БРАНЕ КАРТАЛОВИЋ: Интимна повест о словима

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: Политика

Фото: Политика

Била је једна збирчица, сликовница са песмама о Косовском боју. Купила ми је мајка, када сам имао пет-шест година. Гледао сам слике српских јунака и призоре из битке са Турцима, а ту сам, на корици са унутрашње стране, написао прва слова свог имена: Б Р А Н Е. Баш тако, ћирилицом. После сам пошао у школу, где смо, подједнако, учили и ћирилици и латиницу. Писмени задатак из српског на ћирилици, исправка – обавезно на латиници. Али било је то давно, у време старе СФРЈ.

После Титове смрти, почетком осамдесетих година прошлог века, мој отац је сазидао кућицу на мору, на острву Виру крај Задра. Комшилук су, махом, чинили становници Осијека. Ми смо били из Крагујевца. Тада сам први пут срео Хрвате који су говорили другачије, али исто. Мој биоскоп је за њих био кино, математичка једначина – једнаџба, хлеб је постајао крух, виљушка – вилица. Било ми је мало чудно, али брзо се све претворило у игру и помешало у ветрићу који нас је хладио на плажи или увече, док смо седели на зидићу.

Сада више нема ни Вира, ни кућице, ни татиних ни маминих пријатеља, ни мојих другара, ни моје другарице Исидоре. Њеног је оца, у Осијеку, убила граната испаљена негде са српских положаја крај Вуковара. Он је био Загорац, а њена мајка, замислите, из Ваљева. „Срели су се на пола пута”, и данас се сећам те Дорине реченице. Она се, баш као и ја, подједнако добро служила и латиницом и ћирилицом. Једном смо се зафркавали, ко ће брже да изговори азбуку, односно абецеду. Последњи пут сам се са њом видео 1990.

Ветрић са Вира претворио се у „Олују”. Пре тога, са почетком распада земље, почела је „унакрсна језичка паљба”. Како говоримо ми, а како Хрвати. Они кажу тисућа, а ми – хиљада, мада је и тисућа српска реч. Потиче још из старословенског. Рат око језика, који су водили све сами стручњаци и патриоте с једне и друге стране, претворио се у пропаганду – или промиџбу националних интереса. Ту лингвисти, прави научници, више нису имали шта да траже.

Данас се још води тај рат. Колико се само прашине дигло око „Историје Дубровачке књижевности” Злате Бојовић. „Ако ће ме свака безвезарија, коју је објавио некакав полуписмени провокатор…”, тим речима је хрватски премијер Милановић започео коментар о делу ове у свету признате научнице. Пре неколико дана, хрватска власт у Вуковару забранила је употребу ћирилице у том граду. После смо видели како су они који су за то гласали, својевремено певали усташке песме.

У Србији је посве другачија ситуација. У нас се латиница слободно и нашироко користи, у многим угоститељским објектима и радњама које своје рекламе, махом, истичу баш на том писму. Ако не ваља оно што раде Хрвати, ваља ли ово што радимо ми Срби, затирући ћирилицу где год и кад стигнемо. Било би добро да се оба писма, и у Хрватској и у Србији, подједнако користе. Као што смо их користили Дора и ја.

Политика

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.