БИВШИ АНЂЕО – СУДБИНСКИ ПЕСНИК: РИСТО РАТКОВИЋ (3.септембар 1903. – 11 јун 1954.)

ИСКРА на Фејсбуку

Ристо Ратковић, песник и писац Невидбога смејао се лепим смехом. И тај осмех га је пролепшавао. То је био радостан, детињи осмех. Осмех пресрећног човека. Осмех који се памти. Јер осваја. И жене је освајао. Умро је у тешкој оскудици. Пуки сиромах.

На сахрани на Новом Београду, песник Слободан Марковић, покушао је да покојнику у сандук утури боцу пића. За спокојнији пут у вечност. Очајан, огорчен, пијан, викао је на запрепашћење укопника:

« Алал ти вера, Ристо! Алал ти вера, што си умро на време!“

Овако о бунтовном чину песника Слободана Марковића и презривом шамару књижевној братији која се баш и није трудила да олакша тегобно сиротовање Ратковића – пише Бранко В. Радичевић.

У аутобиографској белешци у часопису « Вечност» 1926. Ратковић је записао:

РИСТО РАТКОВИЋ – стар 21-23г, рођен у Бијелом Пољу (3.септембар 1903, Санџак), у трговачкој кући. У првом разреду основне школе заљубио се и написао љубавно писмо у стиховима. Рано дечаштво провео у фанатичној побожности. Тада је из цркве украо једну икону и спремао се за убиство. У четрнаестој години отпутовао у Тирол, где је у католичком инетрнату усадио у себе страховиту мржњу према католичкој, а мало после и према свакој, цркви. Од своје петнаесте године често присуствовао умирањима. До претпоследњег разреда гимназије презирао све стиховве, читао само прозу, највише руску. 1923. уписао се на београдски Универзитет. И поред свих стварних тешкоћа прати литературу али је увек радије отишао на састанак с неком куварицом него с књижевником. Презире измирења. Живи врло дискретно и метафизички слободно Невероватно сентименталан и абнормално сензибилан. Апстрактно свиреп, у ствари антисадиста. Мржња у њему може да се трансфоримира ал никад леш да постане. Заборавио је у осетљивости и време кад је легао у постељу и устајао без псовке. Има ванредно памћење мирис, слика се сећа само подсвесно. Познаје добро болнице, предграђа и апс, интересује га криминалистика и много воли Фројда. Физички доста слаб, али не постоји поглед који његове очи не би миогле издржати. Увек је готов да уметност одбаци ради нечег вишег.“

Па ипак није одбацио уметност за коју је говорио да је « неизлечива метафизичка болест.“

У Београд је, након завршене гимназије у Новом Пазару, дошао 1923. и уписао се на Филозофски факултет. У периоду од 1927 – 1931. радио је у Министарству просвете и, на препоруку Иве Андрића у Министарству иностраних дела( у дипломатским представништима службовао у Москви, Паризу и Египту где је провео седам година, од 1938. до 1945).

Годинама је животарио боемски , оскудно и неуредно, уз алкохол од књижевног аргатовања у листовима и часописима.

По завршетку рата вратио се у земљу као тежак срчани болесник, не водећи рачуна о свом здрављу, немоћан и неспособан да се избори са свагдањом бедом, умирао је дан за даном

У есеју о Ратковићу Светлана Велмар Јанковић пише:

« … Био је то један песник који је у једно време, доста давно, истина, био близак надреализму. Могло би, опет, да се каже и ово: био је то један песник који у једно време, а то време није давно, није био расположен да се сећа да је био близак надреализму. Ништа се тиме не би рекло. Причали су ми да памте сенку његове мале, здепасте прилике како се повија под теретом сопствене главе. Сенка је полако клизила уз мокре плочнике Макензијеве улице, на свом свакодневном путу ка стану на Чубури и чубурским кафанама. Клизила је кроз ноћи била патетична и комична у исти мах: патетична у својој усамљености, комична у својој незграпности. Кратке руке увек су теглиле хрпу књижурина; понекад, и те су књиге остављале своју сенку која је личила на сенку бесмислених степеница које су се сачувале када се срушио неки чардак ни на небу ни на земљи и које не воде никуда.“

У стварном свету Ратковић је остајао «пренеражен и поражен». Таква је и његова људска судбина коју овај, први наш, модерниста покушава да осмисли јаком имагинативно енергијом, правећи од ње сублиман и метафоричан песнички свет (Мртве рукавице, 1927. Левијатан, 1927; Невидбог ( роман), 1933; Зорај( драма), 1933; Са Оријента ( путописна проза Додири, 1952;

Познавалац европске књижевности (руске, француске и немачке), унео је у српску авангарду другачије тонове од традиционалних, који су проистекли из искуства надреализма, али задржавши мелодијску и језичку структуру народне традиције. У огледу « О надреализму из мог живота» о надреализму говори као о највећој духовних револуција, ( « надреализам је резултантна линија нове поезије»): Убица мој дед Кинез Корничлов, / ја смешан дечко Исус Чаплин, / ја бноландечко, / бунтовн дух денди.// Озбиљан до смеха/ опа лак:/ глава мој балон за децу/ ацела земља – хоп -/ мој аероплан…// … потајно клоне. Ратковић жели да постигне стање шока, да скандализује аутопортретом властите личности

– Надреализам је нов, пише он у свом првом есеју Из књижевног Београда –темељито бунтован пкрет, ишчаурен из дадаизма, управо његова аристократизација. Стварно, ту нема више онога моралноосновног дадаистичког елемента: наоко неозбиљног, но свакако више мудрог схватањ аживота и ууметности. Уважавање подсвести надреалисти су потенцирали до апсурда и отишли до антисоцијалне слике.

У приказу књиге песама « Од среће од сна» Марка Ристића, детаљније је изразио своју песничку идеју:

„То је такођемједна висока особина ове поезије: у њој се стално проналази, а проналажење овде зависи више од предиспозиције него од вештине. Отварањем једног стиха доалзи се пред врата другог и тако док се не уђе у шарени лавиринт лепо конструиснаог хаоса, чије је духовно богатство неспорно, јер скоро свака реч има у овим песмама као нека затворена кутија у којој се осећа да постоји по једна драгоценост.»

Приврженост завичају и породичним оквирима, исказао је поетским романом Невидбог. Оквир приче чини сукоб имеђу православног и муслиманског живља у временском периоду од 1910. до 1918. године,( Тако православна раја једне древне санџачке варошице очекиваше ослобођење, пчетком балканских ратова); а унутар оквирне епске приче дешавасе породична драмачоји је мотив крађа иконе. У роману – породичној причи, приказана је судбина неколико генеарција породице Јеремић. Неколико генерација, почевши од прве, црногорског пребјега и његових синова Ђорђа и Обрада, унучади ( Васко и Милуша)- условљених различитим животним схватањима и историјском драмом, доживљавају породични раскол.

У причи о крађи иконе уткане су аутобиографске чињенице:

« Са још више страсти капао је Васко над молитвом богородици.Одушевљено је описивао славу и лепоту небеске девице, јер му не беше довољно како је она у црквеним књигама рпиказана. Без намере и без помисли, да ико то други то после виде, исписиваше он на глаткој хартији ред поред, по угледу на наслов. Он је из те свеске, после, готово сваку молитву читао пред иконом, са прислуженим кандилом.»

Простор уклете самоће

Милан Богдановић пише први осврт након објављивања овог романа, а затим то чине и Бошко Новаковић, Ели Финци, Јован Поповић, Љутовид М. Бодулић, Боривоје Стојковић…

Изузетно емотиван однос исказује кругом песама о завичају:

Кроз болни мој Санџак/ режале су оружане сенке предака/ у кланцима залеђеним…» ( Музеј); Збогом девојке, сањајте завичај. / Ја свој већ видим. Ено га, по мору тече Лим»( Бар); Ову јадну кожу у коју је крв моја боучена / Купао је Атлантски Океан, купало Средоземно Море,/ Снежне швајцарске реке, Волга и Сава намучена/ – Као твоји, родни Лиме, ничији таласи мило ми не жуборе.// Тако присно, својски, о мог детињства реко, / Ниједна вода није ме као ти миловала, / Тепајући ти, знаш ли, пливао те уздиуж и попреко / И махнит био, а ти си ме родбински жаловала. ( Лим)

Интимна драма -љубав према мртвој драгој, својој рано преминулој жени, инспирисала га је да напише најлепше песме: Бивши анђели,Поноћ мене, Икона, Мртве рукавице( неразмрсиво повесмо сна и јаве, фантазмагорични сневни преплет): Мајку ми доносе мртву на гробље а оца у ситој поворци воде на стрељање. Путем на мосту сретосмо другу поворку. Такође спровод мртваца али је мртвац седео наместо кочијаша и био укочен. Насред моста мртвац се пробудии гласно викну своје име којег се нећу никада моћи да сетим…

Фаталиситички разговор с мртвима у ноћи, привиђења, и необуздана жеља за ускрснућем мртве, драге (!/ Воскресни или себе, или барем очи моје), невидљиво присуство драгих бића, дух који се креће ноћним стазама, улазак у мрачне исновите пределе, и након свега стишани резигнирани шапат: Заспати или умрети… / Или се претворити у сунцокрет…

Покушавајући да ухвати одбегли облик присутности вољене жене, песник успева да целокупним својим биће потоне у бeзнaђe, отвара се празан простор ужаса, још једна спознаја смрног лика која фиизчку материју мрви до потпуног нестанка: ( И мада знам, / одавно већ да трунеш /помислим: можда си ти. // Иначе, ти знаш, / у Бога нисмо веровали / ни ја ни ти. / И заиста нема то са њим везе / што желим / пред слико твојом кандило да палим. (Икона)

Вера у божанску милост коју је изгубио неосетно се пројављује у стиховима. Настањена у стиховима она се попут оног кандила у тами пали и осветљава понор песникове душе; том светлошћу успева да песникову молитву мртвој драгој преведе у фантазмагоричне призоре песме, у сан који је у његовој пеозији увек изнад јаве и изван смрти.

Као надреалиста, иако су га критичари његов уметнички поступак окарактерисали као «романтични реализам», сан је сматрао изузетно важним поетским елементом. Његово гесло гласило је: Сном силовати стварност.Отуда је сваку песму преводио у стање сна, у подсвест, да њен коначни одсањани облик изгради од неухватљиве сновидне материје, од лелујавих значења речи.

Простор уклете самоће чијим се тамним линијама кретао, заогрнут вером безверника – вером у ненадмашну моћ поезије сневног, под будним оком умножених сенки ( од завичајних спомена и сени мртваца), настанио је овај аутентични песник дрхтавим метафоричним додирима рукавице на руци бившег анђела:

Богојављенски су хујала небеса, огромна,

звездана , хладна/

Силазили сте на реку смрзнуту,

Високи, витки, лепи

Анђели бивши, знам:

Кротили сте мрак у водама.

У поговору књиге Поноћ мене каже се даје Ратковић « последње дане проводио у Млатишуминој улици с мачкама са којима је дијелио порцију чварака, његов дневни оброк хране, и да је осим тога узимао још само алкохол.

Сви који су долазили у непосредан контактакт с Ратковићем последњих година пред његову смрт постајали су на неки начин покорни пред његовим болом, пред његовом неумитном ћутњом која је имала, нешто од философске источњачке мудости и фатализма. Плашећи се свега огромног, а најпре, огромног ока океанског, тако је, у тишини, завршио живот један судбински песник.

 

МИЛИЦА КРАЉ

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.