БОШКО КОЗАРСКИ: Није све пропало кад пропало све је

ИСКРА на Фејсбуку

(Бошко Козарски) фото: alo.rs

Помоћник заменика трећег секретара потпредседника доњег дома месне заједнице у близини куће мале кречене у бело дошао је да нас докува.

Срби су већ навикли да се попут куване жабе привикну и на сопствену цикличну пропаст. Готово свакодневну. Тако и идеју о квазиподели Косова у великом проценту прихватају као велику дипломатску победу. Север Косова, који никад Косово и није био, унапред прихватамо као трофеј. Као велику победу. Жабљи тријумф! Метохију као да већ отписасмо, не помињући је, не посећујући је.

Да ли је избледела нада да ће света српска земља поново бити српска? Већина прекуваних жаба већ је оплакала Космет, али има још оних који се држе оне просте српске, назови инаџијске – нема предаје!

Чак и када вода у лонцу баца кључ, они сирови и даље кличу – нема предаје! Борба за Космет води се и Бриселу, Вашингтону, Москви, Лондону, па и Митровици, Приштини, Ораховцу… Једино место на којем та борба одавно мирује је – Београд, на чијим рафовима продавница стоје производи дистрибутера из улице УЧК и на чијим сајмовима туризма комшије деле летке са разграничењима као туристичким бисерима.

Београд ће бити једини кривац ако наредним генерацијама не обезбедимо завичај, име, порекло, завет. Само се у кругу двојке предност даје слободном паркирању у Страхињића бана над слободним кретањем кроз Пећ и Гњилане. Ако зажмуримо на поновно џамијање Љевишке, на прекњижавање Дечана, на поновно копање Симонидиних огуљених зеница, ако зажмуримо чему после да се обрадујемо кад отворимо очи? Новом кредиту ММФ-а? Бесплатном вај-фају на Тргу републике?

У недељи која дели 17. март – Дан европског ћутања на погром и 24. март – Дан гажења међународног права, сећамо се жртава и подсећамо на џелате. И даље нас попреко гледају, каткад и ћушну иза увета, љути јер смо их препознали, јер нисмо заборавили, а још мање опростили. Још само да се ослободимо песимизма, јер и ако изгледа да је готово, разграничено, иако је туђим заставама окићено, није туђе! Песимизам никада није био адут победника, а победа је увек у истини. И када изгледа да је готово, да је крај и кад вас то заболи, знајте да је управо тај бол пулс на екрану Српства у шок-соби трајања.

Тада ћете разумети и двојаку и довека истиниту мисао Рајка Петрова Нога:

„Из нових фресака стара туга веје,
није све пропало кад пропало све је.“

alo.rs

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.