Данијел Игрец: Политика Загреба – фактор угрожавања безбедности у региону

ИСКРА на Фејсбуку

Ових дана пажњу регионалне (па и шире европске) јавности привукло је питање територијалног разграничења између Словеније и Хрватске. Прошло је тачно пола године откако је Арбитража у Хагу донела одлуку према којој су 3/4 Пиранског залива припале Републици Словенији.

После месеци разговора и покушаја са словеначке стране да ипак дође до компромиса како би две земље започеле са реализацијом одлуке на терену Љубљана се због неразумевања са хрватске стране одлучила да крене у једнострану имплементацију арбитражне пресуде.

Пошто су ме многи замолили да прокоментаришем актуелна дешавања између Хрватске и Словеније поводом ситуације у Пиранском заливу одлучио сам да овим путем у јавност изнесем своје мишљење.

Руку на срце, о самој одлуци међународне арбитраже нема много да се прича. Она је и више него јасна. Њу су као форму решавања граничног спора билатерално прихватиле обе стране и том приликом се сагласиле да ће за њих арбитражна одлука бити коначна и обавезујућа и предмет „извршења без даљих питања„. Процедуралне грешке до којих је дошло током поступка оцењене су како од стране Арбитражног већа тако и од стране многих еминентних међународних правника као минорне без „утицаја на коначну пресуду и без ефекта на неутралност арбитара„.

Кључна спорна ствар када је у питању арбитражна одлука лежи другде. Она се налази у упорном одбијању Загреба да се повинује међународном праву и на основу његових правила донетој пресуди једне међународне институције. Главни проблем је политика званичне Хрватске у којој се у толикој мери укоренио принцип охолости и агресивности; принцип једностраног наметања својих интереса и према њима скројених унилатералних решења суседним државама.

Та политика хрватске бахатости и самоуверености да њихова „тисућљетна домовина“ полаже историјско право на српске и словеначке територије на Балкану узрок је свих несугласица на релацији Љубљана-Загреб и Београд-Загреб. Она умногоме подсећа на политику некадашње НДХ када су право и силу аргумената заменили ратнохушкачка политика и аргументи силе. Према тој ревизионистичкој политици пола Словеније је хрватске, а Војводина је самостална држава.

Стицајем околности сам 29. децембра, на дан када је Словенија кренула са једностраном имплементацијом пресуде, боравио у Пиранском заливу. Имао сам прилику да на своје очи видим да су једини који праве проблеме и изазивају реакцију Словеније управо хрватски рибари, подстакнути од стране своје домаће полиције да улазе у словеначке територијалне воде и намерно траже инциденте.

У менталитету идеолошке деце некадашњих Павелићевих усташа који данас заседају највише државне функције у Загребу је да не могу да прихвате пораз. Они су толико уверени у своја „историјска права“ да су због њих спремни да отимају туђе. Као што су уосталом и чинили кроз читаву своју историју.

Лично сматрам да постојећи територијални спор између Словеније и Хрватске неће попримити шире размере и водити у неки ратни сукоб између ове две државе. У овим тренуцима је битно да Словенија демонстрира своју јасну одлучност да се арбитражна одлука мора поштовати и да инсистира на томе да Загреб мора да јој се повинује. Љубљана у том погледу има на вољу мноштво инструмената – од економских санкција, заоштравања контроле на граничним прелазима према Хрватској па све до блокаде њеног уласка у Шенген и подношења тужбе Суду ЕУ против Загреба због кршења словеначког суверенитета у Пиранском заливу. Као нека крајња инстанца постоји и могућност да Љубљана против Загреба поднесе и тужбу пред највишим правосудним телом УН – Међународним судом правде.

Иако се у поређењу са осталим територијалним споровима у Европи питање разграничења између Словеније и Хрватске по свом интензитету, значају и последицама на безбедност региона налази међу мање важним проблемима са којима се Брисел у последње време хвата у коштац оно ипак има једну релевантну геополитичку и геостратешку димензију. Продубљивање тензија између Љубљане и Загреба (као држава чланица ЕУ и НАТО пакта) свакако ће представљати један додатан политички потрес у самој Европској унији и допринети да се континуитет размирица унутар вештачке наддржавне творевине настави и у 2018. години.

Спор између ове две бивше југословенске републике је још један доказ да бриселска визија „Европе без граница“ и једног „melting pot“ наднационалног европског друштва није остварена. Иако се годинама трудила да деградира сам појам државног суверенитета и представи га као нешто „застарело и ретроградно“ он је ипак и даље веома важан принцип у међународним односима јер ниједна држава није у потпуности спремна да га се одрекне. Европској унији очигледно јако тешко успева да својим државама чланицама наметне политику према којој оне своје националне интересе морају да замене „заједничким европским интересом“; штавише много је примера у последњих неколико година широм Европе (од Велике Британије преко Француске, Немачке, Италије, Чешке, Словачке и Аустрије па све до Мађарске и Пољске) да је таква политика на почетку своје пропасти.

Може ли питање границе између Словеније и Хрватске да има икакве импликације и поуке за Београд? Може.

Свака додатна турбуленција, сваки додатни немир и нервоза у редовима Европске уније утичу на то да Брисел више пажње посвети решавању несугласица између својих држава чланица, што умањује притисак и уцене на Србију на њеном лажима посутом европском путу у „обећану земљу напретка и благостања„. Ширење кризе унутар саме ЕУ умањује њену способност да буде активна на Балкану и да над Србијом спроводи глобалистичку агенду њеног територијалног распарчавања и политику „штапа и шаргарепе„. Тај својеврсни вакуум односно одсуство ЕУ Београду пружа прилику да га искористи за систематску и осмишљену политику заштите државних и националних интереса. Један од битних сегмената те политике су и односи са Загребом.

Иако између Србије и Словеније постоје многа отворена питања барем је питање неопходности блокаде великохрватских претензија она заједничка тачка на којем ове две државе могу да граде своје евентуално регионално стратешко партнерство. Вештом политиком Београд би у замену за подршку словеначким захтевима у Пиранском заливу могао да издејствује одређене бенефите по питању тема које су за Србију од виталног државног и националног значаја. То се пре свега односи на питање статуса српске националне заједнице у Словенији, на положај КиМ као и на још увек отворена питања сукцесије бивше СФРЈ.

Загребу морају да се покажу зуби јер је поред великоалбанског сепаратизма управо његова политика један од главних фактора дестабилизације прилика у региону. Хрватски територијални експанзионизам се храни попуштањем и подилажењем његовим интересима. Једино одлучна политика заштите својих државних и националних интереса је она која може тај експанзионизам да спречи.

 

Загреб највише нервира када му Београд и Љубљана јасно поруче и покажу да је Пирански залив словеначки, а Војводина српска!

Зато учините то. Зато учинимо то!

 

Извор:  http://patriot.rs/mr-danijel-igrec-zagreb-glavni-faktor-destabilizacije-regiona/

1 коментар

  1. дулебг каже:

    Хрватска 100 година добија битке не ратујући, па су поверовали како су велики ратници и јунаци.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.