ДАНИЈЕЛ ИГРЕЦ: Западни јастребови облећу Србију – да доврше недовршени посао

ИСКРА на Фејсбуку

Данијел Игрец

Главни град Србије одувек се налазио на мети разноразних освајача. Његова историја је историја укрштања и сукобљавања интереса великих империја, царевина и глобалних сила. Свака од њих покушавала је да утиче на локалне владаре како би своју политику водили и усаглашавали са њеним стратешким интересима на овим просторима. Због тога је још од времена старе Византије град на ушћу Саве и Дунава био сведок али и поприште великих историјских збивања, а у новије време као њена престоница и место доношења судбоносних одлука за српску државу и народ у целини.

Једна од таквих одлука несумњиво ће бити и предлог о коначном решењу питања КиМ који ће државни врх Србије (према најновијим најавама) изнети почетком маја ове године.

Тим поводом ваља приметити како је на Београд последњих дана покренута права инвазија појединих америчких и европских званичника. Баш као некада западни императори, изасланици и везири у центар српског политичког живота и сада долазе разни председници, премијери и сенатори да обезбеде да ће српска политичка врхушка своју спољну политику водити у сагласности са њиховим (по правилу антисрпским и антируским) геополитичким плановима.

Сматрајући себе и даље „великим господарем“ они у Србију долазе као у своју колонију како би учврстили ланце којима су је као пса везали за себе, како би издиктирали ултиматуме, како би нас упозорили да ћемо лоше завршити уколико се у потпуности не повинујемо њиховој вољи.

Још се није ни слегла прашина око изјаве Зигмара Габријела, немачког шефа дипломатије, да је време да Србија „прихвати постојање државе Косово“ у српску престоницу већ је стигао окорели атлантиста и русофоб Рон Џонсон, а у најави је и долазак европског кловна, Жан Клод Јункера, председника Европске комисије.

У прави циљ и сврху ових посета не треба сумњати. Они су јасни као дан; припремити терен за финални део пројекта „независног Косова“ – српско (коначно и неопозиво) признање „косовске реалности„.

Другим речима, извршити дипломатски притисак на Београд како би Србија умољиво климнула главом, пристала на западне захтеве и већ 2018. аминовала оно што ће јој бити дато на потпис до краја 2019. године – прихватање окупаторске чизме и легализацију сецесије Косова и Метохије.

Долазак Габријела, Џонсона и Јункера није ништа друго до покушај сила чија економска и политичка моћ је у затону, да овом приликом покажу да је Балкан и даље у фокусу њихових геостратешких калкулација и да нису спремне да дозволе Москви и Пекингу да им у овом делу Европе »ремете планове«. Они својом посетом желе да створе привид своје „искрене посвећености европском напретку Србије„, иако су њихове истинске намере према нашој држави већ деценијама добро познате – потпуна територијална дезинтеграција под плаштом европских интеграција.

Сваки од њих у разговору са српским државним званичницима вешто примењује опробани метод „штапа и шаргарепе„; „колико уступака са ваше стране, толико (празних и ничим подупртих) обећања o уласку у ЕУ са наше„. Иза на први поглед пријатног ћаскања и срдачног стиска руке крију се груби притисци, бруталне уцене и бесконачни списак захтева које Београд мора да испуни уколико жели да настави европским путем. Само што је тај европски пут Србије одавно већ почео да личи на Сизифове муке; кад год испунимо неки услов и понадамо се да смо ближе чланству у Унији, Брисел похита да нам постави још тежи, још захтевнији и по српске државне и националне интересе још погубнији услов, па се ми као Сизиф поново враћамо на почетак пута.

Габријел, Џонсон и Јункер својом посетом желе да подсете нашу државу на речи које је у Београду пре неколико месеци изрекао (сада већ бивши службеник Стејт департмента) Брајан Хојт Ји, када је од Србије затражио да „одабере столицу – или руску или западну„.

Сви они баш као и њихови претходници на преговарачки сто испред Србије немају да ставе ништа сем већ одавно излизаних флоскула о „извесној европској перспективи Београда„, иако та перспектива није потврђена нити гарантована ниједним стратешким, правно обавезујућим документом европских институција нити било којим конкретним економским, финансијским или неким другим пројектом или подухватом EУ. Она и даље остаје само мртво слово на папиру, а чланство наше државе у ЕУ до 2025. године ништа друго до чиста имагинација.

Овај својеврсни дипломатски десант Запада на Србију део је геополитичке агенде представљене крајем прошле године у најновијем Извештају „Атлантског савета„, утицајне америчке лобистичке НВО, која је себи задала за циљ да пажњу нове Трампове администрације по сваку цену задржи на Балкану. Како на овим просторима америчка „дубока држава“ још има незавршене послове она не жели да дозволи да се ово парче света нађе изван домета спољнополитичког радара званичног Вашингтона.

Поменути Извештај као стратешки циљ САД наводи „историјско помирење са Србијом“ и јачање америчког војног присуства у региону. Ако узмемо у обзир политику коју је на Балкану све од 1945. године па наовамо спроводила Америка лако ћемо дешифровати ове лепо упаковане термине и видети да се иза „историјског помирења“ заправо крије пацификација Србије и приморавање да се она суочи са споља и уз помоћ НАТО бомби наметнутом  „реалношћу“ у којој је Косово независна држава, Република Српска само обичан топоним централистичке и исламистичке БиХ, Војводина и Санџак (кон)федералне јединице, потпуно независне од Београда, а Србија једини и главни кривац за сва злодела последњег балканског рата.

То је стварни циљ западних дипломата и стратега који последњих месеци као лешинари облећу oкo Србијe како би јој откинули витални део државног и националног организма – Косово и Метохију. А најбржи и најлакши могући начин да то ураде је да саму Србију убеде да се добровољно одрекне своје основне духовне и историјске вертикале.

Дајући благослов на оно што су наши „западни пријатељи и партнери“ назвали „правно обавезујући споразум„, а Тачи крстио као „историјски договор Београда и Приштине“ Србија ће 2025. године уместо чланства у ЕУ „имати„:

1.) столицу Приштине у Уједињеним нацијама;

2.) потпуну трансформациjу постојеће административне линије са КиМ у међународно признату границу између две државе (Апропо тога, терориста Кадрим Весељи, иначе тзв. председник косовског парламента већ најављује да ће Приштина ускоро започети и преговоре око „демапкације границе са Србијом“);

3.) посебна представништва Приштине у сред Београда која ће промовисати трговинске, привредне, туристичке и културне потенцијале „Републике Косово„, док би њихови службеници уживали дипломатски имунитет;

4.) КиМ као независан и од Србије одвојен привредни и царински простор, на којем би се примењивали искључиво косовски „државни“ прописи;

5.) чланство тзв. Косова у УНЕСКО и Светској трговинској организацији;

7.) визе за грађане Србије приликом уласка на КиМ;

6.) де факто ревизију и тихо укидање Резолуције 1244.

Улазак Србије у „европску породицу народа“ до 2025. године исто је што и силазак човека на Марс до 2025. године; ни једно ни друго није могуће. Мада је у нашем случају још оправданије рећи да је Србија као пуноправни део ЕУ исто што и способност човека да путује кроз време; таква путовања никада неће бити могућа. Па чак и ако она некада буду део наше реалности, ЕУ то никада неће бити, јер ће њу пре или касније прегазити точак историје.

Наша држава треба да се дистанцира од политике због које може и сама да заврши под тим точковима. Управо у тренуцима када воз светске политике почиње да се креће другачијим правцем, од униполарног ка мултиполарном међународном поретку, државно руководство мора да смогне дипломатске вештине и државничке снаге да се одупре даљим притисцима. Све више се назире време у којем ћемо ми бити ти који ће наметати решења у свом државном и националном интересу. Београд зато сада мора да покаже своју улогу озбиљне престонице, улогу предводника државе и нације, способност стратешког планирања и легитимног отпора насртајима оних чији планови не подразумевају суверену и независну Србију, већ Србију која нестаје.

Време је да „Вечити град“ покаже своју чврсту опредељеност за суверенистичку политику. Она не подразумева потчињавање и подилажење никоме већ афирмацију слободне и самосталне Србије која уме, може и зна да заштити своје интересе, народ и територије. Та политика не намеће избор између Русије или Запада али је свесна чињенице да моћне, безбедне и стабилне Србије нема без оснажене, стратешке и продубљене сарадње са Москвом и њеним међународним савезницима.

Пред властима је последњи испит, а он се, као и много пута у српској историји, полаже баш на најважнијој државној и националној теми, Косову и Метохији. Његов резултат даће нам и коначан одговор на питање: »да ли смо на линији потпуног подаништва или на путу обнове државности«.

vidovdan.org

Тагови:

1 коментар

  1. Cvetko каже:

    100% ste u pravu
    Pod hitno zamrzmuti nametmute pregovore o tzv.nezsvisnom Kpsovu
    Okrenuti se Rusiji i Kini i ignorisati ucene Briselske i Zapadne horde.Narode zasto cutis, gde je SANU gde je intelegencija da se odupre siledzijama na nase prostore i zivote.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.