ЧЕДОМИР АНТИЋ: Отровани суд

ИСКРА на Фејсбуку

(Чедомир Антић) Фото: intermagazin.rs

Хашки суд је последњи пут пресудио у садашњем облику. У извесном, поетском смислу, ова пресуда заокружила је рад суда и морално га усмртила.

Основан са великим надама и намерама, у једном свету који се чинио заокружен и спреман за „крај историје“ постао је убрзо оно што су желели најгори и најнеискренији међу његовим оснивачима: оруђе неколико западних сила са једнократном употребом. Југословенскенароде није помирио. Правду није донео. Оштећени се жале на чињеницу да су осуђене стотине а погинуло више од стотину хиљада људи. Хашка правда, уосталом није донела оно што су раније доносиле победе у рату – освету, плен и уништење поражених. Ако је неко победио у југословенским грађанским ратовима, то су онда биле САД и савезници. Колико год неправедне према српском народу, вође САД не сањају дрво са сабљама уместо лишћа, нити хоџу како пева са Ајфеловог торња – снове многих, од бега Османа до Алије Изетбеговића. Не привиђа им се ни земља „чиста као у Звонимирово вријеме“ нити певају „градишким месарима“. Не куну се у мирољубиве намере у прошлости, а кличу некаквим нацистичким слугама које „Дрину воду прегазише и Србију попалише“… Хашке судије требало је, очигледно је то данас, да успоставе некакву равнотежу, сличну размери наоружања армија СР Југославије, Р. Хрватске, Муслиманско-хрватске Федерације и Републике Српске. Требало је времена, али су то и учинили. Ваљало је и да направе преседан са међународним суђењима шефовима „отпадничких“ држава.

Да ли су у Вашингтону данас задовољни? Можда би и били да се пред једним оваквим судом до данас нашао и Путин или макар ајатолах Хамнеи. Време се променило. САД су изгубиле многе ратове, међу њима и неке у којима нису учествовале. Крај рада Хашког суда зато долази као двадесетогодишњица матуре некоме ко је кратко време раније изгубио посао и пропио се… Као подсећање на чињеницу да је могао поћи другачијим и бољим путем.

Хашке судије осудиле су шесторицу политичара и генерала босанских Хрвата на више од једног столећа робије. За ове људе који су већ провели године у затвору, ова пресуда није могла значити много у смислу одслужења казне. Рецимо, генерал Слободан Праљак провео је у притвору тринаест година. Према правилима трибунала могао је изаћи на слободу после две трећине казне проведене у притворској једниници – дакле већ током следеће године. Ипак, Праљак је после изрицања коначне пресуде рекао судијама да није злочинац и да одбацује њихову пресуду. Театрално, али смело и са великом дозом достојанства и трагике у гесту, Праљак је потом подигао некакву посудицу и попио отров. Ускоро је умро.

Праљакова смрт засенила је изречену пресуду. Као и сваки тешки, братоубилачки,грађански рат и овај има само жртве. Оне које су заборављене, па макар суд у служби империје чији злочинци у југословенским ратовима никада неће бити кажњени, и изрекао пресуду онима који су их убили или мрцварили. Али и једног генерала чији су војници убијали цивиле и мучили затворенике који су скапавали од батина, врућине и жедни пили сопствени урин… Праљака, који не жели ни слободу под жигом срама пресуде, па радије бира смрт. Будуће генерације које ће се мрзети и којима ће суд (који што би рекао мостарски професор и хрватски националиста Нино Распудић воде „исхлапијеле сподобе“) бити само аргумент за мржњу и оправдање сваког могућег, можда и тежег осветничког злочина…

Остаје и чињеница да после четврт века постојања овог суда нико није ништа научио. Србе су грдили што нису прихватили да два милиона њихових сународника постану мањина без права, оцрњени као најгори од оних чији су преци Хитлера звали „течо“, а Ћесара „бабо“. Подржавали су, међутим, херметичну скупину алпских Словена која је била спремна да заустави кретање галаксије Млечни пут због стратешке морске пучине на Пиранском у којој кажу да обитавају велика јата риба. Хрватска је у ратовима захваљујући заштити САД, СР Немачке и Свете столице победила. Ентитет у БиХ није добила зашто што је Туђман желео целу Федерацију БиХ и добио је обећање да ће је интегрисати иконфедералним везама повезати. Изгубила је две општине у Посавини да би добила половину Босанске Крајине. За злочине над Србима Хрвати практично нису осуђивани. Међутим, Хашки трибунал им је пресудом шесторки и посебно њеним делом према коме је хрватска влада на челу са Туђманом повела „заједнички злочиначки подухват“ ради стварања Велике Хрватске, што у случају Србије није пресуђено, показала пре свега да нису били субјекат већ објекат у ратовима. Били су пион и треба да буду тога свесни и срећни са свим оним што су добили.

Видимо, међутим, да нису срећни и да су њихове реакције оштре и радикалне. Само што су њихови аргументи помало буџави – Срби их износе већ две деценије.

intermagazin.rs, Напредни клуб

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.