ДР МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Руски плес у Средњој Азији

ИСКРА на Фејсбуку

slika milos zdravkovic

Велике силе, Русија, Сједињене Америчке Државе или Кина, или пак регионалне силе попут Турске и Ирана, маштају о контроли над налазиштима нафте и гаса у Казахстану, Туркменији И Узбекистану. Када би средњоазијски регион доспео под контролу Кине или САД, са политичким утицајем који уз то иде, Кина би постала енергетски независна супер сила, а САД би комотно могле да наставе улогу светског хегемона.

Нафта доноси новац, а нафтоводи не само економску корист, већ и политички значај. Сигурно је да ће регион Средње Азије имати прворазредни значај у време када ће производња гаса и нафте у њему бити на врхунцу (2020–2040), као што је то данас случај са Блиским Истоком.

Шта велике силе желе да постигну у Средњој Азији, на простору под којим се подразумевају Казахстан, Узбекистан, Киргизија, Туркменија и Таџикистан? Одговор је врло једноставан – велике силе желе да тамо осигурају свој преовлађујући политички и војни утицај, клјучну улогу у експлоатацији и транспорту нафте и гаса, са додатком да Русија жели да дугорочно обезбеди положај тамошње руске мањине. Међутим, на трусном подручју на коме се преплићу И суочавају бројни интереси, све то није лако остварити.

О значају великих средњоазијских залиха нафте и гаса, углавном у крајевима око Каспијског мора, у доба када су налазишта фосилних горива при крају у многим регионима одакле се снабдевају велики светски потрошачи, не треба ни говорити. Колико год се причало о новим, безбедним и много продуктивнијим технологијама за производњу нуклеарне енергије и другим алтернативама за фосилна горива, нема ни наговештаја да ће она брзо изгубити садашњи значај.

Велике силе (Русија, Сједињене Америчке Државе или Кина), или пак регионалне силе попут Турске и Ирана, сањају о контроли над налазиштима нафте и гаса у Казахстану (располаже са око 3–4% светских залиха нафте, а сматра се да су оне и веће), Туркменији (пета землја у свету по залихама гаса) и Узбекистану (спада међу првих 10 земалја света по резервама природног гаса). Обезбеђивањем канала за масовну доставу тих енергената на светско тржиште би значило да Русија, која сада директно или индиректно контролише тек нешто мање од 10 одсто познатих светских резерви нафте и око 30 одсто залиха природног гаса, више не би била гарант (без алтернативе) енергетске безбедности Европе. Када би средњо-азиски регион доспео под контролу Кине или САД, са политичким утицајем који уз то иде, Кина би постала енергетски независна супер сила, а САД би комотно могле да наставе улогу светског хегемона. Наравно Турска и Иран из прикрајка вребају своје шансе и сањају о обнови својих древних империја.

О геополитичком значају Средње Азије за Русију и Кину лако је заклјучити и на основу летимичног погледа на мапу Евроазије. Граница Русије са Казахстаном дуга је скоро 7,000 километара, а у многим зонама је без икаквих већих природних баријера. Слична је ситуација и са кинеском границом. Непријателјски режими у Средњој Азији, склони исламистичким идејама, угрозили би руску мањину у региону и створили додатни простор за деловање чеченских и других терориста против Русије. Примера ради, Ујгурска заједница тада би могла да оспори државност Кине – а такви режими представлјају и много већу опасност за ове две велике државе. Да и не говоримо о другој врсти опасности, односно шта би за Русију, односно Кину значило када би се на њеним границама (са јужне/западне стране) појавио НАТО.

Kazakhstan-mapa

Не треба занемарити ни питање криминала. Преко Средње Азије иде „пут дроге“, из Авганистана и других региона који су значајни произвођачи и „извозници“. Ту пролазе и значајне магистрале трговине лјудима, нелегалне миграције, шверц оружја, и тако даље.

Очекује се да ће се широм наше планете до средине 21. века појавити немали број (често великих) области у које неће бити паметно залазити, нити ће бити добро имати их близу својих граница. За Русију пре свега, али и за Кину, због свега реченог је од великог значаја да то не буде случај са Средњом Азијом – односно њеним деловима, а поготово не када је реч о Казахстану. Тим пре што у Средњој Азији живи (и без обзира на лоше демографске прогнозе због ниског наталитета а не толико због иселјавања) и у наредим деценијама ће у њој живети доста Руса.

У Централној Азији сада има готово седам милиона Руса (било их је до пре 25 година преко девет милиона), односно у њој живи русофонска популација од преко 20 милиона лјуди – уз Русе ту спадају и Украјинци, Белоруси, Немци, Грци, Татари и многи урбани Казаси и Киргизи. Ту спадају делимично и Узбеци и Таџици, поготово када живе ван матичних република. Руси и далје представлјају значајан део становника већих градова Средње Азије, али и преовлађујуће, како градско, тако и сеоско становништво северног и источног Казахстана, односно велику мањину у централном Казахстану и на северу Киргизије.

Без обзира на све тешкоће са којима се суочавала Русија, у оним землјама које су улагале напоре да се свестрано еманципују од Москве, много фактора је изнутра радило у прилог Русије. Ипак су некадашњи руски суседи у Средњој Азији економски, културно, политички, али и у сваком другом погледу остали упућени на Русију. Вековне везе се не кидају лако и без страховитих последица – а питање је колико је и паметно кидати их са напреднијима од себе.

Тога су били свесни у Алма-Ати, Ташкенту, Ашхабаду. Отуда, тамошње власти су прихватале разне руске иницијативе за повезивање бивших совјетских република, додуше асиметрично. Поготово што је Москва поступала врло обазриво, уз пуно уважавање суверенитета и територијалног интегритета новонасталих држава. А свој политички утицај настојала је да учврсти и заклјучивањем економских аранжмана који нису увек били поволјни за Русију, а били су од великог значаја за средњоазијске землје у фази болне транзиције.

Блага политика Русије, судећи по резултатима, показала се потпуно оправдана. Растурање СССР-а није било разумно, али када се то већ десило – изгледа да би било контрапродуктивно да је онемоћала Русија поступала тако да плаши и од себе тера землје Средње Азије. Овако, показала им је да их уважава и прихвата као независне државе, а да оне могу, у складу са својим потребама И цивилизацијском упућеношћу, да јој се без страха окрену. Тако је чак и положај руског становништва, зависно од државе до државе, постепено постао добар, или бар солидан.

Да је којим случајем, уместо да инсистира на пуноправности Руса у Казахстану и Киргизији (где их највише има), Москва одвојила северни и источни Казахстан, угрозила би положај половине руског народа у Средњој Азији, који ту живи. Због тога никада ни формално, ни неформално Русија то није ни наговестила. Руска Федерација би неповратно покварила своје односе са државама региона, односно учинила свој геополитички положај много неповолјнијим – имала би, само нешто јужније, дугу, отворену границу, али тада већ са непријателјски настројеним суседом. Уз то, средњоазијска нафта и гас, од које битно зависи доминантна руска улога као енергетског снабдевача земалја ЕУ, не налазе се на подручјима са руском већином, а руско учешће у његовој експлоатацији и контрола над његовим извозом дугорочно би били на климавим ногама.

(Крај првог дела)

Др Милош Здравковић, (www.vremeje.rs)

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.