БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Српски Брант

ИСКРА на Фејсбуку

Још у Србији нема лидера који би имао храбрости да као Вили Брант у варшавском гету клекне и замоли за опроштај, слушамо тронуте гласове западних амбасадора али и поштених интелектуалаца из Србије који су на сувој катарзи и борби против дубоког зла у нама некако успели да стекну трособан стан на Врачару, два „повишена аута” и један институт за мир на Балкану.

Batic BacevicНа развалинама бивше земље толико је зла почињено да би лидери са ове и оне стране Дрине, Дунава или Саве могли да клече годинама, а да правда за жртве и даље остане нека веома далека, прекоокеанска утеха.   Али Вили Брант је, изгледа, пречица за све моралне дилеме. И ко ће уопште да објасни рат, корене мржње, последице, околности у минуту коју вам додели Си-Ен-Ен или Би-Би-Си или десет минута које имате код западног донатора. Зато су довољни Брант, нацисти, Јевреји, гето у Варшави, клечање. За то су, ваљда, сви чули.

То хорско призивања српског Бранта траје од самог завршетка нових балканских ратова. После октобарских промена 2000. године у сваком српском лидеру тражили су трагове чувеног немачког социјалдемократског канцелара, пошто су претходно утврдили да је у Милошевићу свакако становао Хитлер, као и да грађани Србије одговарају колективном портрету нациста. У позадини те хумане потребе да и ми „затворимо ту страницу у историји“, да „научимо поуке великих лидера“, стоји та огромна, безобална подлост јер се од државе, која је у два процеса пред Међународним судом правде у Хагу ослобођена оптужби БиХ и Хрватске за геноцид, ипак тражи да преко Бранта призна и свог Хитлера и свој нацизам.

Чак и они који ништа не знају о историји, на интернету би за само десетак минута сазнали да се Брант на тај историјски чин одлучио 1970. године, 25 година након краја рата, када је као немачки канцелар потписао споразум са Пољском којим Немачка коначно признаје границе са земљом коју је у Другом светском рату темељно разрушила.

Али у читавој причи о српском Бранту, која се понавља у циклусима, у сезонама лова за нове донације, није јасна само једна ствар – зашто у Србији сви жељно ишчекују Бранта, а нико Конрада Аденауера. Када помињемо лидера који је симбол обнове послератне Немачке и оснивача Хришћанскодемократске уније (ЦДУ), за узор свакако не узимамо његове контроверзне изјаве о томе да је ЦДУ странка бивших, али не и садашњих нациста. Или оно када је у расправи у Бундестагу о нацистима у немачкој дипломатији 1952. године изјавио да би „требало заиста да престанемо с тим њушкањем ко је био нациста, јер кад се започне – не зна се где ће се то завршити“.

Никако не мислимо на те изјаве, већ на чињеницу да је то био лидер који је заиста успео да препороди економски и морално разрушену земљу. Зато не разумем како је могуће да владајућа партија у Немачкој, или барем у Србији веома моћна Фондација „Конрад Аденауер”, не пожеле да у Србији виде и Аденауера, а не само и увек Бранта. Није ваљда само зато што фондација Вилија Бранта не постоји.

Политика

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.