ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Турска стратешка енигма

ИСКРА на Фејсбуку

slika milos zdravkovic

Спољна и безбедоносна политика Турске представља сталну и променљиву једначину са више непознатих како за њене творце, тако и за земље које се ова политика непосредно тиче. То је последица њеног географског положаја на раскрсници три континента, па је тако Турска хтела-нехтела део сопствених и туђих комплексних стратешких игара.

Општа је процена да постоји пет главних светских кризних жаришта: Европа, Русија, Блиски исток (од Леванта до Ирана), Сахарска Африка и Кина. Свака је криза другачија, свака је у различитој фази развоја, али једна је ствар заједничка. Потенцијално, свака за себе подобна је да генерише глобалну кризу. Оне не морају да се споје у једну кризу да би представљале опасност, јер свако од ових пет подручја је у центру геополитичких разматрања човечанства. Међутим, ако ова кризна жаришта буду дошла у интеракцију, судбина светског мира и човечанства уопште, биће доведена у опасност.

Ипак, ових пет криза у одређеној мери су повезане. Криза Европске уније укршта се са питањем Украјине и Европе у односу на Русију. Криза на Блиском истоку компликује се са забринутошћу Европске уније због неспособности управљања имиграцијом, као и балансирањем односа са европском муслиманском заједницом. Не треба трошити речи па да се криза Сахарске Африке повеже са кризом на Блиском Истоку – и са евидентном кризом у исламском свету. Руси су били укључени у Сирији, а изгледа да су одиграли значајну улогу у недавним преговорима са Ираном. Поред тога, постоји потенцијал да се криза исламског света пренесе у Чеченију и Дагестан. А већ пословични су постали немири и нетрпељивост на западу Кине између муслимана и и Кинеза. Са друге стране, Руси и Кинези су напредовали у дискусији о војној и економској сарадњи, што је само по себи добро за два велика суседа. Али то би могло да буде лоше за елите које желе да задрже статус кво на светској политичкој арени. И заиста, ниједна будућа криза није немогућа, нити је незамислива.

Турска је у центру ових кризних зона како географски, тако и културно и историјски. Иначе Турска је држава која је економски процват у последњих 15 година дуговала политици да нема проблема са суседима (Давутоглуова „зеро енемy стратегy“). Данас међутим, целокупна периферија Турске је у пламену, са значајним доприносом саме Турске таквом развоју догађаја. Крвави грађански ратови у Сирији и Ираку, борбе на северу Украјине – резултирају растом напетости у акваторијуму Црног мора. На западу, Грчка је у дубокој кризи (заједно са ЕУ), уз историјски антагонизам са Турском. Главно медитеранско жариште Кипар је смирен, али ситуација није у потпуности решена… Слична ситуација, односно тензија је и са Израелом, мирна али нерешена. Чини се да где је Турска – постоје проблеми.

ПОСЛОВИЧНА ОПАСНОСТ

Највише насилна и најнепосреднија криза за Анкару је подручје које се протеже од Средоземља до Ирана, односно из Турске у Јемен. Главни проблем за Турску је да су Сирија и Ирак постали полигони како глобалних сукоба великих сила, тако и предмет секташких ратова шиита и сунита. Уз све то постоји курдски проблем. Ако изузмемо велике глобалне силе, ово подручје је постало поприште надметања четири велике регионалне силе: Саудијске Арабије, Ирана, Израела и Турске.

Свака регионална сила има различите стратешке интересе. Примарни интерес Ирана је опстанак и развој локалних и регионалних шиитских заједница, које су окружене многољуднијим сунитима. Главни циљ владе у Техерану је инсталирање шиитске владе у Ираку, како им се не би поновила ситуација са Садамом Хусеином. Стратегија Ирана је да подржи борбу против сунитске снаге у региону. Ова подршка се креће од јачање Хезболаха у Либану, подупирања мањинске заједнице Алавита у Сирији (неограничена подршка влади Башара ел Асада), те недвосмислена интервенција Републиканске гарде у Ираку. Сједињене Државе виде Иран као борца против Исламске државе (ИСИС), те им се интереси тренутно поклапају, што је резултирало и успешним завршетком преговора око спорног иранског нуклеарног програма.

Саудијска Арабија види Иран као свог примарног непријатеља. Ријад такође гледа на исламску државу као претњу, али у исто време страхује да би доминација Ирана у Ираку и Сирији представљала егзистенцијалну претњу владајућој династији Сауда. Саудијци разматрају догађаје у Јемену из сличног угла. Такође, у овом контексту Ријад види заједнички интерес са Израелом – на плану сузбијања Ирана и Исламске државе. Саудијска подршка исламистима у Сирији и Ираку је неупитна и мутна, али царство нема другог избора него да игра тактичку и опортуну игру.

Израелци су у сличној позицији са Саудијцима. Они се противе експанзији Ирана, али њихова главна брига мора бити очување Хашемитске династије у Јордану на власти, јер би њихово свргавање отворило врата исламској држави на реци Јордан. Стабилан Јордан је главна тачка израелско-саудијске сарадње. У међувремену, Израел игра игру чекања са Сиријом. Асад није пријатељ Израелаца, али слаб Асад је боља солуција него јака исламска држава. Тренутна ситуација у Сирији одговара интересима Израела јер грађански рат ограничава непосредну претњу по националну безбедност. Израел је у ситуацији да мора да фаворизује Асада, односно да усклађује тај интерес са Ираном, а затим експлицитно подржава верски (вехабијски) режим у Саудијској Арабији. Неко би рекао да овде иронија царује.

У овом контексту, турске позиције постају нејасне, као и интереси, односно како Турци могу остварити зацртане планове. Примарни циљ Турске је да спречи формирање независне курдске државе. Желели би да оборе Асада, да смање утицај Ирана, али да нови режим не буде Исламска држава. У нафтом богатом Ираку Турци имају амбицију да инсталирају мањинску сунитску владу у Багдаду, али да она буде одсечена од породице Ал Сауд. То показују и сложени односи Турске са Сједињеним Америчким Државама, још увек формално главним савезником.

Централни проблем је чињеница да за владу у Анкари не постоје потези ниског ризика. Анкара има велику војску на папиру, али и свест о њеној неспособности. Најбољи показатељ за ову тврдњу јесте чињеница да 30 година турска армија није у стању да сломи побуну курдских устаника на југоистоку земље. Турска је подељена између секулариста и исламских фракција. Владајућа сунитска Партија правде и развоја, познатија по својој турској скраћеници АКП, озбиљно је ослабљена на последњим изборима. Жеља председника Ердогана и његове АКП да сруше Асада је недвосмислена, али сама помисао код турских секулариста и републиканаца на учешће у верском рату је иритантна. Такође, сама чињеница да је Турска била колонијални господар арапског света представља велики проблем за Ердоганове империјалистичке амбиције.

ДОДАТНЕ КОМПЛИКАЦИЈЕ

Турци су далеко мање уплетени у украјинску кризу него на Блиском истоку, али су и даље укључени. Постоје три димензије за ову тврдњу. Прва је улога Црног мора и Турске у њој. Друга је Босфор и трећа присуство америчке војске и велике базе у Инџирлиху.

Криза у Украјини обавезно укључује Црно море. На Криму је Севастопољ и руска база на Црном мору. У том потенцијалном сукобу, Црно море постаје витално поприште операција. Црно море је од виталног значаја као коридор за трговину и експанзију Русије, а покушаји њених непријатеља да „угасе“ тај ходник би изазвао одлучну реакцију руских поморских снага. Како је географија у том случају определила да је идеално место за тако нешто Босфор, не треба бити превише мудар па да се закључи где би био главни Нато удар на руску флоту… Људи који воде Турску су свесни тога, као и руског одговора.

Да ствари буду још компликованије по Турску је и чињеница да се Турска стратешки снабдева нафтом и гасом (још израженије него нафтом) из Русије. Растућа турска економија просто вапи за великом количином енергената, а снабдевање се не доводи у питање само из правца Русије. А Руси желе Асада!
Слично томе, Турска дуго тражи чланство у Европској унији. Ипак, економски учинак Анкаре у последњих 10 година показује да је Турска имала користи од тога да не буде члан. Ипак, секуларисти су непоколебљиви по питању чланства, јер сматрају да би придруживање Унији гарантовало секуларну природу турског друштва. АКП је више двосмислен. Странка наставља да тражи чланство, али је прилично задовољна чињеницом да процес придруживања стоји у месту више од тридесет година.

Реакција Турске на Блиском истоку је централно питање. Средњорочна сарадња са Русијом је свакакло важно питање, а однос према Европи је најдуже и најтеже питање. Однос са Сједињеним Америчким државама је питање које пресеца све ово. За све ове проблеме, Турска нема јасан одговор. Она следи стратегију пројектовану да се избегне директно укључивање и одржавање максималне могућности реакције у зависности од сплета догађаја. Анкара се ослања на вишеслојну стратегију у којем је формално у савезу са неким силама и тихо и отворено у непријатељском расположењу према њеним савезницима. Ова мултилевел доктрина је направљена како би се избегло превремено укључивање и преурањено закључивање – пре него се постигне ниво стратешке зрелости и способности која дозвољава да се дефинишу кораци, са пратећим ризицима.

У једном смислу турска политика је паралела америчкој политици. Америчка политика је у свим регионима осмишљена да омогући утицај применом селективне, и по могућству, ограничене силе. Проблем Турске је да јој географија задаје улогу стожера у три региона. Дакле, стратегија Анкаре је да буде доследно двосмислена, загонетна.

Dr Miloš Zdravković dipl.ing.el

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.