ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: О балансирању, колаборацији и одбрани националних интереса

ИСКРА на Фејсбуку

(Драгомир Анђелковић) Фото: intermagazin.rs

Већ годинама причамо о избалансираности наше спољне политике као стратешком опредељењу. Отуда је за велики део нације шокантно деловала вест да је новоустоличена премијерка изјавила да, ако буде морала да бира између Европске уније и Русије, Србија ће се недвосмислено определити за ЕУ. Већинска Србија је због таквог става, по мом мишљењу оправдано, активно или пасивно исказала озбиљно незадовољство. Многи су помислили да се ради о уводу у скори геополитички заокрет ка Западу, а гро грађана Србије дистанцирање од Русије с правом доживљава као изневеравање српских интереса. Свесна тога, власт се, после кратке конфузије, потрудила да пред нацијом и Москвом, обесмисли причу која се у контексту интервјуа Ане Брнабић појавила у медијима. У вези са тим су руском амбасадору у Србији дати на увид стенограми њеног разговора са америчким новинарима. То је изазвала такође спонтан бес, али и систематску реакцију наглашено прозападно настројених наших друштвено-политичких кругова, какве, са друге – проруске и националне стране – у претходном случају из неког разлога није било (поготово када се ради о национално опредељеним елементима у структурама власти). Наведено је погодан основ да се осврнемо на већ скоро излизану причу о нашем балансирању.

(НЕ)СРЕЋНА МЕШАВИНА

Избалансираност значи уравнотеженост. Последњих година често коришћена реч у нашем политичком језику вуче корен од латинског израза bilanx libra – вага са два таса. А у геополитици се као и на пијаци мери шта се добија а шта губи, која опција шта доноси а шта односи, каква комбинација фактора је најпродуктивнија. Отуда, потка наше спољнополитичке избалансираности је настојање да одбранимо што више националних интереса схваћених на класичан начин – као заштита територијалног интегритета Србије, али и српског простора ван ње, али и темеља нашег националног идентитета – али и да избегнемо исцрпљујуће ратне сукобе и регионалне тензије те обезбедимо услове за економски и демографски опоравак.

У тој формули имамо оне спољне чиниоце који нам већ загорчавају живот кад се ради о одбрани националних интереса, а могу то да раде и још горе. Али и оне који нам помажу да их колико-толико заштитимо. И, коначно, оне од којих умногоме зависи наша економска садашњост и будућност, а несумњиво се ради о нечему што је – ту марксисти нису претеривали – база за скоро све остало. Када из зоне апстраховања пређемо у воде конкретности, и када укрстимо набројане факторе, можемо да кажемо да се наше балансирање своди на кретање између САД и водећих држава ЕУ, у домету чијег доминантног војно-политичког утицаја се налазимо и на које смо привредно превасходно упућени, и Русије која нам је кључни ослонац када се ради о одбрани оно мало још преосталих позиција на Косову и Метохији и у вези са тим нашим областима у свету, односно када је у питању опстанак Републике Српске у формату који има многе – државне елементе а потврђен је у Дејтону.

Преовлађујући део нашег извоза иде у ЕУ а одатле су дошле и највеће инвестиције. НАТО је око нас па и код нас, узимајући у обзир да је под своју контролу ставио КиМ где опстанак Срба јужно од Ибра зависи готово искључиво од њега маскираног у КФОР. У БиХ НАТО/ЕУФОР је такође присутан а та сложена државна заједница је под међународним протекторатом (ОХР) где запад има кључну улогу. Ипак, макар дефанзивно, Косово и БиХ су и у домашају Русије. Она преко Савета безбедности може да спречи улазак Приштине у УН и да на друге начине интервенише, односно уз деловања путем кровне међународне организације у којој има право вета, у БиХ је присутна и преко утицајног Већа за имплементацију мира.

КОЛАБОРАЦИОНИЗАМ И БАЛАНСИРАЊЕ

Запад нам је много тога разорио и даље може да нас урушава. Како стежући обруч око нас, подржавајући наше регионалне опоненте, тако и изазивањем обојених таласања у Србији и Републици Српској. Русија ограничено, али довољно да блокира целовито и дефинитивно наметање антисрпског поретка на Балкану, може да нам помогне и то несумњиво чини. У привредној сфери Москва је у стању да нам понуди извесне перспективе, али да би оне постале чак и потенцијално алтернатива западним, потребно је време и изостанак контрирања са друге стране. Опет, готово је илузорно очекивати да се то деси, као и да војно-политички Русија од које смо одсечени може да нам помогне на начин да нас уистину заштити и преокрене ствари нама у корист. С друге стране сваки неодмерени наш искорак ка Истоку за очекивати је да ће бити пропраћен ударцима испод појаса са Запада. Њему је циљ да нас учини што зависнијим, а не да нам допусти да градимо по нас плодотворну мрежу или се чак и ишчупамо из његових канџи.

Када се све то схвати, јасно је да ми морамо да балансирамо. Хтели то или не. Русија нам је ослонац, али због сплета геополитичких и економских околности недовољан. Запад је опасни рекеташ, коме још нисмо у стању да умакнемо, а да ствар буде горе много тога што желимо зависи од њега. Алтернатива балансирању нам је море проблема са којим – када смо већ 5. октобра спалили брод у коме смо се како тако одржавали на површини – тешко можемо да изађемо на крај са нејаким чамцем који нам је преостао. Он је тек довољна да се копрцамо у реци тешкоћа која нам је и сада суђена. У таквим околностима балансирање је, да поновим, нешто без чега се не може али је за њега можда најсврсисходније користити термин колаборација, иако ни моћни странци, ни наши политичари ту реч не воле. Једнима делује да имплицира истину тј. да су насилници и окупатори; другима изгледа понижавајуће када се скине застор па је јасно да су неретко батлери а не прихваћени пријатељи оних који нам са запада кроје судбину.

Реч колаборација изведена је из латинског термина collaborare – радити заједно. У већини језика реч којом се бавимо и даље има буквално то значење, а примењује се на разне области, од бизниса до спорта. Но, у мањем броју језика где спада и српски, попримила је као примарно значење оно пренесено, које се односи на сарадњу са непријатељем сопствене нације и државе. Бенигни колаборациониста, код нас су то на пример били припадници Недићеве администрације у окупираној Србији, сарађују са страним силницима јер процењују да је то начин да се ублаже патње сопственог народа, док малигни колаборационисти, назовимо их квислинзима, сарађују са класичним или постмодерним окупаторима из идеолошких мотива или саможивости, на начин који подразумева пружање помоћ истима у гажењу интереса народа коме се припада. То су, примера ради, данас и у добра НАТО агресије на српске земље, бојовници анти-Србије.

МРАЧНА СТРАНА СТВАРИ

Гледано из тог угла, српске власти данас колаборирају за западним центрима моћи да би умањиле несрећу којом евроалтантски „хуманисти“ могу да нам приреде. Опет, свестан да без тога нема одржања ни минимума наших националних интереса, Београд настоји да гради партнерске, обострано корисне односе са Русијом, до границе чији прелазак би значио привлачење озбиљних громова са Запада. Све у свему игра некакав магијски плес на ивици понора, покушавајући да умилостивимо демоне да нам не учине баш много зла али и да са истока призове боље године.

Када се то схвати, онда је разумљиво колико год да је револтирајуће, и што се наши званичници праве „наивни“ па непријатеље називају пријатељима или се труде да са правим пријатељима одрже добре односе али да се то што мање види. Међутим, у свему томе постоје неке црвене линије које не смеју да се пређу. И егзистенцијално мотивисано понижавање себе и нације која се предводи, има границе. Ако се догоди да оне буду занемарене, онда колаборација мења карактер и од изнуђене и можда спасоносне постаје канцерогена. Те међе између пакла и раја се односе на одбрану севера Косова, Републике Српске, добрих односа са Москвом и опстанак Срба у земљама региона (поготово оних где су аутохтоно становништво).

Када речено саберемо и одузмемо, видимо да је наша колаборација, која се теоријски да и позитивно оценити, већ озбиљно угрожена и без промене односа према Русији, и самим тим према себи. Јер, не заборавимо, одрицање од Русије је више нешто антисрепско него антируско. Русија без нас лако може али ми без ње не можемо да бранимо Косово и РС. Но оставимо то на страну. Што се поменуте калкулације тиче, официјелна Србија је већ страшно подбацила када се ради о положају Срба у Црној Гори, где су угрожени од стране тамошњег режима који их плански гура у тежак материјални положај, ограничава декларисаним Србима могућност да равноправно граде каријере и разним методама спроводи идентитетски геноцид.

ДОДВОРИЧКА УРАВНОТЕЖЕНОСТ 

Све то има за циљ да се затре српско име, наслеђе и биолошка супстанца у Црној Гори, земљи неспорно српских корена. Док се то догађа официјелни Београд ћути! А не би смео какви год да постоје лични и партијски интереси или притисци западних сила, као што је био и остао дужан да много гласније и јасније демантује манипулације до којих је дошло у америчким медијима у вези са нашим односом, садашњим или будућим, према Русији и самим тиме сопственим националним интересима. Уместо експлицитног истеривања ствари на чистину, као што је на почетку текста речено, наше власти су то пробале да ураде посредно, тихо и немушто. У тој игри су дале на увид и стенограме Русима.

Нису имале храбрости Белој кући да се замере јасним исказивањем става, а хтеле су некако да се оправдају пред Кремљом. Тако су се заплеле као пиле у кучину. И то са обе стране. Лично, без обзира на наглашено проруски став, ја ни руској страни не би као уплашено дете учитељици, понудио на увид стенограме. Требало је тај материјал предочити јавности или без понижавајућег сакривања иза папирића одлучно демантовати америчке лажи. А не покушати да се тихо изађе из проблема, не реметећи снисходљив однос на једној страни а градећи исти такав на другој. Србија мора да се довија и савија, али не и да се прекомерно понижава. Нажалост, ми смо изгледа избалансираност почели да схватамо на тај начин. Свима се додворавамо и у томе стално дижемо улоге те на тај начин покушавамо да одржимо уравнотеженост.

Иако је пут одржавања баланса, макар и уз снажну дозу колаборације, сам по себи нужан с обзиром на геополитичке и друге околности у којима се налазимо, начин којим се тим путем крећемо често је поражавајући и у добро нас дугорочно не води. Циљ колаборације је да се купи време у нади да ће се појавити спасоносни излаз, а не да се олакша непријатељима да нас по себе безболније сломе по принципу кувања жабе или да без икаквог концепта јуримо у круг док се изнемогло не стропошамо. Колаборира се због нације а не само ради стицања и очувања власти, иначе се више не ради о колаборацији већ о нечему именованом а много горем. Тако је начелно, а када се ради о конкретном ексцесу који је повод за овај текст (који се односи на много шири проблем), надам се да се ради само о политичком неискуству предводнице наше владе, а не намери да она буде искоришћена да се покрене питање преиспитивања и овако многим недостацима оптерећене наше политике „избалансираности“.

intermagazin.rs, Печат / Видовдан

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.