БРАНКО ПАВЛОВИЋ: КРИВО ОГЛЕДАЛО БРИТАНИЈЕ И ФРАНЦУСКЕ

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: intermagazin.rs

На примерима Француске и Британије покушаћу да покажем до које мере је политичка власт искривљена слика стварног стања у тим друштвима. А после ће огледало да им буде криво.

У Француској је Макрон обезбедио апсолутну власт и у парламенту. За глобалистички неолиберални концепт, то је „како се само пожелети може“. За иоле озбиљније политичаре, то је превише огољен диктат који неминовно води у уличне сукобе и хаос.

Шта чини структуру „Макронове победе“: 3/4 гласова социјалиста са претходних избора, 1/3 гласова републиканаца са претходних избора и 33% Меланшонових са председничких избора, који су на парламантарним одмах гласали за Макронову опцију. Из угла технике владања, много је боље да се неолиберални глобализам маскира као две-три наводно супротстављене партије и политичке опције, него да јасно све буде стављено под један амблем, једну заставу, један захтев, једног лидера.

Тако постављена политичка сцена онда, у сваком битном потезу власти, директно удара на грађане Француске, и та власт је у сукобу, не више преко „различитих“ политичких партија, него сада непосредно са народом.

Сценографија за заоштрени сукоб исцртана је са две стране. Прво и најважније, излазност је била само 42%! Неолиберали-глобалисти (може да се чита и уназад) су успели да деморалишу људе и да их убеде да кроз прописани политички систем промена није могућа. Али су тиме од друштва направили претис лонац без сигурносног вентила. Томе је у великој мери допринео двокружни изборни систем који је уведен пре двадесетак година, управо зато да Национални фронт не би био заступљен у парламенту. Или да би имао, као сада, само 8 посланика, док би по пропорционалном систему имали око 70.

Противљење неолибералном концепту не престаје губитком воље да се учествује на изборима. Оно само мења форму и при првом социјалном удару букнуће као насиље.

А социјалних, стварних и психолошких удара ће у 2018. години бити на претек. И то је други извор припремљене дугорочне нестабилности Француске. Захтев за убрзаном променом саме ЕУ и нарочито еврозоне, у правцу немачког концепта. То што је против таквог концепта на председничким изборима гласало 60% грађана, са излазношћу од око 78%, за неолиберале-глобалисте са Меркеловом на челу нема никаквог значаја. Њихова ударна песница у Француској, Макрон, сада ће и хтети и морати да вуче брзе и радикалне потезе у том правцу.

Без икаквих улажења у детаље, објашњавања компликованих унутар-партијских односа, колебања у руководствима ових или оних партија итд., са сигурношћу можемо рећи да ће цела 2018. година протећи у масовним демонстрацијама против власти, са извесно мртвим и рањенима у тим сукобима, у атмосфери тоталне дестабилизације земље. Власт ће бити брутална. Отпор радикалан. Једноставно, лонац је затворен, рингла је укључена на најјаче и другог исхода више нема.

У Британији се ствари одвијају у правцу сукоба богати-сиромашни. Солитер који је у језивој буктињи одвукао у смрт огроман број људи (вероватно ће нам тачан број дозирати још месец дана) застрашујуће је осветлио суштински проблем британског друштва. На једној страни маса грађана која тешко живи и на другој веома уски слој који припада најбогатијима, а свакако самој елити најутицајнијих, на свету.

Ерупција незадовољства која је избила на улицама на тој линији запретила је снагом могуће револуције. Не одмах и не брзо, али потенцијал је несумњиво исказан. Нешто што Британија вештим манипулацијама избегава већ четири века. Лично немам никавих сумњи (и верујем да ће се једном то и обелоданити) да је синоћни „терористички акт“, када је комби улетео међу муслимане који си излазили из џамије, дело британске обавештајне службе. У позадини, наравно. Како би се пажња са социјалне неправде и потпуне неосетљигвости политичког система за проблеме сиромашних пребацила на већ утабан терен „сукоба цивилизација“, конкретно муслимана и у овом случају радикалних протестаната/Енглеза. Муслимани возилима убијају недужне, па сада ето долази до коришћења истих средстава и од других радикалних елемената у друштву. Шта да се ради, то је ето тако у „савременом свету пуном изазова“, осим да се даље повећа репресија према свима.

Колико год овакви терористички акти, са или без наводника, угрожавали систем, то је много мањи проблем него јединствен захтев свих грађана да се социјална неједнакост и све друге неједнакости које законито из ње призлазе, више не могу и не смеју трпети. У првом случају су грађани неповратно међусобно подељени, а у другом случају постоји могућност да наступе заједно против система који их у ствари држи у потчињеном положају.

Невоља за систем је у томе што није успео да уклони Корбина са чела Лабуристичке партије, нити да га ослаби, па тако незадовољство грађана има и свог представника на јавној сцени. Корбин, наиме, доводи у директну везу тероризам и врсту спољне политке коју води Британија. И не само то, он би да се изврши прерасподела богатства. Тражи копчу са умереном муслиманском заједницом у Британији. Да не спомињем да говори о томе да треба нормализовати односе са Русијом (иако мислим да читав низ његових ставова о Русији није уопште тачан). Све што владајућа политика не само претходних година, него буквално векова, није спремна ни да саслуша, а о примени неких од ових, у основи здраворазумских савета, неће ни да чује.

Отуда стварна власт у Британији нема избора него да крпи владу Терезе Меј како зна и уме. И да види колико и какве врсте силе треба применити у наредном периоду, како би се избегла свака могућност да до стварних промена у систему владања дође.

Због тога, упркос тек завршеним парламентарним изборима у Британији, ни стара/нова власт не представља већину грађана Британије. И овде томе „кумује“ већински систем, само још гори него у Француској, пошто је у Британији он једнокружни (из времена двопартијског система, па шта ће онда други круг). И код њих долази година повећаних тензија и нестабилности. За које невоље ће наравно бити крив увек неко други.

Ни постављени систем у Француској, ни настављени систем у Британији немају никаквих проблема да разбију огледало због тога што им се не свиђа оно што у њему виде. За њих је једини стварни проблем како то разбијање представити као очување постојећег огледала. Како крхотине представити као недирнуту целину. И ту се сва њихова политичка мудрост исцрпљује.

Са таквом памећу хаос је неминован.

intermagazin.rs, Фонд стратешке културе

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.