сакривају и од наше јавности, говоре да је Слободан Милошевић дао налог да преговарачи у Рамбујеу прихвате споразум. Али, после неколико сати у француски замак је дошла Медлин Олбрајт и на већ припремљени споразум додала још једна услов: да се Албанцима омогући референдум о независности кроз три године. Успут је додала: „Ако се то прихвати, летвица се диже даље!“ Много је разлога због којих је НАТО била потребна једна таква војна операција. Могла је делегација из Београда да ради шта год хоће, до бомбардовања би дошло. А речи Атифете Јахјаге је демантовало и време.

После СР Југославије, САД су, што самостално, што користећи НАТО наставиле и да на другим местима у свету штите мир, предупређују геноцид и показују своје демократско опредељење: од Авганистана, преко Ирака, до Либије. Поводи су се мењали, али је образац остајао исти.

Оно што разликује Србију и остале набројане примере, јесте што је сваки следећи рат показивао све већу немоћ водеће светске војне силе. Да, САД су се показивале кадрим да дестабилизују сваку земљу на коју су се намерили (последњи пример је из Украјине), чак и да остваре неке краткорочне успехе, али оне више нису у ситуацији да те земље уреде на начин који им одговара и дугорочно их вежу за себе.

Последње место где су тако нешто успели јесте управо Косово. Мада, ту су имали и помоћ ЕУ и повољне геополитичке околности. Деценију и по касније, у Либији, стање је сасвим другачије. Уместо да се после организације „Арапског пролећа“ у овој земљи и ликвидације Гадафија уреди унутрашњи систем и црпе нафтне резерве за потребе западних енергетских гиганата (што је било планирано), Либија је потонула у крвави сукоб из ког не може изаћи. Најпре је земља подељена на два дела (упрошћено објашњавајући: по вертикали власт-опозиција), затим су се у сукоб укључили и радикални исламисти, а данас у њој има чак девет различитих (пара)војних формација које контролишу неку територију. Ту су они који засада подржавају од стране САД признату власт -(регуларна!?) либијска армија, армија Зинтана, милиција племена Туарег и снаге народа Тибу (или Тебу) на југу; у опозиционом блоку су формације либијских Бербера (Амазиги, како себе називају) и Либијска зора; а радикалне исламисте предводе припадници Исламске државе, Исламска милиција (која спроводи и контролише увођење шеријатског права) и бригада Абу Салима. Тешко је за праћење, чак и за боље познаваоце блискоисточних дешавања. Између осталог, и због тога што се ситуација некада драматично измени за свега седам дана. Тако да ни безбедносне структуре западних земаља не стигну да одреагују. Слични процеси уочљиви су и у Сирији, Ираку, а назиру се, на наше велико запрепашћење, и у Украјини.

Агресија на СР Југославију зато ће у историји остати запамћена као почетак самосталних интервенција САД (понекад уз асистенцију НАТО чланица), које су чињене како би се очувао доминатан положај у систему међународних односа. Први који је на то пророчки упозорио само неколико дана после 24. марта 1999. био је велики Александар Солжењицин.

Душан Пророковић, Новости

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.