ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Страх, заблуде и шансе

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: intermagazin.rs

Фото: intermagazin.rs

У марту 2016. године лидер „Уније за народни покрете“ и бивши француски председник, окомио се на Трампа. За Саркозија је он био неко ко ремети светски поредак и буди страхове. Буквално један дан после победе Доналда, кочоперни „галски петао“,  савио је главу и пожурио да удворички изјави да је Француској потребан снажан лидер какав је Путин у Русији, а у САД изабран да то ускоро буде Трамп. Док је последњем усхићено честитао победу, не треба ни рећи да је Николас препоручивао себе као његовог француског пандана. Слично, мада „методолошки“ паметније и лично мање претенциозно, поступио је новопечени британски министар спољних послова. Борис Џонсон се, док је сматрао да је реална победа Хилари, оградио од Трампа иако му је у много чему ближи него госпођа Клинтон. Када је видео исход избора, брже боље је Доналда посредно узео у заштиту. Без понижавања и не негирајући било шта што је раније рекао, обрушио се на најжешће Трампове противнике у Европи и Америке; на оне који дају себи право да буду морални арбитри и доводе у питање право народа да изабере предводника каквог жели.

КОРИШЋЕЊЕ ПРИЛИКА

Опортунизам је, по дефиницији, непринципијелно, без оптерећења моралом и стидом, „коришћење свих могућих прилика за остваривање интереса“. Тесно је повезан са превртљивошћу. Штавише подразумева да се у лову на погодне прилике не гази само преко других већ и преко себе. Сопствене речи, ставови, заклињања од јуче – ту мало значе. Или не значе ништа. Исто важи и за осећање за стид. Опортуниста га нема или је у стању да га игнорише. Но, ствари ипак нису потпуно црно-беле.

Обично се каже да опортуниста не мисли о општим интересима. Међутим, не мора тако да буде. Оно што важи у личном животу није увек део политичке збиље. У првом случају опортуниста је несумњиво бескрупулозни егоиста, у другом може да буде и пожртвован у односу на своју заједницу. Додуше, ретки су политичари који се срамоте прихватајући да на видљив начин буду прелетачи због колективних интереса. Обично то раде искључиво због себе. Ипак, дешава се некада и прво. Уз озбиљне резерве допуштам да је то случај са Џонсоном. Са Саркозијем чак ни теоријски не разматрам ту опцију.

Када се политичар по цену жртвовања својих уверења муњевито оријентише према новонасталој реалности због државних интереса, онда то можемо да назовемо прилагодљивошћу. Иако некада и то делује дегутантно, дубински је позитивно. Држава и нација су изнад свега и нико нема право да их жртвује због сујете или идеолошке заслепљености. Када се баш то ради, односно не увиђају се или се игноришу процеси од којих земља зависи – на делу је (гео)политички аутизам или у другој варијанти сујетни егоизам.  Он је гори и од личног опортунизма. А што се њега тиче, да поновим, он је увек на делу када политичари само због себе газе дубинска уверења. Да у светлу реченог пређено на позицију српског државног врха пре и после америчких председнички избора.

БЕОГРАДСКА (И)РАЦИОНАЛНОСТ

Ту су две ствари несумњиве. Прва је да се официјелна Србија, као што сада тврди, није директно мешала у америчке изборе. Нити је активно помагала неку страну, нити је бурно испољавала своје емоције и ставове који би ишли у прилог неког од кандидата. Верујем да ће се показати да није она та која је дала новац Фондацији Клинтон; бар не на упадљив начин који је сада разоткривен у вези са Србијом. Друга је да је Вучић очито био уверен да ће победити Хилари Клинтон. Прећутно Београд је играо на њу, полазећи од тога да ће нам она кројити судбину. Како национално-државну тако и лично-партијску оних на власти.

У некој врсти повезаности са блоком Хилари Клинтон сигурно су играли улогу и други фактори. Чињеница да су англосаксонски кадрови (како изворни тако и локални у њиховој служби) блиски тој струји, од дипломатске преко обавештајне до медијске сфере, доминантни у Србији од 5. октобра наовамо. Власти се мењају а они остају. И више од тога, на власт се долази уз неки договор са њима и макар добијање жутог светла. Уз то је и овдашњи страни а моћни идеолошко-пропагандни апарат који на овај или онај начин утиче на ставове јавности, „клинонистичко-сорошевски“. Све то има и допунски психолошки ефекат: укоренила се представа да су постмодерни окупатори и моћнији него што јесу, уз продуковање ужасног страха код наших политичара који нису баш њихови али мисле да зависе од њих.

Битно је и то што је са тим истим центром моћи повезана и пословна олигархија која је створена у доба Милошевића а успела је да га преживи. То се плаћало муњевитим успостављањем веза са новим господарима, а исто су морали да ураде и новонастали кандидате за тајкуне пре него што би то постали. Речено важи за (полу)легални бизнис. Тим пре за мафијашко-политичку структуру која после преврата из 2000. не да је наставила да функционише него је уз извесне модификације и ојачала. Чак је уз благослов оних који су заједно са Хилари сада поражени а код нас су ведрили и облачили, добила и такав ветар у леђа да јој је дарована и држава на челу са конвертитским аутократом Милом Ђукановићем.

(НЕ)МОГУЋНОСТ МЕТАМОРФОЗЕ

Све описано представља спољно (даље и регионално) као и унутрашње окружење Александара Вучића.  Они који га чине су финансијери, уцењивачи, партнери постоктобарског низа наших владајућих гарнитура. Хтео или не са њима је морао да сарађује и актуелни премијер. Да није не би дошао на власт. Исто важи и за Томислава Николића који делује као да је од тих структурама много удаљенији. Међутим, није био када су се правили аранжмани за долазак на власт СНС-а, а сада је то евентуално тек асиметрично.

Но, то неизбежно али опако директно или индиректно окружење наших водећи политичара је сада у паници. Пред пети октобар је саградило мост преко кога је могло да се евакуише, сада га нема. Било је уверено да му и не треба. У таквим околностима, преко ноћи, урушио му се носећи стуб без кога тешко може да опстане. Свакако и даље су они који га чине јако опасни те ће многи покушати да се удоме у крилу нове америчке администрације, али већина неће у томе успети. Не ради се о промени у оквиру исте политичко-идеолошке породице већ о почетку корените смене политичких и других елита у САД. Ту су трансфери могући на нижем и средњем нивоу, али углавном не и на врху. Исто важи и за наш регион.

Зато је настао шок у Подгорици, Сарајеву, Приштини. И међу многима у Београду. А нема дилеме да је у некој мери ту и наш државни врх. Није се надао ономе што се десило а погођена је екипа са којом је већ макар и изнуђено навикао да ради. Међутим, у Немањиној би муњевито морали да се приберу и много енергичније крену путем Бориса Џонсона. Ово је за Србију огромна шанса и власт мора да је искористи. Почео је да пуца механизам спољне окупације наше земље а у складу са тим његов унутрашњи апарат је макар привремено паралисан.

ГЕОПОЛИТИЧКА АДАПТАЦИЈА

Српски врх је, као што сам већ рекао, повезан са геополитички и по значају вишеслојним антисрпским лобијем чији је Хилари Клинтон симбол. Другачије је и немогуће у околностима када се у условима макар и постмодерне окупације ушло у воде колаборације (без које није било простора за долазак на власт). Али, као што сам до сада више пута писао, она може да буде национално-оправдана (ја је називам недићевском) и идеолошки слепа и посвећена пре свега интересима окупатора. То је већ квислиншка подврста колаборације.

Сада је отпочео дефинитивни тест о чему се ради код нас. И на њега се неће дати одговор само геополитичком прилагодљивошћу или њеним изостанком. Она је услов без кога се не може, али тај услов није довољан за амнестију. Србија мора што посвећеније да успоставља односе са Трампом. Ако смо због страха да не револтирамо оне за које ја наша власт била уверена да победом потврђују континуитет хегемоније, то пропустили да урадимо благовремено без обзира што је било јасно да нам он много више одговара – сада и по цену понижавања нашег премијера и председника то се мора учинити. Пропорционално томе нужно је одбацити евро-фанатичне страсти и направити известан отклон од Немачке. Што би Србија, по цену подлегања сталним уценама, наставила суморни ЕУ пут када је Унија ушла у зону потпуне неизвесности?

Србија је дужна да без околишења промени мигрантску политику и почне озбиљно да брани границе; до даљњег да обустави тзв. „бриселски процес“; да учини све оно што се устезала на пољу унапређења руско-српских односа, укључујући и институционалну компоненту коју то има као и реализацију одбрамбених набавки; да прекине политику прекомерног БХ балансирања и да енергично подржи Додика у његовим настојањима да се ревитализује изворни Дејтон. На крају,Србија је дужна да радикално промени однос према официјелној Подгорици.

ДРЖАТВОРНИ ТЕСТ

Последња тачка је спој између наше спољне и унутрашње политике, односно неопходног редефинисања става према глобалном и локалном „клинтонистичко-сорошевском блоку“. Ђукановић је тесно повезан са криминално-политичком хидром која деценијама већ и изнутра а не само споља спутава Србију. Удар на њега је и удар на њу, као и обрнуто. Наш државни врх то мора што хитније и енергичније да учини сада када су велики заштитници те немани доживели слом, како због почетка решавања српског питања у Црној Гори тако и ослобођења саме Србије.

Ту није довољно само тихо дистанцирање, већ је нужна систематска (гео)политичка акција, укључујући и пуно разобличавање свега што се током и после избора дешавало у Црној Гори. Када се ради о Србији уз активирање државе у безбедносној  облати и разбијање „балканског картела“, нужно је муњевито мењати културно-идентитетску политику, однос према медијима и још много чему другом. И у томе свему нема небитних ситница. Ако макар и персонално власт настави да инфилтрира у разне поре система људе који су одраз пораженог соршевског духа, о чему онда и да причамо? Ни да то не настави а да не направи велике резове тамо где смо говорили, ништа није учинила. Таман посла да Србија сама продужи са продубљивањем параметара унутрашње окупације.

Све речено је важно учинити да би очекивано изражавање вазалне лојалности Трампу имало истински национални смисао. Са наведеним оно би онда представљало израз похвалне прилагодљивости наших владајућих структура, без њега радило би се о баналном и то превасходно личном опортунизму. А ако изостане и поклоњење Трампу због прекомерне привржености несумњиво одлазећој Ангели Меркел или девалвираној ЕУ идеји, онда се ради о крајњем степену (гео)политичког аутизма. Надам се најбољој опцији, помало се прибојавам најгоре а вероватно је најреалнија компромисна, уз уважавање нових ветрова из Вашингтона и селективне потезе у домену унутрашње и регионалне, односно ЕУ политике. А да би ствари ту отишле у правом правцу што даље, да би се прешла црта после које можемо да очекујемо колико-толико значајнији државно-национални бољитак, потребно је буђење и организовање патриотске јавности. Илузија је да сада може да буде смене власти у смислу националног коперниканског обрта у Србији или преумљивања постојеће на тај начин, али су опет властодржци и те како рањиви и подложни притисцима а свако нису исконски анти-Срби. Поготово је то битно у светлу долазећих председничких избора који отварају простор за почетак нове а велике поделе карата и код нас, те дају на значају патриотској јавности ако буде умела да се адекватно позиционира.

intermagazin.rs, Драгомир Анђелковић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.