ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: ЛДП или случај секташких опортуниста

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: С. Гарић

Фото: С. Гарић

Партије су се до огољености претвориле у „бирократске машине“ које имају за циљ да маркетиншким вештинама, демагогијом, поткупљивањем – привуку што више гласова. Идеологија је у тој игри само амбалажа, а активисти су професионални политички радници, који за неки вид актуелне или очекиване надокнаде (нпр. будућа подела политичког плена) одрађују посао за своје „страначко предузеће“. Част ретким изузецима који када се ради о појединцима постоје, али када су партије у питању, само је питање колико су оне дубоко пале у поноре злоупотреба.

Речено је потка мог текста „Кадровски духови прошлости“, објављеног пре десетак дана у недељнику „Печат“. У њему је у фокусу владајући СНС, односно процес његовог кварења и све потпунијег претварања у интересни савез. Власт многе квари и у добрим системима; камоли у лошим, у условима распрострањене беде. Зашто се онда поводом мог текста огласио ЛДП а не СНС? Да кренемо од речи Слободана Јовановића. Анализирајући социолошку мисао свог доба, констатовао је да су, по правилу, мале станке радикалније од великих, односно да су друге склоне опортунистичкој политици док се код првих у већој мери развијају секташке склоности. Тако је било у деветнаестом и првој половини двадесетог века али више није. Ствари су се дубински измениле у наше „постидеолошко“ доба. Но, на површини се неретко одржава илузија да није тако. Секташки привид се комерцијализује, а опортунизам постаје политички стандард. Да ствари конкретизујемо на примеру СНС и ЛДП.

Напредњаци су и пре доласка на власт у некој мери били, а до сада су потпуно постали, свеобухватна (catch all) партија, у којој има места за свакога ко је спреман да служи и бар понешто ради. Опет, ЛДП се свео на једно од складишта на све спремних кадрова. СНС је велики лонац у коме се мешају разни зачини а ЛДП је једна од теглица у којој се они у тек наизглед идеолошко-ригидним условима чувају. Али чим се у лонцу укаже потреба за већим уделом ЛДП зачина, та партија радо скида поклопац а и њен садржај се полетно излива у посуду у којој, формално гледано, преовлађујуће идеолошки укус који није у складу са секташком ригидношћу оних из мале тегле.

ЛДП је постао тотално идеолошки стерилан или тачније (пошто мислим да је вођство те странке увек то било) дошао је у позицију да то постане видљивије. Међу наглашено национално опредељеним грађанима уврежено је мишљење да је ЛДП антисрпски настројен. У тексту сам тврдио да се заправо ради о обичној лобистичкој агенцији. Када је њу оснивало, вођство ЛДП је препознало релативно празан простор на политичком тржишту, који је кореспондирао са потребама Приштине, Загреба, Сарајева, односно у ширим размерама пре свега Вашингтона. У складу са тим се позиционирало. ЛДП је постао и остао адвокат оних из нашег ближег и даљег окружења, који су имали интерес да са том странком сарађују. У контексту тога треба схватити и актуелно горљиво залагање Чедомира Јовановића за режим Мила Ђукановића.

Док ЛДП са много патетике и буке покушава да идеолошки маскира своју лобистичку делатност – у условима када је Србија на многим пољима капитулирала па су велики (а богами и регионални) играчи све мање заинтересовани за његове услуге (спало се са Била на Мила) – јако се труди да се што потпуније инфилтрира у власт. Спреман је за њу да лобира, што смо видели по томе да је у корелацији са њеним потребама критичка оштрица ЛДП знатно више окренута према опозиционим (уместо владајућим) факторима. Рад је ЛДП да власти позајмљује кадрове који заузврат, претпостављам, са системских положаја одрађују разне задатке за већинске акционаре свог старог политичког предузећа (у коме вероватно и даље имају по коју „деоницу“). Коначно, ЛДП у целини, односно понаособ његов лидер, радо би ушли у владајућу коалицију. Чедомир Јовановић се дегутантно за то препоручивао, али СНС му није отворио врата. Тамо су проценили да иако је њихова партија постала „свеобухватна“, њени гласачи ипак то нису у тој мери да се формално укључивање ЛДП у власт не би одразило негативно по њен рејтинг. Зато је ЛДП братству остављен одшкринут прозор да се кроз њега увлачи у институционалне коридоре како би тамо ловило у мутном.

Нажалост, код нас се баш то пречесто ради у лавиринтима државних и парадржавних установа. Ко год био на власти. Систем нам је био и остао лош. И то двоструко. Постали смо декадентни, уз добијање многих мана карактеристичних за развијена друштва. Опет, једном ногом смо остали у предмодерном добу, са немало – назовимо га тако – оријенталног наслеђа. То све се пројектује на политику и с правом револтира многе грађане. ЛДП се дуго успешно представљао као заговорник рационалне модернизације, односно одлучан борац против лошег система, који је накарадна мешавина две врсте мана. Због тога су неки грађани прихватали и његово антисрпско лобирање, које је вешто представљано као супротстављање анахроном шовинизму (док се уистину радило о томе да се прикривено делује за рачун шовинистичких стремљења српских опонената).

Несрећа за ЛДП је у томе што су се стекле околности у којима се скоро потпуно разобличио. Види се да је карикатурални одраз лошег система, а не авангарда у борби за бољи. Када више немају други начин да заштите своје личне интерес, његови „власници“ се додворавају властима, на видљив начин газе све могуће принципе, исказују спремност да раде било шта и за било кога само да им се то исплати. Зато је ЛДП на претпрошлим изборима платио страшан цех, а на прошлим се у симболичким размерама докопао Скупштине, у привременом интересном савезу са онима са којима се пре избора свађао, а после њих муњевито разишао. Једино је наставио да покорно куца на врата власти и испољава спремност да јој служи.

Пошто сам писао о томе тј. о лажно-опозиционој и владајућој папазјанији чији су елементи, између осталог, ЛДП и СНС – први су се наљутили. Други су на власти, па им је свеједно. Али зато су први – док се хистерично упињу да се докопају што више остатака привилегија власти са стола главних играча – пубертетски осетљиви на критику усмерену ка њиховом опортунизму. Стварно стање ствари покушавају да сакрију театралним реакцијама и излизаним причама о Милошевићу, Ђинђићу, Сребреници. Но, до свега тога је вођству ЛДП стало као до „лањског снега“. И онима који су за Чеду и екипу имали симпатије, сада је углавном јасно да им је једино битна лично-партијска вајда. Зато су толико нервозни!

intermagazin.rs

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.