ДОБРОСАВ НИКОДИНОВИЋ: Трагедија српског села Рашке области

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Српско село Рашке области одбројава своје последње дане – гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други једносмерни крак води на онај свет. Не враћају се у село ни једни ни други. Све је више напуштених домова и села без иједног становника. Коров се шири и буја, прождире њиве, путеве, зграде, као да отима наш људски простор.

Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ова трагедија изгледа толико очигледна да је беспредметно да се било шта о њој каже. А са друге стране, изгледа да нико не види шта се дешава са селом, понашамо се као да је све нормално. На крају, свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење. Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да говорим о другим деловима Србије.

Ево истините епизоде која све каже.

Једном сам за викенд био у Сопоћанима, на свом имању. Долази из села једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребана од трња, запуштена. Прилази ми пипавим ходом сасвим близу, поштапајући се кривом чворавом мотком, загледа ме дуго и без речи и као да проверава да ли ме види, одједном пита: „Јеси ли ти Добро”? Потврдих. „Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла.” Не рaзумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: „Је ли хоћеш да ти напишем да си болесна?” „Јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко бога.” „Могу да ти напишем, баба, само да си болесна, друго не пишем, то се пише у месној канцеларији.” „Ништа ми то не вреди. Молим те, напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га још једном видим док нисам умрла.” Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километра, полуслепа, и успут ју је трње изгребало, руке и лице јој крваре. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до бога, последња предсмртна жеља, стресно делује на мене сам њен изглед, а њена молба ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем. „Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћи ће он сигурно.” „Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем.” Објашњавам јој да то не смем да напишем.

Отишла је плачући без гласа, нисам сигуран да се жива вратила кући.

Тај стрес ме и данас држи. Дуго нисам ишао за викенд у Сопоћане. Ништа тужније у животу нисам доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизмерну тугу немоћне, старе и слепе мајке. (Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме је старица зато тражила.)

Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаних, безброј је у српском селу Рашке области у којем су остали само они који нису имали снагу да оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини. Неки не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот. И после смрти ти несрећници испаштају, јер црква неће да им очита опело. Преосталa родбина моли, тражи медицинску документацију да покаже цркви да су им покојници били душевно поремећени како би их црква удостојила опелом. А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен? Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима. То није село већ боравиште самртника. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба умеси хлеб и помузе једину краву, а многи ни једину краву немају. Али кад баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, напуштен од свих, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеб, да умеси не уме. Дешава се не тако ретко да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Из великог поштовања према својој баби силно жели да све погребне обичаје одради, али не може да издржи, и пре навршене године од бабине смрти сам себе лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у српском селу Селац код Новог Пазара.

Проћи ћете читава села, а нећете чути лавеж паса. Псе нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчешће имају једино кокоши. Лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без страха, као да проверавају колико им је остало од живота. У по бела дана им лисице покупе кокоши. Срне се скоро припитомиле, можете их видети свакодневно како мирно пасу поред нечије куће.

Ето, то је само делић трагедије српског села. Ту трагедију нико не види и никог се не тиче. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, ово је само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је позорница личних трагедија. Ко спасе српско село, спасао је Србију.

Политика

Тагови:

1 коментар

  1. Dragan Cvijan каже:

    Jeli to doktore selo u regionu Zukorliceve dzamije I fakulteta Emirata, nedavne Vuciceve posete, raspisanih izbora I ponude mu Zukorlica uslova koalicije buduce vladavine Srbijom? Samo pitam.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.