БОЖИДАР ШКОБИЋ: Рат против Републике Српске и српског народа се наставља

ИСКРА на Фејсбуку

Сви ми који смо морали напустити своја вјековна станишта и заувијек остати без Завичаја – не допуштамо никоме да нам угрожава право на живот у новој средини, новом окружењу – на мјесту које смо свјесно одабрали у нашој Републици Српској!

    Поготово када се зна да смо у нову средину уложили све своје способности и могућности да би барем за своје потомке обезбиједили сигурност.

   Шеснаест година свога живота посветио сам, са својим истомишљеницима, збрињавању породица избјеглих и расељених лица и рјешавању питања трајног смјештаја. Упознао сам и многе који су сличне активности обављали широм Републике Српске и поносан сам на тај период сарадње са њима и одређеним бројем представника Владе Републике Српске.

Међутим. Рат против Републике Српске, српског народа и против нашег предсједника Додика се наставља. Ми не дамо наше Институције и представнике које смо тамо својом вољом изабрали!

    Зато себи дајем за право да у име себи сличних кажем мишљење за које искрено вјерујем да је и њихово. Од Приједора, Бања Луке, Добоја, Бијељине, Братунца . . . до Вишеграда и многих других мјеста избјегли, прогнани и расељени Срби и чланови њихових породица, без обзира на националну и вјерску припадност, и двадесет година послије рата боре се за трајну и сигурну егзистенцију!

    Немамо времена да злопамтимо и мрзимо било кога али нисмо заборавили!

    И баш када помислимо да су ратне несреће„Прошлост“ неко жели да то повампири!

    Многи су и повјеровали у могући суживот . . . Али сада виде да од тога нема ништа!

    А само смо жељели Мир и сигурност и сретноју будућност за наше нове нараштаје!

    Свако ко покуша да нам то ускрати и да нас врати у вријеме зла – неће успјети без да не осјети и наш одговор: Одузимају нам право да им више икада вјерујемо!

    Они, па макар то био и неко ко себе сматра Султаном БиХ – морају да знају да овим и оваквим понашањем губе сваку шансу на било какав суживот! Било па прошло!

 

    Јер ми, још живи свједоци Зла које нас је прогнало са наших породичних огњишта, не желимо допустити да се обманама од стране истих лица и организација блате наши мртви и погани наше добро.

    И наша мора да се чује! Имамо шта и коме да кажемо!

 

    Себи допуштам да ово напишем, као Оснивач и Предсједник, у име свог „Удружења исељених Срба из Средње Босне“ основаног ратне 1994-те године на Илиџи и свих којима данашња Федерација БиХ представља Изгубљени Завичај! А послије рата смо веома добро сарађивали са сличним Удружењима и основали савез Удружења избјеглих и расељених лица Републике Српске!

 

    Кажу да нас Срба избјеглих са подручја Федерације има скоро 500.000 од укупно око 1,000.000 избјеглица цијеле Босне и Херцеговине.

 

    ИЗБЈЕГЛИЦА

    Ником потребан и ниотког жељен, свијетом тумара – као живи дух,
    присиљен да трпи свако понижење и руку да пружа за хљеб или крух!

    Мухаџер – путник – ненамјерник, сваком са пута мора да се склања,
    као просјак мора да се понижава – без имања и без поштовања.

    Све што је имао – образом градио, очево, као да није постојало,
    и сретан ако је породица здраво – и достојанство барем му остало.

    Док помоћ му, као увреду, дају, и стављају у смјештаје нужне,
    „забринути“  добро плаћени – питају га: „Што има очи тужне!“

    А човјек, жена, па чак и дијете у срцу још носе свој родни крај,
    и жели да већ крај лутању дође – и некад се врати у свој завичај!

    А, шта га чека, мора да се пита тај повратник можда несуђени –
    друга адреса и друга лица – а пријатељи многи расељени!

    Док срце гордо успиње тијело, Да се опстане у новом крају,
    Мисли се куну да заборавит’ неће Живот у једином – правом Завичају!

Б.Ш.Б.


   

    Наше Удружење је основано 1994.године на Илиџи са циљем и геслом: “Дајте нам шансу да помогнемо сами себи” – на плану стамбеног смјештаја, запошљавања, социјалног и здравственог збрињавања, школовања и другог. Као такви смо и регистровани код Основног суда у Сарајеву,Република Српска,под бројем: РУ-4/94 од 25.08.1994.године.

    У годинама рата – док се на све стране разарало – ми смо обнављали, градили и дограђивали стамбене објекте у Отесу – Зоранову!  Неоспорно је да су жене : Супруге, мајке, сестре и кћери биле онај највриједнији радни дио колектива! А према својим процјенама и могућностима помагали су нам: Општина Илиџа и њена Предузећа и институције, Међународне организације и УНПРОФОР!
    Обнављањем зграда и станова породице су опет биле на окупу и усамљеност и забринутост је престало да оптерећује њихове чланове – породица раздвојених актуелним ратним збивањима. Десетине породица смо смјестили у обновљене објекте.
    Међутим, потписивањем Дејтонског мировног Споразума – тај простор је припао Федерацији БиХ и нама ту није било опстанка – Вољом вечине чланова Удружења за ново Одредиште изабрана је Локација: Вишеград! А на овом путу придружиле су нам се и многе породице интерно расељених Сарајлија.


    Од јануара 1996.године, ми смо у Вишеграду, гдје смо од разрушених барака, створили услован и узоран Колективни центар “Ново Зораново” а од општинских властим смо тражили и добили искључиво “голу” државну земљу гдје смо: својим радом и способностима, као и уз помоћ оних који сматрају да ту помоћ заслужујемо, градили себи трајни смјештај.

    Били смо одлучни: Не у туђу имовину! Па макар била и напуштена!!!
    До августа 1998.године, организационо, физички и масовно смо били носиоци и извршиоци свих активности на градилишту а резултати су очигледни. Помоћи је било домаће и стране и од великог значаја.

    Од августа мјесеца 1998.године, када градилиште преузима Дирекције за обнову и развој Републике Српске и ГИП “Гранит”- Вишеград на основу сагласности надлежних министарстава Владе Републике Српске и општине Вишеград, ми смо једноставно присиљени да чекамо и да се вербално боримо за своја права. Да би тек 2005-те успјели да коначном расподјелом добијемо 51 стан и трајно збринемо исто толико наших породица.

    Јер од априла 1996. до августа 1998.године, сви радноспособни чланови нашег Удружења, су уложили огроман број сати, како на градњи, тако и на опстанку нашег колектива. Уложен је рад, зној, крв – нажалост имали смо и једног погинулог.
    Скоро све наше породице имају по једног па и више демобилисаних бораца. Ту су и породице погинулих бораца; и инвалиди из нашег рата који нам је био наметнут и створио нас бескућницима. Зато и као, борци, сви ми очекујемо да нам се омогући да спријечимо сваки покушај да опет дођемо у ситуацију да се селимо или боримо за опстанак!

    Максимално забринути за своје најдраже, ангажовани и самозапослени нисмо имали времена да мрзимо али смо хтјели бити што даље од зла!

    Нисмо више могли остати у том немогућем окружењу и мржњи која је попримала анималне особине:

 

    А прије изласка на територију Републике Српске 1994-те године:

    А, нисмо смјели ни гледати наше голе сународнике које су они „жегарни“ оружјем и пријетњом смрћу гонили да трче између зграда и моле за било који дио одјеће – стид их је било да умру голи и да их рођена дјеца голе виде. Смрт је била дража. . .

    Или када супруг покушава да своју младу жену спаси од силоватеља а они га једноставно избаце кроз прозор – са трећег спрата. . .

    Или када жена забринута да што прије донесе који литар питке воде за справљање јела или чаја болеснику – метком снајпера буде погођена . . .

    Или када српкињу силују, муче и убијају њих седморица а да нико не реагује на њене крике . . .

    Па испадне да си сретан што се завадише ови и они други па те ови мобилисаше и мораш да се бориш само против оних других а не и ових. . .

    Па се зарекнеш сам себи да нећеш бројати „своје“ мртве и да нећеш памтити имена оних који су чинили – шта су чинили. . .

    Па искористиш прву прилику да дајући у бесцјење највредније из куће „купиш“ карту и одеш тамо гдје су ти чланови породице и „твој“ народ. . .

    И стоји се у бесконачним редовима за право на „залогај“ и пристојну ријеч . . .

    Прогуташ све горке пилуле које ти „долазак међу своје“ и „међународна“ у изобиљу сервира и зажалиш што крајем Осамдесетих ниси послушао оне који су организовали исељавање у Аустралију и на Нови Зеланд. . .

 

    ОВИХ ПРЕТХОДНИХ ОСАМ АЛИНЕЈА МОЖЕ СЕ ОДНОСИТИ НА БИЛО КОЈЕГ ИЗБЈЕГЛИЦУ У БЕСМИСЛЕНОМ РАТУ 1992. – 1995-та У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ!

 

    Међутим, не знам за друге, али, ја сам дјеловао и говорио нашим људима да чине исто:

    – Баш ни једног тренутка нисам контакте са међународним организацијама и СФОР-ом користио да говорим против „оних других“ него само о потребама наших породица и начину отклањања проблема егзистенционалне природе.

    

    ДА СЕ МАЛО ВРАТИМО „УНАЗАД“ И ПРЕИСПИТАМО:

    Какве год да су вијести стизале нисмо жељели нити могли вјеровати у њих. Као пред сами рат када смо схватили, онај ко је то желио, да се не смије вјеровати новинарима и свима који се обраћају путем новина, радија и Телевизије, медијима, јер је све то једна огромна пропаганда.

    А сјећање нас врати на збивања код Робне куће, пред сами рат, када окупљеној маси један од вођа СДА упућује позив: – „Хајде да мирно и достојанствено демолирамо РТС!“

    Па, дан након крваве преваре у Тузли и масакра над младим војницима ЈНА, разбашкарио се на РТС „згутени“ јунак „Аудиције“ и хвали се, како су они знали да су Тузлаци „црвени“ и да неће урадити ништа па су напунили воз Санџаклијама и, на изненађење свих, одвели их у Тузлу и „урадили све како ваља“! . . .

    Као када ти изађе један „смото“ испред СДА у септембру 1992-ге године и каже:

-„Установили смо да су ћетници до данас силовали преко 200.000 наших муслиманки и да је њих  80.000 гравидно!“  – кад прије све то избројаше? И како су знали које вијести су најжељнији они „објективни“ са Запада!

    И та је „Прича“ тарзанала свијетом све док „она“, чији је порођај чекала хорда новинара, не роди црнче!?  А нема податка да је међу „ћетницима“ био неки црнац.

    Или када афирмисани књижевник и сценариста А.С., 1992-ге сједи на једном сарајевском степеништу са  дјецом и прича им:

    – „Морате знати да су сва четничка дјеца будући четници! Чим одрасту.“- Он је знао да се каже „четник“ а не „ћетник“, мада очигледно није „контао“ да то на РТС-у прате и они о којима дјеци лаже . . .

    Ми смо још у рату, одмах по избјеглиштву бринули о својим породицама – нико није размишљао о њима осим нас. Организовали смо се и истрајали.

    Егзодус нас Срба из Средње Босне је трајао од прољећа 1992-ге године.

    Распламсавањем сукоба између Хрвата и Муслимана, знатно је успорен а након потписивања Вашингтонског споразума – 1994.г. – отворена су врата за: “излазак Срба“ из Новог Травника, Витеза и других мјеста Средње Босне!
    Долазећи из Новог Травника, те ратне 1994-те године на Илиџу доживљавали смо прво, као радост скорог виђења са најрођенијима и као сигурност да ће страх за судбину ближњих нестати.   
    Неизвјесност онога што нас је очекивало, нормално да је утицала да мање размишљамо о ономе шта смо напуштали и изгубили.  У блиском сјећању је било превише тужног и ружног да би се имало снаге и живаца за туга или жаљење за растанком са животним завичајем и окружењем.
    Човјек окружен несрећом и лицима која су исијавала страх и забринутост за судбину својих најдражих, као и сазнањем да си “међу својима” – потпуно непознатим и непредвидивим особама, чији се прво обраћање нама, новодошлицама, заснивало на давању несувислих информација о обавези предавања Личних карата војноспособних и времену поласка камиона за превоз војнонеспособних лица и раздвајање породица!

    Руководство општине Илиџа је подржало наш приједлог. У хотелу “Србија” заказали су састанак свих бораца ВРС, на Илиџи, који су избјегли из Средње Босне: Зеница, Нови Травник, Витез, Бусоваћа, Какањ, Високо и других мјеста.и тада, буквално плебисцитом свих присутних усвојен приједлог о формирању “Удружења исељених Срба из Средње Босне”!
    Са геслом: “Дајте нам шансу да помогнемо сами себи” у годинама рата – док се на све стране разарало – 17. Августа 1994. ми смо почели обнављали, санирати и покривати стамбене објекте!
    Невјероватно је како је одјекнула и какве је посљедице имала вијест да усред рата: Чланови “Удружења исељених Срба из Средње Босне” – обнављају – ОТЕС – Зораново!       Док се на све стране разарало и уништавало!?

    Десетине породица смо смјестили у обновљене објекте.
    Неријетко се догађало да чланови породица смртно страдају од непријатељских снајперских и артиљеријских дејстава на путу од куће – или да борац погине и не појави се више на обнови Зоранова. А многи су прелазили километре и километре да би учествовали у заједничким радовима.
    Случајни или намјерни пролазници, посматрачи и извјештачи су са невјерицом гледали како по седам-осам жена преноси тешке греде рогова и “вјенчаница” или како десетине њих конопцем преко Котураче исте подижу на зграде. Наше жене, другарице и комшинице – млађе и старије – Чиниле су чуда! А било је и злурадих који су наш рад пакосно упоређивали са Радним акцијама у ФНРЈ!
    У јесен 1995-те у обновљеним зградама је становало већ преко 80 наших породица – за прољеће 1996-те је било планирано још преко 140.

         Истина је, боравећи и организујући рад – активности Удружења, био сам читаво вријеме био свјестан да смо у туђој имовини, без обзира на националну и вјерску припадност стварних власника станова на Зоранову – Отесу – Илиџа. Међутим, сматрао сам да нам то нико неће узети за зло из више разлога: – Прво: Ми нисмо отели и девастирали те станове; – Друго: Ми станове обнављамо и штитимо од даљњег пропадања; – Треће: Нити немамо било шта против некадашњих власника – нити ће мо девастирати обновљено. – Четврто: У исто вријеме, неко други, њихов истомишљеник, користи наше станове и куће – нашу имовину, у крајевима из којих смо прогнани.

    Управо овако сам ствари искрено представљао и странцима и другим – иним знатижељницима и о нама се говорило са дужним поштовањем и свакодневно су нас посјећивалие бројне медијске екипе.

    Обнављали смо и градили! Штитили своје породице и испраћали погинуле!


    Међутим, догађао се и догодио се Дејтон.

    Одлука је донијета! Што даље од линије раздвајања и што ближе Дрини!
Била је то Одлука 28 присутних домаћина!      ОПЕТ У ЕГЗОДУС!

 

    Сазнање да “Удружење исељених Срба из Средње Босне” организовано “сели” на безбједнију локацију, довело је до масовног пријављивања породица са подручја Илиџе, Блажуја, Раковице . . . Избјегличке па и породице старосједилаца, долазиле су да се пријављују у наше Удружење и одлазак са нама. И свима сам јасно давао до знања да:
    “Гдје год да одемо, никада више нећемо у туђу напуштену имовину и само желимо голу земљу да градимо трајни смјештај за своје породице. Па макар дотле боравили под голим небом и импровизованим шаторима!”

    Тај наш став је знао сваки појединац који се пријављивао да своју породицу поведе са нашим Удружењем. А опет се догодило да човјек постави питање: “А шта ако не буде тако? Ко ће одговарати?” Гола земља усред зиме – Има ли горег мјеста за боравак?

    Неписменост и затуцаност нам је и иначе долазила главе.
    “Дај мени а остали нека помру!” – тако сам то схватио понашање оних који су тражили заустављање уписивања породица и који су били против вођења старих и болесних!?
    То је стварало горак укус у устима.  

    Наши надринационалисти су сијали зло сјеме и међу нашим женама, па се догодило, да ја у потрази за једним сарадником, уђем у велику просторију, гдје се ради гријања сакупио велики број наших жена и, сасвим случајно чујем како дискутују о проблему мјешовитих брачних парова и како их треба одстранити из Плана за Вишеград. Реаговао сам онако како сам се осјећао. На њиховим лицима сам потом читао запрепаштење:

    -Чујем да говорите о Мјешовитим браковима! То је ваше право! Али, да знате и ја сам у Мјешовитом браку!? – Настао је тајац. И збуњена питања:

    -Како је могуће? А ваша Супруга? . . .

    – Ништа ту није збуњујуће! – одговорио сам: – Моја Супруга је женско а ја сам мушко! И то је Мјешовити брак!“

    Никада више у нашем Удружењу нико није покренуо питање Мјешовитих бракова. А било их је немали број! И поносим се њима!


    16-тог Јануара 1996-те Делегација нашег Удружења одлази за Вишеград. Нас тројица смо одлучни да нађемо локацију за трајни смјештај и без страха за будућност свих породица које су нам указале своје повјерење. Испраћају нас стотине забринутих и преплашених људи и жена. Али са толико повјерења да смо знали да морамо успјети! У ауту до Вишеграда претичемо колоне оних који су већ кренули у Егзодус. Краће и дуже колоне стрпљиво гамижу. Многи излазе и иду пјешице. Додијала им стјешњеност у средствима превоза. А ни трећину пута преко Јахорине нису прешли. Снијег је био само додатни проблем. Лица нису говорила ништа!

    “Незуци”. Бараке некадашњих градитеља Електране.
    Ни слутили нисмо да ће мо у тим баракама живјети више од деценије. Ни слутили нисмо много што-шта!? Захтјев Општини, за додјелу слободног грађевинског земљишта, је јасно говорио о нашој опредјељености да сами градимо кров над главом.

    Почели смо и ми са припремама. За Прву групу у Вишеград одредили смо 31.01.1996-те. На списку је било 28 одабраних мајстора неопходних занимања за обнову барака и кухари. Имали смо на располагању минималну помоћ у гориву и транспортним средствима: Аутобус градског саобраћаја Илиџа, приватни камион нашег пријатеља Каваза и четири приватна аутомобила. Нашу активност су помно пратиле стране медијске куће и припадници Унпрофора а локална ТВ станица није јер нисмо ишли “пјешице преко планина”!?
    01.02.1996-те је почела обнова девастираних барака у Незуцима и формирање нашег Колективног центра: “Ново Зораново”. Наши људи су понијели таблу насеља “Зораново” и дописали “Ново”.
    Свака два-три дана смо испраћали нову све бројнију групу појединаца и породица. Аутобус Градског саобраћаја који нам је одобрио г. МЦ и возаћ Р. Пејушић правили су туре спаса за Вишеград и под најтежим временским и саобраћајним условима. Тако се догодило да сам у Вишеград послао два аутобуса оних који још нису били чланови нашег Удружења. Углавном стари и заборављени из викендица и напуштених кућа у шумама.

    Наш пријатељ Добро К. је, са своја два камиона и својим горивом, такође чинио немогуће, превозећи материјал и скромну имовину наших чланова у наш Центар у Вишеграду. Ни лед ни снијег га нису могли зауставити. То се никада не смије заборавити и подцјењивати.
    Растанак са Илиџом . . . Ми смо ипак у последњој групи 11.03.1996-те, запјевали:

– “Ој Илиџо од срца ти хвала – Што си нама уточиште дала! . . .”
    Поприлично издалека пратиле су нас камере страних медија али то више није било битно. Екипе РТВ Илиџа није било. Знали смо гдје идемо. Пут преко Требевића, Јахорине и Романије смо прешли као искусни “глобтротери”. А мени је то било 11-ти пут да прелазим ту туру у 55 дана.

 

    Гробове са крстовима на којима је само писало “Н-Н” или “Зеница” нисмо могли понијети са собом! А ми из Средње Босне дали смо бројне жртве и пуни допринос одбрани територија Српског Сарајева!


    Гужве и колоне су већ јењавале а “станице” са чајем и сендвичима су нас прихватале на Трианглу и Равној Романији. Од Рогатице је живнула атмосфера у Аутобусу.
– “Стигли смо на наше ново одредиште! Колективни центар Удружења исељених Срба из Средње Босне – Ново Зораново – Незуци – Вишеград!”

 

    11.03.1996.године доласком у Вишеград – наш  ДРУГИ ЕГЗОДУС ЈЕ ЗАВРШЕН!

 

    Један од најбитнијих закључака је био: Свака Барака мора имати свога домаћина и он је задужен да организује: Одржавање бараке, колективну хигијену, противпожарну заштиту и покретање свих радноспособних особа на рад за потребе Удружења.
    Напомињао сам наш Став и закључка при доношењу Одлуке да се упутимо на ново одредиште и да не улазимо у туђу и напуштену имовину:
    – “ Да на голој земљи, легално додјељеној, сами градимо нови кров над главом наших породица. захвални за помоћ свима који нам је пруже. Истовремено радни допринос сваког појединца ће бити евидентиран и пресудно учествовати у остваривању права на стамбено збрињавање путем Удружења. А радно неспособни ће бити брига свих нас!” Сви су били нестрпљиви да што прије добијемо жељену локацију.
    Добили смо „папир“ да можемо прикупљати девастирани грађевински материјал на подручју општине и исти одлагати на простору испод Гарче, поред Новог моста. Војска Републике Српске стационирана у Вишеграду, уступила нам је на кориштење два камиона и прикупљање материјала је почело. Сналазили смо се на разне начине.

 

    Најбитније је да смо значајан број породица успјели “пребацити” у Вишеград и ослободити ужасног страха. Довољно је било чути оне који су се извукли из терора и казамата да су сви страховали од исте судбине.
    Евиденција је убрзо показала да смо у наших 16 барака смјестили 286 породица или 847 лица. Структура је била поражавајућа нарочито што се тиче броја старих и изнемоглих лица – геријатријскух случајева. Међутим, били смо вољни и спремни да максимално једни другима помогнемо.
    Један од првих и најбитнијих проблема је било укључивање дјеце у редовну школску наставу. Са Основном школом “Вук Караџић” није било проблема. Радо су прихватили дјецу.
    За средњошкоце је већ било теже јер одређени смјерови нису постојали у СШЦ “Иво Андрић”: Дванаест дјечака и дјевојчица смо свакодневно пребацивали у Рогатицу и враћали камионом а 11 дјевојчица и дјечака смо смјестили у Студентски дом на Лукавици да би могли да заврше средњу медицинску. Велику услугу нам је учинила Управа Дома а и ми смо са своје стране чинили све што смо могли да та дјеца успјешно окончају школовање. Поред тога максимално смо употријебили свој утицај и подршку из Владе да би се и у Вишеграду отворили неопходни средњошколски смјерови.

    Свака барака је изабрала свога домаћина а Домаћин насеља је координирао све активности. Безброј пута сам тих година поменуо Иву Андрића и његову изреку: “Најбоље ћеш упознати човјека када се нешто дијели бесплатно!”  И то је апсолутно тачно.
    Са оспособљавањем првих барака, оспособљен је и објекат Кухиња која је, знатно побољшана уз помоћ Војске Републике Српске, без икаквих проблема је спремала три оброка дневно за све станаре нашег колективног центра “Ново Зораново” у Незуцима пред Вишеградом. Намирнице за припрему оброка су нам обезбјеђивали Војска Републике Српске, Црвени крст општине Вишеград и Комесаријат за избјеглице Републике Српске – Канцеларија Соколац, као и поједине Хуманитарне међународне организације.
    Изузетно нам је значило што су нам у помоћ пристигли припадницу ЕУФОРА – Италијанско-португалског батаљона из Рогатице и Устипраче. Свакодневно су посјећивали наш центар и нашу канцеларију и интересовали се за нашу проблематику и наше потребе.  Отворено су поздрављали нашу Одлуку да не улазимо у туђе – напуштене објекте и чврсто обећали да ће радо помоћи наше опредјељење о градњи стамбених објеката. Њихова помоћ се прије свега одражавала на начин да су ка нама усмјеравали Хуманитарне организације и на најљепши начин говорили о нашој организованости и марљивост.

    Убрзо упознамо Доктора Мишу, Михаила Николова доброг човјека и љекара. Он је и предводио Удружење Срба избјеглих са подручја Коњица. Његова опредјељеност и његова огромна жеља да помогне свима којима је то потребно, довела је до тога да смо у Бараци број “8“ једну собу намијенили за нашу “Амбуланту”.

    Поред Кухиње и Амбуланте, полако смо развијали и друге урбане садржаје. Имали смо нашу Библиотеку а у простору Трпезарије у вечерњим сатима активно је радило неколико секција Културно-умјетничког друштва “Ново Зораново”.
    Жене су вриједно радиле на нашој Економији у Сасама и почели су да стижу први плодови. Непроцјењиву помоћ нам је чинио “ИРЦ”: Омогучили су нам да набавимо Комби, полован али исправан, набавили су нам три велика пластеника за узгајање поврћа и такође су уплатили поправку механизма Бетонаре ГИП “Гранит” са обавезом, да исти, нама испоручи бетон у тој протувриједности када почнемо градњу нових домова.
    Истовремено према потребама и захтјевима општинског руководства ангажоване су наше радне групе на уређивању градских обала Дрине, котловница по граду, на Електрани и друго.

    08.08.1996-те Камион са 18 наших људи је пао у Дрину. Погинуо је Љубо А. Један диван човјек. Лака му црна земља.
    22.08.1996-те године званично смо почели радове на градњи насеља “Ново Зораново” на Гарчи изнад Новог Моста!

    12.06.2005-те године извршили смо подјелу кључева за 51 стан који је припао нашем Удружењу Одлуком Народне Скупштине Републике Српске!

    Тек ове године ово насеље има шансу да постане цијењена мјесна заједница и угледни дио Вишеграда.

    Ипак ми сви овдје видимо наду у праву будућност за наше најмлађе још увијек спремни на многа одрицања.


    Међутим, данас: Након ДВА ПРЕЖИВЉЕНА ЕГЗОДУСА не би нас чудило да нам се не спрема и ТРЕЋИ!? Или смо ми ипак мало отпорнији него што душмани мисле!

    Ово што се догађа, последњих скоро годину дана, нису само нове провокације једног Бакира, то је понављање старих Заблуда за које је и Небулоза блага ријеч.

 

    „Од свег оружја којег је човјек користио и користи – проти човјека, од свога настанка до данас: – Најопасније и најсмртоносније је оно, без трунка било каквог опипљивог материјала или енергије у себи: ЛАЖ!“  

 

    Украдоше име: „Бошњо“ је био израз спрдње за Босанца без обзира на вјеру и нацију а  и „Љиљане“ опјевани украс Грба српске Краљевске лозе и хришћанских Монархија!

    А Син, његови истомишљеници и Каваз-ић заборављају или глуме да не знају ко је: Преко 400 година Србе „набијао на колац“!?

    И ко је од 1941-ве до 1945-те био и чије „Цвијеће“ и „Оштрица каме“!?

    А ко је од њих Нови: Спахо!?

    Они, који су по одласку правих Турака били „Срби исламске вјероисповјести“!?

    Па су били: „Неопредјељени“!?

    Па су били: „Муслимани“!?

    Па су одлуком Странке: „Бошњаци“!?  

    . . . па ће опет можда мијењати име!?   Али очигледно: Карактер – Никада!

    

    Тако Један вели: Да ће и даље насартати на 9-ти Јануар Дан Републике Српске!?

    Ма Јок!    Није се јадан досјетио:

    -Прво мора „ударити“ на Видовдан! Име да му се промијени!

    Можеш замислити нечији сине:  28-ми Јуни Срби славе – свог Светог Вида:

    – Као Видовдан и Милошеву побједу на Косову!

    – Као Видовдан и Принципов пуцањ у Окупатора!

    Заустави то нечији сине: Хоћеш да се то не слави тако, него, као Твој – рођендан!

    Смири се човјече и распитај се о свом поријеклу и застиди се своје Заблуде.

 

    Оставите нас Србе на миру и не заборавите да сте у последњем рату побили и Хрвата и Муслимана скоро као и Срба!

    Може се живјети у заблуди – али ружно је – умријети у срамоти!     

 

    А „Мајке Сребренице“ – Како то гордо и горко звучи!?    – Гдје су им „Коне“!?

    ИСТИНА:  Од Априла 1992.ге до Јуна 1995-те У „црнини“ су биле у великој већини  „српске мајке Сребренице“ – Није им било до Рекламе и Пропаганде! Туга претешка и жалост над онима које поклаше и побише потоњи „шехиди“ Насера Орића и СДА!

    Ма коме је то битно!? Битан је пропагандни ефекат!

    Па без обзира што ни Хашки Суд није дао стварну дефиницију појма Геноцид и то директно повезао са Сребреницом и њеном фиктивном реалношћу Цифара и Збивања – представа се наставља.

    Геноцид очигледно није оно што се догодило у Сребреници, гдје су то Јуна страдали мушкарци који су на брзину скинули униформе и одбацили оружје којим су убили многе Србе (Српкиње и српску нејач). Нису муслиманима убијане читаве породице, како су то они радили по српским селима и чинили стварни Геноцид: – Гасили „генетску лозу породица“! А шта ако су међу српским борцима били и они чије су породице побијене!?

    Иоле писменима и то је довољно!

    Васпитани смо да се све жртве морају једнако поштовати без обзира на вјеру и нацију!

    Покојници не могу да лажу!

    Негирати треба живе који лажима прибављају права и користи које им никако не припадају – поготово од правосудних органа!

    

    Можда ће нека од бројних бошњачких асоцијација тужити и Хашки трибунал јер им званично знатно умањује број „страдалих“ у Сребреници!?

    Каравани ће наставити да пролазе . . . а истина ће се сазнати – управо од оних који су је завили у црно!

 

    Вријеме је да се утврди тачан редосљед Злочина који су учињени у Босни и Херцеговини од 01. Марта 1992-ге године до распуштања концлогора „Силос“ у Пазарићу 1996-те године! Имена и одговорност починилаца!?

    Тужилаштво БиХ би радило поштено једино ако би слиједило тај датумар!

    Јер су многи злочини били директан повод за освету, односно – нови злочин!

    Све остало је шупља прича!

 

    А подизање Тужбе против Србије – Срба је својеврсно признање неспособности за помирење и суживот!   И дијете схвата да тако желите да уклоните Републику Српску!  

     Ја бих се стидио и одрекао да је тако нешто урадио представник мог народа!

Божидар Шкобић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.