БУЛАТОВИЋ: Како се Пекинг одбранио од „економских убица“ са Запада

ИСКРА на Фејсбуку

Момир Булатовић (Фото: ИН4С)

Током посљедњих деценија, ниједна криза у свијету којом су САД руководиле, није била ријешена праведно и на дужи рок, а стално су отваране нове.

Под заставом „слободе“, „људских права“ и „демократије“ одвијала се обична пљачка становништва, створених и природних богатстава малих и незаштићених држава. Америчка логика је, све ово вријеме, била сурово и неумољиво једноставна. Створен је систем у којем новац управља свијетом, тако да онај ко господари њим, бива власник планете. Међутим, тај модел је необично брзо исцрпио своју унутрашњу енергију. Русија и Кина су предводиле одлучан отпор оваквој (сулудој) америчкој политици и пракси. Стога, биле су и остају на главној мети њеног удара. Какво је актуелно стање на релацији Америка — Кина?

У САД су бројнији политички и економски аналитичари који о Кини пишу и говоре све најгоре. Многи од њих, пуних четрдесет година, сваком могућом приликом, предвиђају њену економску и сваку другу пропаст и свих тих година су смртно у криву. По њима, Кина не може да успије, јер њом руководи комунистичка партија, нема слободно тржиште, нема напредни правни систем, има еколошке проблеме и градове-духове, пренапрегнут банкарски систем, фризиране јавне податке и шта још не.

Међутим, нико не може да оспори податак да је кинеска економија 2015. године била 25 пута већа него 1990. године. Не процената, него пута! Створена вриједност у Кини у 2014. години износила је 10.3 трилиона долара. Прије једне деценије ова вриједност је била 1,9 трилиона. До 2035. године она би могла поново да се дуплира (Само једном, и то у 2000. години, САД су достигле износ од 10 трилиона долара). Током 2014. године, Кина је отворила 13,2 милиона урбаних радних мјеста. Унутрашња потрошња је порасла за три одсто на годишњем нивоу и представљала је 51,2 одсто кинеског раста. Плате кинеских радника су годинама повећаване по стопи од седамдесет одсто годишње, тако да је радна снага у Мексику реално за 20 одсто јефтинија него у Кини.

У Кини има око двјеста милиона људи у доби од 15. до 25. године. Они су поносни, срећни и захвални родитељима што живе у својој земљи и имају све могућности овога свијета. Кина развија своје унутрашње тржиште које је толико огромно да може да амортизује све поремећаје које би могли да изазову „економске убице“ са Запада.

Кина је држава са најјачом средњом класом становништва (појединац или породица годишње зарађују између 8 и 30 хиљада долара и имају стан, аутомобил и електронске уређаје). У овој категорији је више од 600 милиона Кинеза. До 2020. године биће их више од милијарду. Кинеска средња класа ће трошити робу и услугу у износу од приближно 41 трилион долара. (Средином исте године БДП Америке је био процијењен на 17,94 трилиона). Електроника, аутомобили, бијела техника, чак и помодне ствари, у Кини се продају у количинама које су незамисливо велике за остатак свијета. Америчка компанија „Боинг“ је 2015. године објавила да Кинези представљају потрошачку групу од 120 милиона туриста који су путовали свуда по свијету. За три године, ова ће цифра превазићи 200 милиона. Да би се тај број људи превезао, биће потребно седам хиљада нових авиона, у вриједности од преко трилион УС долара. Коначно, измјеном популационе политике („друго дијете“) Кина ће у наредних двадесет година увећати сопствену радну снагу (и потрошњу) за 75 до 100 милиона људи.

Амерички и кинески привредни модел су битно различити, с тим што је овај други неупоредиво ефикаснији, праведнији и бољи. У Америци педесет милиона грађана прима помоћ у храни, а сваки други неку врсту федералног чека социјалне помоћи да би уопште преживио у цивилизованим условима и плаћао дугове банци — разумије се. Кина је, током само једне године, превела у средњи сталеж 300 милиона људи (цијелу једну Америку) и тиме дала колосалан допринос свјетској борби против сиромаштва.

Кина развија амбициозне и бројне пројекте повезивања све већег броја држава, на принципима обостране користи и тако, не само да повећава сопствени утицај, него и заобилази устаљене канале међународне сарадње. Најчешће оне који су под контролом САД. Она тиме не ствара само ново богатство, него рађа и нову наду за човјечанство.

ИН4С, Спутњик, Момир Булатовић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.