ЧЕДОМИР АНТИЋ: Дејтон – покушај ревизије

ИСКРА на Фејсбуку

Cedomir Antic

Тврдња да на свету нема устава какав је Дејтонски представља класичну замену теза. Није било устава ни какав је био Устав СФРЈ из 1974 – а алтернатива му је била конфедерализација и распад државе

Много је речи о неопходности промене садржине дејтонског устава Босне и Херцеговине. Један бивши председник Хрватске говори о томе да је Дејтон био споразум сачињен ради заустављања рата, док је Босни и Херцеговини данас неопходан споразум за мир. Извесни активиста невладиног сектора из Новог Сада назвао је савремену Босну и Херцеговину „државом Франкенштајном“. Грађани БиХ треба да добију, тврди он, могућност да имају државу као и сви други Европљани.

Најважније карактеристике позива на промену дејтонског устава представљају лаж, лицемерје и селективни аргументи које њихови заговорници износе.

Пре свега Устав изложен у Анексу 4 Дејтонског мировног споразума није преседан настао како би био завршен рат. Сви мировни планови, почев од Лисабонског споразума из марта 1992. (дакле, пре рата), настављајући са Венс-Овеновим, Овен-Столтенберговим планом и коначно Планом Контакт групе, предвиђали су исту или чак и већу самосталност за кантоне или републике Босне и Херцеговине. Читав рат је суштински вођен из два разлога. Ради функционалне поделе територија насилним средствима и у уверењу бошњачке и хрватске стране да би некако могли да обесправе српски народ и протерају га. Одмах да појасним: по Уставу СР БиХ постојала је установа заштите права виталних интереса конститутивних народа. Ту установу су срушили политички представници Бошњака и Хрвата, а уз подршку из САД, Британије, Немачке и Француске. Према законима СР БиХ чак и у случају да су се конститутивни народи сагласили, одлуку на референдуму морала је да подржи двотрећинска већина. На референдуму из 1992. гласало је мање грађана, међу њима чак ни симболичан број Срба.

Тврдња да на свету нема устава какав је Дејтонски представља класичну замену теза. Наиме, није било устава ни какав је био Устав СФРЈ из 1974 – а алтернатива, према мишљењу управо данашњих „реформатора Дејтона“, била му је конфедерализација и касније распад државе. Словенци и Хрвати су заједно у Југославији чинили мањи удео у становништву него Срби у БиХ. Па ипак је држава, уз помоћ САД и ЕЕЗ, растурена и то тако што је већина релативизована, занемарена и касније разбијена.

Уверавања да нико неће дирати у права српског народа уколико Срби дозволе да буду укинуте установе које их штите – рецимо полиција, судство, ентитетско гласање, вето… говоре или о ограниченој интелигенцији оних који их износе или о расистичком потцењивању српског народа. Само треба анализирати однос према српском народу – тврдње о геноцидности, настојања странаца да га прогласе Босанцима, инсистирања на укидању установа које постоје и у модерним федералним државама (МУП, министарство пољопривреде…), покушај политичара, који се заклињу у либерализам, да наметну деци јединствене уџбенике…

Већ је сасвим јасно како изгледа тај „европски компромис“ који води стварању „функционалних држава“. Под притиском великих сила поражени Срби прихватају страно посредовање које пак намеће решење што се тек по лексици разликује од раније прокламованих великодржавних планова националних покрета са којима су у сукобу. Понуђено решење по правилу не буде компромис између ових планова и српских права или жеља. Напротив, реч буде о споразуму између тежњи новоуспостављених националних држава и интереса великих сила. Тако су, уместо обећаних аутономне покрајине или два котарâ, Србима у Хрватској дали заједницу општина којој су касније ускратили било какво законско овлашћење и државно финансирање. Исто се спрема и заједници српских општина на Косову. Онда неки амерички или британски дипломатски конкистадор још каже: „Нећемо поновити грешку из Босне.“ Дакле Република Српска је грешка, а друга држава истог броја Албанаца није, као ни недемократска аутономија Војводине или безусловно независна Црна Гора… Пошто обесправе српски народ, покрену кампању којом уверавају јавност да их је издала Србија и да би много боље прошли да су се раније нагодили… Не кажу да су пре понуде Срби могли да добију углавном метак у чело. У СР БиХ Србима пре 1992. није било дозвољено чак ни да оформе заједницу општина. Када их тако двоструко обесправе, онда ухапсе оног њиховог вођу који је био за компромис. Тако су урадили са Славком Докмановићем из Вуковара, тако сада раде са Оливером Ивановићем. После тога Срби постану статистички податак, невидљиви људи којима права дају само у мери потребној да нову националну државу покажу као демократску и толерантну. Обратимо пажњу на Србе у Црној Гори: има их процентуално више него Албанаца у Македонији или Словенаца и Хрвата у СФР Југославији, а практично немају права.

Политика

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.