БОЖИДАР ШКОБИЋ: Срби из Средње Босне и у сарајевском егзодусу

ИСКРА на Фејсбуку

01-NEZUCI - Ovdje smo živjeli 11 godina

Егзодус Срба из Средње Босне је трајао од прољећа 1992-ге године. Распламсавањем сукоба између Хрвата и Муслимана, знатно је успорен а након потписивања Вашингтонског споразума – 1994.г. – отворена су врата за “излазак Срба из Новог Травника, Витеза и других мјеста Средње Босне!
Долазећи из Новог Травника, те ратне 1994-те године на Илиџу доживљавали смо прво, као радост скорог виђења са најрођенијима. И као сигурност да ће страх за судбину ближњих нестати.
Неизвјесност онога што нас је очекивало, нормално да је утицала да мање размишљамо о ономе шта смо напуштали. У блиском сјећању је било превише тужног и ружног да би се осјећала туга или жаљење за растанком са животним завичајем и окружењем.
Човјек окружен несрећом и лицима која су исијавала страх и забринутост за судбину својих најдражих, као и сазнањем да си “међу својима” – потпуно непознатим и непредвидивим особама, чији се прво обраћање нама, новодошлицама, заснивало на давању несувислих информација о обавези предавања Личних карата војноспособних и времену поласка камиона за превоз војнонеспособних лица – раздвајање породица!
Од нас придошлица, само они најупорнији, који су одбијали да се раздвајају, смјештани су у Ауто-Камп или по неким објектима код родбине и познаника који су још 1992-ге дошли на Илиџу..
Ми новотравничани смо се ту инерцијом окупљали, размјењивали мишљења и питања и бриге. Осјећали смо да нам је о свему лакше разговарати када смо заједно. И проблеми су тада, некако изгледали мањи и као лакше рјешиви. И тако окупљени – били смо оптимисти!

02-NEZUCI - Naš Kolektivni centar NOVO ZORANOVO
Дођемо у Отес – Зораново. Зграде нове, девастиране. Неке личе на оне наше из којих смо избјегли. И схватимо, лакше је ове зграде обновити него правити нови кров над главом.
А наши људи из Новог Травника: Све мајстор до мајстора – свих заната! Дадоше ми за право! Па и они, чије су породице “продужиле” са Илиџе, схватили су да тако могу опет објединити породице! Руководство општине Илиџа је подржало наш приједлог. У хотелу “Србија” заказали су састанак свих бораца ВРС, на Илиџи, који су избјегли из Средње Босне: Зеница, Нови Травник, Витез, Бусоваћа, Какањ, Високо и других мјеста.и тада, буквално плебисцитом свих присутних усвојен приједлог о формирању “Удружења исељених Срба из Средње Босне”!
Са геслом: “Дајте нам шансу да помогнемо сами себи” у годинама рата – док се на све стране разарало – 17. Августа ми смо почели обнављали, градит и дограђивати стамбене објекте!
Неоспорно је да су жене : Супруге, мајке, сестре и кћери биле онај највриједнији радни дио колектива! Невјероватно је како је одјекнула и какве је посљедице имала вујест да усред рата: Чланови “Удружења исељених Срба из Средње Босне” – обнављају – Зораново! Жене, најбројнији и највредније у чишћењу, завијених лица и косе – у мараме, пешкире, потсукње и крпе различитих боја дјеловале су као утваре кроз облаке прашине од смећа које су износиле из опустошених зграда, радећи то максимално савјесно. А према својим процјенама и могућностима помагали су нам: Општина Илиџа и њена Предузећа и институције, УНПРОФОР, а појавиле су се многе стране Хуманитарне организације и Медији, чија је помоћ била конкретна. Нормално да смо им били занимљиви: Јер: Ми смо били једини, који смо усред ратних збивања, градили и обнављали, док су други на све стране разарали и уништавали. Помоћ у материјалу за обнову обезбјеђивала општина Илиџа а странци су помагали у алату и инсталацијама за плин, воду и слично.
До краја 1994-те, број породица које су нам се придружиле прешао је три стотине а број наново укровљених зграда је био: Четири. Обнављањем зграда и станова породице су опет биле на окупу и усамљеност и забринутост је престало да оптерећује њихове чланове – породица раздвојених актуелним ратним збивањима. Десетине породица смо смјестили у обновљене објекте.
Неријетко се догађало да чланови породица смртно страдају од непријатељских снајперских и артиљеријских дејстава на путу од куће – на обнову Зоранова. А многи су прелазили километре и километре да би учествовали у заједничким радовима.
А заједничку тугу је потирала истрајност у обезбјеђивању крова над главом и прилика за обједињавање породица. Није било лако али је дјеловали смо као да једна огромна породица “На Моби”! Случајни или намјерни пролазници, посматрачи и извјештачи су са невјерицом гледали како по седам-осам жена преноси тешке греде рогова и “вјенчаница” или како десетине њих конопцем преко Котураче исте подижу на зграде. Наше жене, другарице и комшинице – млађе и старије – Чиниле су чуда! А било је и злурадих који су наш рад пакосно упоређивали са Радним акцијама у ФНРЈ!

B-Š-B Ilidža 01-02-1996
У јесен 1995-те у обновљеним зградама је становало већ преко 80 наших породица – за прољеће 1996-те је било планирано још преко 140. А под обновљеним зградама подразумијевали су се објекти у којима је завршена реконструкција водоводних, електро и плинских инсталација и на којима су уграђена врата и урађени нови кровови.
Истина је, боравећи и организујући рад – активности Удружења, ја сам читаво вријеме био свјестан да смо у туђој имовини, без обзира на националну и вјерску припадност стварних власника станова на Зоранову – Отесу – Илиџа. Међутим, сматрао сам да нам то нико неће узети за зло из више разлога: – Прво: Ми нисмо отели и девастирали те станове; – Друго: Ми станове обнављамо и штитимо од даљњег пропадања; – Треће: Нити немамо било шта против некадашњих власника – нити девастирати обновљено. – Четврто: У исто вријеме, неко други, њихов истомишљеник, користи наше станове и куће нашу имовину, у крајевима из којих смо прогнани.
Управо овако сам ствари представљао и странцима и другим – иним знатижељницима и о нама се говорило са дужним поштовањем и свакодневно су нас посјећивалие бројне медијске екипе.
ОБНАВЉАЛИ СМО И ГРАДИЛИ! ШТИТИЛИ СВОЈЕ ПОРОДИЦЕ! И испраћали погинуле!
Међутим, догађао се и догодио се Дејтон. Нешто је потписивано и испотписивано а ми слушамо саопштења. Слушамо и скоро ништа не разумијемо. И схватамо: Да нам опстанка у Зоранову – Отесу – Нема!
И, као Кец на Једанаест, на РТРС се догоди Емисија, аутора Слободана Ковачевића – новотравничанина, о љепотама Вишеграда:
– Домаћини се окупили у простору канцеларије. Имао сам шта чути и видјети и доживјети:
– “Предсједниче, спашавај!” “Предсједниче, води нас!” “Спашавај, ако Бога знаш!?”
“Издани смо! Морамо одавде!” Људи су очигледно били свјесни да нама останка и опстанка у Зоранову – Отесу на Илиџи – више нема. Лица бројна и озбиљна! Одлука се мора донијети! Ја не желим да доносим одлуку. Сам никако. Нека Одлука буде заједничка!
– “На Дрину!” “Већ смо једном, двапут бјежали, немој више!” “На Дрину! Што ближе граници!” Одлука је донијета! Што даље од линије раздвајања и што ближе Дрини!
Била је то Одлука 28 домаћина! ОПЕТ У ЕГЗОДУС!
Истина је да је и општинска власт покушала да нам помогне: Нудили су нам “прелазак” на српски дио Илиџе са могућностима заједничког рјешавања смјештаја и запошљавања; – Понудили су нам помоћ у гориву и транспортним возилима за “исељавање” гдје ми то одредимо (Никаквог човјека су одредили за реализацију! Предсједник ИО Илиџе: С.М нам није дао гориво!) Слично нам се догодило и на нивоу Скупштине Града Српско Сарајево – гдје нисмо добили ни литра горива од г МС!?

Сазнање да “Удружење исељених Срба из Средње Босне” организовано “сели” на безбједнију локацију, довело је до масовног пријављивања породица са подручја Илиџе, Блажуја, Раковице . . . Избјегличке па и породице старосједилаца, долазиле су да се пријављују у наше Удружење и одлазак са нама. И свима сам јасно давао до знања да:
“Гдје год да одемо, никада више нећемо у туђу напуштену имовину и само желимо голу земљу да градимо трајни смјештај за своје породице. Па макар дотле боравили под голим небом и импровизованим шаторима!” Тај наш став је знао сваки појединац који се пријављивао да своју породицу поведе са нашим Удружењем. А опет се догодило да човјек постави питање: “А шта ако не буде тако? Ко ће одговарати?” Гола земља усред зиме – Има ли горег мјеста за боравак? Неписменост и затуцаност нам је и иначе долазила главе.
“Дај мени а остали нека помру!” – тако сам то схватио понашање оних који су тражили заустављање уписивања породица и који су били против вођења старих и болесних!?
То је стварало горак укус у устима.
16-тог Јануара 1996-те Делегација нашег Удружења одлази за Вишеград. Нас тројица смо одлучни да нађемо локацију за трајни смјештај и без страха за будућност свих породица које су нам указале своје повјерење. Испраћају нас стотине забринутих и преплашених људи и жена. Али са толико повјерења да смо знали да морамо успјети! У ауту до Вишеграда претичемо колоне оних који су већ кренули у Егзодус. Краће и дуже колоне стрпљиво гамижу. Многи излазе и иду пјешице. Додијала им стјешњеност у средствима превоза. А ни трећину пута преко Јахорине нису прешли. Снијег је био само додатни проблем. Лица нису говорила ништа!
Након Рогатице, Устипрача па бројни тунели. Примичемо се Вишеграду. Свјетла Хидроцентрале! Тунел: “Незуци”. Бараке некадашњих градитеља Електране.
Ни слутили нисмо да ће мо у тим баракама живјети више од деценије. Ни слутили нисмо много што-шта!?
У рано поподне – у сумрак стижемо пред Хотел “Вишеград” један од два угоститељска објекта у цјелом граду. На згради општине плакат који обавјештава да се не врши пријем избјеглица осим под посебним условима организованог прихвата.
Регистрација, Статут и програм рада нашег Удружења су му потврдили да смо ми озбиљна и добро организована “група”.
Захтјев Општини, за додјелу слободног грађевинског земљишта, је јасно говорио о нашој опредјељености да сами градимо кров над главом.
Списак пријављених породица – чланова нашег Удружења је довољно говорио о озбиљности нашег Захтјева. Било је потребно да у следећим доласцима договоримо све потребне детаље и да “пресељавање почне најкасније за двије седмице. Повратак на Илиџу је зрачио оптимизмом.
Вијест да је наше одредиште Вишеград изазвала је право одушевљење. Породице, чак и домицилног становништва су се масовно пријављивале.Моги од њих нису ту смјели дочекати дан када ће се њихове бивше комшије вратити. Свако је то доживљавао на свој начин.
Затражили смо и одобрено нам је у Вишеграду, да за привремени смјештај поправимо и користимо девастиране бараке бивших градитеља Хидроцентрале на локалитету Незуци уз саму лијеву обалу Дрине. Од њих 32 у 16 очуваних барака већ су биле смјештене породице радника “Хидроградње” “Електропреноса” и “УТЛ-а”. А Вишеград је већ имао 12 Колективних центара!
Почели смо и ми са припремама. За Прву групу у Вишеград одредили смо 31.01.1996-те.
На списку је било 28 одабраних мајстора неопходних занимања за обнову барака и кухари. Имали смо на располагању минималну помоћ у гориву и транспортним средствима: Аутобус градског саобраћаја Илиџа, приватни камион нашег пријатеља Каваза и четири приватна аутомобила. Нашу активност су помно пратиле стране медијске куће и припадници Унпрофора а локална ТВ станица није јер нисмо ишли “пјешице преко планина”!?
01.02.1996-те је почела обнова девастираних барака у Незуцима и формирање Колективног центра “Ново Зораново”. Наши људи су понијели таблу насеља “Зораново” и дописали “Ново”.

ZORANOVO - Ilidža - 19
А сви су жељели да буду већ у другој групи за Вишеград. Међутим, предност су имали они који су могли и знали радити на оправци и комплетирању барака: Електричари, Тесари, Водоинсталатери, Бравари, Молери и други.
Упркос снијегу и великој хладноћи читаве породице су са ручним пртљагом чекале дан поласка. Обечавани камиони нису стизали а и многи су се “губили” на путу до нас. Догађале су се многе ружне ствари.
Из Незука су снакодневно тражили материајл за поправку барака а то је био предуслов да можемо слати бројне породице, нарочито оне које су већ биле без икаквог становања. Сви су напуштали туђу имовину и спас видјели у одласку са нама.
Раде Р. са Грбавице нам је у два наврата послао по два аутобуса (са горивом) па сам оба пута по један аутобус слао у правцу Влакова и Блажуја јер сам био чуо да многи старци и старице крај цесте чекају на било какав превоз – било какав спас. Тако се догодило да сам у Вишеград послао два аутобуса оних који још нису били чланови нашег Удружења. Измучени и уплашени људи нису могли да вјерују да их се неко сјетио. Било је то вријеме превелике туге и велике издаје.
Свака два-три дана смо испраћали нову групу појединаца и породица. Аутобус Градског саобраћаја који нам је одобрио г. МЦ и возаћ Р. Пејушић правили су туре спаса за Вишеград и под најтежим временским и саобраћајним условима.
Наш пријатељ Добро К. је, са своја два камиона и својим горивом, такође чинио немогуће, превозећи материјал и скромну имовину наших чланова у наш Центар у Вишеграду. Ни лед ни снијег га нису могли зауставити. То се никада не смије заборавити и подцјењивати.
Растанак са Илиџом био је и прилично емотиван. Из више разлога. Од оних изузетно позитивних, до оних ружних и необјашњивих. Ми смо ипак у последњој групи 11.03.1996-те, запјевали: “Ој Илиџо од срца ти хвала – Што си нама уточиште дала! . . .”
Поприлично издалека пратиле су нас камере страних медија али то више није било битно. Екипе РТВ Илиџа није било. Знали смо гдје идемо. Пут преко Требевића, Јахорине и Романије смо прешли као искусни “глобтротери”. А мени је то било 11-ти пут да прелазим ту туру у 55 дана.
Гужве и колоне су већ јењавале а “станице” са чајем и сендвичима су нас прихватале на Трианглу и Равној Романији. Од Рогатице је живнула атмосфера у Аутобусу.
– “Стигли смо на наше ново одредиште! Колективни центар Удружења исељених Срба из Средње Босне – Ново Зораново – Незуци – Вишеград!”

Стрпљиво сам слушао бројна питања и ускоро дошао до закључка да се сво обраћање ових “мојих” људи може сврстати у три групе:
– Једни су долазили, обично старији људи, да искажу захвалност и наду да неће бити заборављени, поготово због проблема са здрављем;
– Други су били они који су нудили своје способности и знање, па чак и алат и опрему – за заједничко добро;
– Трећи су били они који су хтјели “љубазношћу” да се додворе и себи “што прије” обезбиједе што повољнији статус.
Нормално, није било лако дати свакоме одговор који заслужује али су углавном сви излазили задовољни. А вријеме је било то које ће показати: да ли су уопште и требали долазити на “разговор”!
Потом су Вође грађевинске и осталих група извјештавали о урађеном и планом рада са навођењем потреба за бржу реализацију планираног. Били су конкретни и реални у приказивању стања. Нормално да сам био задовољан. Организованост је била како смо и договарали још на Илиџи. Као да су сви радили самном у “Братству” у Војној фабрици “ТМИХ” гдје сам унапређивао знање пуних 25 година.
Били смо свјесни да морамо максимално ангажовати сваког нашег појединца и да ће само сви задаци бити обављени и да ће тако сви схватити неопходност заједништва и заједничког опстанка!
Један од најбитнијих закључака је био: Свака Барака мора имати свога домаћина и он је задужен да организује: Одржавање бараке, колективну хигијену, протупожарну заштиту и покретање свих радноспособних особа на рад за потребе Удружења.
Напомињао сам наш Став и закључка при доношењу Одлуке да се упутимо на ново одредиште и да не улазимо у туђу и напуштену имовину:
– “ Да на голој земљи, легално додјељеној, сами градимо нови кров над главом наших породица. захвални за помоћ свима који нам је пруже. Истовремено радни допринос сваког појединца ће бити евидентиран и пресудно учествовати у остваривању права на стамбено збрињавање путем Удружења. А радно неспособни ће бити брига свих нас!” Сви су били нестрпљиви да што прије добијемо жељену локацију.
Добили смо Папир да можемо прикупљати девастирани грађевински материјал на подручју општине и исти одлагати на простору испод Гарче, поред Новог моста. Војска Републике Српске стационирана у Вишеграду, уступила нам је на кориштење два камиона и прикупљање материјала је почело. Сналазили смо се на разне начине.
Најбитније је да смо велики број породица успјели “пребацити” у Вишеград и ослободити ужасног страха. Довољно је било чути оне који су се извукли из терора и казамата да су сви страховали од исте судбине.
Требало је тачно евидентирати све породице и појединачно све њихове чланове, са основним подацима. Нормално, да је то прије свега било за наше потребе, обезбјеђења исхране, хигијене, организације радних активности и друго. А то су тражили и Министарство за избјеглице и Црвени Крст, као и многе хуманитарне и друге невладине организације.
Првенствено ту се радило о породицама које смо “спашавали” са путева према Хаџићима, Блажују и Влакову од Илиџе а које су биле препуштене саме себи. Било је ту и неколико породица које су нам се придружиле при доласку у Вишеград.
Евиденција је убрзо показала да смо у наших 16 барака смјестили 286 породица или 847 лица. Структура је била поражавајућа нарочито што се тиче броја старих и изнемоглих лица – геријатријскух случајева. Међутим, били смо вољни и спремни да максимално једни другима помогнемо.
Један од првих и најбитнијих проблема је било укључивање дјеце у редовну школску наставу. Са Основном школом “Вук Караџић” није било проблема. Радо су прихватили дјецу.
За средњошкоце је већ било теже јер одређени смјерови нису постојали у СШЦ “Иво Андрић”: Дванаеср дјечака и дјевојчица смо пребацивали у Рогатицу и враћали камионом а 11 дјевојчица и дјечака смо смјестили у Студентски дом на Лукавици да би могли да заврше средњу медицинску. Веллику услугу нам је учинила Управа Дома а и ми смо са своје стране чинили максимално да та дјеца успјешно окончају школовање. Поред тога максимално смо употријебили свој утицај и подршку из Владе да би се и у Вишеграду отворили неопходни средњошколски смјерови.
Свака барака је изабрала свога домаћина а Домаћин насеља је координирао све активности. Безброј пута сам тих година поменуо Иву Андрића и његову изреку: “Најбоље ћеш упознати човјека када се нешто дијели бесплатно!” Хиљаду пута сам се увјерио да је то тачно.
Са оспособљавањем првих барака, оспособљен је и објекат Кухиња која је, знатно побољшана уз помоћ Војске Републике Српске, без икаквих проблема је спремала три оброка дневно за све станаре нашег колективног центра “Ново Зораново” у Незуцима пред Вишеградом.
,
Намирнице за припрему оброка су нам обезбјеђивали Војска Републике Српске, Црвени крст општине Вишеград и Комесаријат за избјеглице Републике Српске – Канцеларија Соколац, као и поједине Хуманитарне међународне организације.
Изузетно нам је значило што су нам у помоћ пристигли припадницу ЕУФОРА – Италијанско-португалског батаљона из Рогатице и Устипраче. Свакодневно су посјећивали наш центар и нашу канцеларију и интересовали се за нашу проблематику и наше потребе.
Отворено су поздрављали нашу Одлуку да не улазимо у туђе – напуштене објекте и чврсто обечали да ће радо помоћи наше опредјељење о градњи стамбених објеката.
Њихова помоћ се прије свега одражавала на начин да су ка нама усмјеравали Хуманитарне организације и на најљепши начин говорили о нашој организованости и марљивост.
Убрзо упознамо Доктора Мишу, Михаила Николова доброг човјека и љекара. Он је и предводио Удружење Срба избјеглих са подручја Коњица. Његова опредјељеност и његова огромна жеља да помогне свима којима је то потребно, довела је до тога да смо у Бараци број “8“ једну собу намијенили за нашу “Амбуланту”.Поред Кухиње и Амбуланте, полако смо развијали и друге урбане садржаје. Имали смо нашу Библиотеку а у простору Трпезарије у вечерњим сатима активно је радило неколико секција Културно-умјетничког друштва “Ново Зораново”.
Жене су вриједно радиле на нашој Економији у Сасама и почели су да стижу први плодови. Непроцјењиву помоћ нам је чинио “ИРЦ”: Омогучили су нам да набавимо Комби, полован али исправан, набавили су нам три велика пластеника за узгајање поврћа и такође су уплатили поправку механизма Бетонаре ГИП “Гранит” са обавезом, да исти, нама испоручи бетон у тој протувриједности када почнемо градњу нових домова.
Истовремено према потребама и захтјевима општинског руководства ангажоване су наше радне групе на уређивању градских обала Дрине, котловница по граду, на Електрани и друго.
Добили смо надимак: “ЖУТИ МРАВИ”!?
22.08.1996-те године званично смо почели радове на градњи насеља “Ново Зораново” на Гарчи изнад Новог Моста!
Гробове са крстовима на којима је само писало “Н-Н” или “ЗЕНИЦА” нисмо могли понијети са собом! А дали смо пуни допринос одбрани потом одузетих територија Српског Сарајева!
11.03.1996.године доласком у Вишеград – наш ДРУГИ ЕГЗОДУС ЈЕ ЗАВРШЕН!
Након ДВА ПРЕЖИВЉЕНА ЕГЗОДУСА не би нас чудило да нам се не спрема и ТРЕЋИ!? Ипак смо ми мало отпорнији него што душмани мисле!

Божидар Шкобић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.