Др ЗОРАН ЈОВАНОВИЋ О ИСТИНИТОЈ ПРИЧИ: „Ево шта је Наташа Кандић радила на Косову када су Срби бежали 1999. године!“

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

Драги пријатељи,

Желим да са свима вама поделим ову истиниту причу. У јеку офанзиве разних НВО и шпартања Србијом Блера, Шредера, Јахјаге, желим да „oголим“ њихово „миротворство“ и друштво које нам нуде. Прочитајте, нама на знање и наук.

***

ЗЕМЉА ЧУДА

1999. године, наша војска и полиција су се управо повукле са Косова и Метохије. Окупационе снаге улазе у Пећ и омогућавају погром преосталих Срба…

Мој пријатељ није убијен. Имао је срећу да је врхунски хирург и да су му Италијани понудили заштиту. Желели су да живи не би ли живели и они којима је тих дана била неопходна његова помоћ. Ћутао је, мислећи само на једно. Домоћи се манастирских врата и преко Пећке патријаршије, слободног дела Србије.

Почели су мучни преговори. Са италијанским војницима уђоше у ресторан хотела „Meтохија“ у самом центру града. Tамо као у кошници, све ври од жељних крви из Албаније тек пристиглих војника такозване ОВК…

На течном српском језику, чувши његов српски језик, зачуо се крик, женски глас, од кога се леди крв у жилама:

– Убицоооо… ти си убица, ко зна колико си људи убио! – изопаченог лица од мржње, искежених зуба и раширених вилица, драла се на њега жена коју до тада никада није видео.

– У црнини, ваљда је мајка неког погинулог Албанца – помисли… и поред исказаног вапаја да га убију, жалио је.

Поскакаше са седишта терористи… сви до једног кренуше ка њему. Неки репетираше пушке, севнуше из корица повађени ножеви… Није ни сањао да ће му италијански војници у том тренутку бити једина граница између живота и смрти…

И не само они… Препознавши доктора, свога комшију који је безброј пута помагао његовим сународницима, његовој породици, сада један од команданата ОВК, нареди:

– Назад, сви назад… овај човек је херој, кога знам. Србин и херој који нас је годинама лечио и код кога смо сви хрлили да би нам помогао… не код наших хирурга већ управо код њега…

Тајац… вечна тишина… прошло је. Сви поседаше, вратише ножеве у корице, одложише оружје… Чак је и жена у црнини или само у црном, некако невољно одложила своје речи мржње, жељне крви, показаће време за неку другу прилику.

Београд. Наш хирург је већ неколико месеци на слободи са својом породицом. Живи, покушава успева колико може да заборави и рањене, обогаљене, једва преживеле и лешеве… све некако успева мој пријатељ, сем крик жене, њен позив на касапљење… Тај крик који живи и чује свакодневно, не успева.

Телевизија Београд тих дана емитује прилог о демократији, невладином сектору, модерном српском друштву. Скамењеног погледа, хирург препознаје лик жене који га прогања. Њен крик, сада као миоглас пара студио српске телевизије…

„Боже, па она није мајка погинулог Албанца, није жена настрадалог мужа, није сестра брата којег нема… бака прерано убијеног унука… Не, па она чак није ни Албанка, нити живи на Космету“.

Она је „наша“, жељна његове или боље рећи српске крви, јер мог пријатеља није ни познавала… Да, она је сада његова суграђанка… Она је наше „оличење“ демократије.

Зашто, НАТАША КАНДИЋ?!
ЗАР ЈЕ ВРЕДНО ПУСТИХ ПАРА?!

По истинитом догађају, да се зна…

Др вет. мед. Зоран Јовановић
Председник УГ Ко нам трује децу

(Фејсбук репортер)

intermagazin.rs

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.