„БРАТСКИ ЗАГРЉАЈ“: Споменик у Андрићграду симбол мудрости и наук поколењима

ИСКРА на Фејсбуку

Др Радован Пилиповић (Фото: Новости)

Др Радован Пилиповић, директор Архива Српске православне цркве, у ауторским тексту о значају дела чувене браће. Српски народ, под туђинском влашћу, духовно обједињен у једном црквеном организму

Обновитељ Српске цркве, односно „престола Св. Саве“, био је патријарх српски Макарије Соколовић (1557-1571, + 1574). Он је добио ферман од турских власти да обнови аутокефалну Српску цркву 1557. Традиција о овоме сачувала се у Троношком родослову у коме се каже да је дошло време „Макарија патријарха који је од брата свога великога везира турског царским хатишерифом све манастире и цркве обновио“.

У поговору једне старе штампане књиге која се налазила у манастиру Ораховица читамо приповест испуњену хронолошким одредницама: „У време када је обновио и држао престо Светога Саве првога архиепископа српског преосвештени архиепископ све српске земље и поморске и северних страна и осталих кир Макарије за царствовања исмаилћанскога цара и великога амира султана Сулејман-бега“. Везу са старим средњовековним „архиепископским традицијама“, оне епохе пре цара Душана, налазимо у запису из 1563. године где пише: „Тада је престо владичанства међу Србима (в Србљех) држао кир Макарије архиепископ у Пећи“. Скромност патријархова да се чешће титулише као архиепископ упада у очи, међутим натпис над вратима припрате храма манастира Мораче из 1574. године управо гласи: „Те године престави се српски патријарх Макарије“.

ОБНОВЉЕНА Пећка патријаршија имала је јурисдикцију над свим географским областима које је средином XVI века насељавао српски народ. Под управом Српске цркве нашле су се следећи крајеви: Банат, Бачка, Барања, Срем, Славонија, Босанска Крајина, Лика, Крбава, Босна, Херцеговина, Далмација, Црна Гора, као и старије средњовековне области некадашње деспотовине и краљевине Србије које су на југу допирале до линије Гостивар – Демир Капија – Штип – Радовиште, правећи широк лук и обухватајући Рилу и Самоков на југоистоку и истоку. Та граница сусрета јурисдикција Пећке патријаршије и Охридске архиепископије била је практично граница државе краља Милутина према Византији у XIV веку.

Завршни радови на споменику браћи Соколовић / Фото Н. Живановић

Патријарх Макарије је спроводио опсежну градитељску делатност. Обновио је храм на патријаршијском имању у Будисавцима близу Пећи (1568), дозидао је припрату у Пећи (1561) и саградио припрату манастира Грачанице (1570). Патријарх је био велики љубитељ књиге и писане речи. Увиђајући потребе цркве, која је у тим временима оскудевала у броју богослужбених књига, наредио је да се организују штампарије у Милешеви, Мркшиној Цркви и Скадру, које су имале већу продукцију литургијских књига него што би то давало преписивање.

ОД ВРЕМЕНА патријарха Макарија српски црквени поглавари постају „етнарси“, односно „милет-баше“ или народне вође. Поновно устројена аутокефална Српска црква остаје продужетак Немањићке државе. Српски патријарси су задржали право суђења својим верницима у неким кривичним и световним споровима (брачне парнице и питања наслеђа). Судило се по законским члановима Душановог законика и Синтагме Матије Властара. Српска црква је уредила правни однос са Османском државом, на основу фермана је имала дозволу да обнавља старе и запустеле храмове, да их уређује и у њима обнавља духовни живот, да се стара о црквеној просвети и сличном. Српски народ, иако под туђинском влашћу, нашао се духовно обједињен у једном црквеном организму великог духовног и национално-моралног значаја, окупљен око „престола светитељства српске земље“.

ВЕЛИКИ ВЕЗИР МЕХМЕД СОКОЛОВИЋ И ПРАВОСЛАВЉЕ

Обнова српске црквене организације пала је у време великога везира Мехмеда Соколовића (1506-1579). О моментима из његове ране биографије сазнајемо из млетачких извора. Млечанин Гарцони је у једном извештају казао да се велики везир школовао у манастиру Милешеви, а да је преко данка у крви (nel numero dei giovani della decima) доспео у одељење дворске послуге у Цариграду, где је морао да се одрекне хришћанства.

ПУТОПИСАЦ Саломон Швајгер је посетио Цариград 1578. године, записавши да је Мехмед „у својој младости био у хришћанској цркви читач или анагност (anagnostis), а после тога је дат Турчину за данак“. Исто тако, занимљиве и важне податке нам даје Јаков Лукаревић, Дубровчанин који је боравио по источним деловима Балканског полуострва (Цариград, Једрене, Пловдив, итд.): „Мехмед Соколовић је рођен… од оца хришћанина, а на крштењу је назван Бајица“ (nato… del padre christiano ad al battesimo si chiamo Baice).

Мехмед-паша Соколовић је као велики везир изјавио 1576. године млетачком амбасадору Марк-Антонију Тјеполу како „се сећа да је некада одговарао за време службе у цркви и да му је било 18 година када су га од певнице одвели у јаничаре“.

Милешева, као место чувања моштију Св. Саве српског, било је свето место поштовања и за муслимане. О томе су средином XVI века оставили сведочанство страни писци и путници. Француз Жан Шено је око 1547. године засведочио да Турци поштују тело Св. Саве и чине милостињу манастиру Милешеви, а Венецијанац Катарино Зен је 1550. године записао да милешевски калуђери живе од милостиње „што им понајвише пружају Турци који свеца особито поштују и јако га се боје“. Деспот Илирика Ђорђе Бранковић у својим „Хроникама“ је записао „да Турци верују Св. Сави и да узимају на се знак крста, осењујући се њиме“.

ПАТРИЈАРХ Макарије Соколовић је још за свога живота обновљени пећки архиепископски и патријарашки престо предао своме синовцу Антонију, тадашњем херцеговачком митрополиту. Тај изузетан догађај у српској црквеној историји XVI века десио се 1572. године на сабору у манастиру Бања код Прибоја, у цркви Св. Оца Николе.

Такав свештени чин је фрескописан у тамошњој припрати цркве Св. Николе, а као ктитори се поред патријарха Макарија Соколовића приказују још и Дионисије Соколовић новобрдски митрополит и Антоније Соколовић као нови патријарх.

Према једној хронологији ред пећких патријараха, њих четворица из рода Соколовића иде овако: Макарије (1557-1572, упокојио се 1574), Антоније (1572-1575), Герасим (1575-1586) и Саватије (1586).

Ова хронологија се мора узети условно, а карактер и обим овог чланка нам не дозвољава да уђемо у подробнија истраживања. Макаријеви наследници су се потписивали углавном као „архиепископи пећки и патријарси свих Срба и Бугара, северних, поморских и западних страна“.

ЈЕДНА КРВ, ЈЕДАН ЈЕЗИК И ВЕРСКА СНОШЉИВОСТ

Историчар Констанин Јиречек (1854-1918) закључује свој значајан рад о великом везиру Мехмеду Соколовићу следећом мишљу: „Соколовићев однос према Пећкој цркви показује да се код Срба муслимана у XVI столећу никако није угасила свест о националном и верском пореклу и да су се они трудили да свој утицај код Порте уложе за добро народне цркве, јединог остатка старог домаћег државног организма“.

НАРОЧИТА осећања једног прагматичног конвертита, који са сетом помиње своју стару веру, испољава мистички песник Мухамед Хеваија Ускуфија (1601-1651). Тај припадник суфитског правца у исламу, заслужног за стварање сношљивости међу различитим религијама Османског царства је певао овако:

„Не приличи нико лаву,

нек узнаде Светог Саву,

ход’те нами ви на виру“!

Био је то лексикограф и писац Рад Хеваји из Тузле, или, Раде из Доње Солани, који се сећао свога ранијег живота у православљу за које и даље има чудно страхопоштовање.

И Раде који је постао песник, и Бајица пре њега, који је постао велики везир, а и многи други исламизовани Срби, били су истакнути људи у турском феудалном државном систему XVI и XVII века. У тим ранијим временима крвне везе нису допуштале удаљавање и рађање мржње.

ОБНОВИТЕЉСКИ замах патријарха Макарија Соколовића и његових наследника био би немогућ да није било Бајице, из малених Соколовића код касабе Рудо у вишеградској нахији, милешевског ђака и чтеца, а доцнијег великог везира Мехмед-паше Соколовића.

СИМБОЛ МУДРОСТИ И НАУК ПОКОЛЕЊИМА

СПОМЕНИК браћи Соколовић – Мехмед-паши и Светом Макарију, који ће на Видовдан бити свечано откривен у Андрићграду, сведочиће о томе да суседи на овом простору могу да се међусобно помажу. Вајарско дело Зорана Кузмановића, настало захваљујући идеји режисера Емира Кустурице, показаће новим генерацијама позитиван пример из историје Срба и Бошњака, а овековечен, братски загрљај паше Мехмеда Соколовића и Макарија, патријарха српске цркве, симболисаће обнову Пећке патријаршије – највећи и најзначајнији догађај за наш народ у време турске владавине.

У сусрет видовданској свечаности у Андрићграду, „Новости“ објављују текстове др Радована Пилиповића, директора Архива Српске православне цркве, и Владимира Димитријевића, професора књижевности и православног публицисте, у којима ови аутори подсећају на живот и дело браће Соколовић, и на неизмерни значај обнове Пећке патријаршије 1557. године.

Др Радован Пилиповић, Новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.