БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Срби, Хрвати, Словенци и остала велика браћа

ИСКРА на Фејсбуку

„Са сталном тенденцијом да се ограде зидом, био то језик, била то књижевност, био то партијски живот свих нијанса, у Љубљани су се налазили у пози оног који једнако тражи, али ништа не даје. Док су мајсторски створили пијацу за своју индустрију у српским крајевима, и за јефтин увоз жита, док су на десетине хиљада пласирали своје чиновништво у свим крајевима, они су стално обрађивали своје масе идејама да ништа добила није, да треба да остане опкољена зидом, кинеским зидом, и кад се тиче администрације, чиновништва, и католицизма, и школа… Треба ли рећи да је исти однос, већ петнаест година, између нашег и загребачког становишта? И да би се и у тој дискусији ова ситуација изменила када би се појавила политика која би била нимало наметљива, нимало насилна, али чисто српска.”

Batic BacevicОвих неколико реченица није написао неки уморни члан Српске академије наука и уметности после најновије серије лекција коју су нам лепо поделили словеначки пријатељи Тања Фајон или Кардељев унук Игор Шолтес, који нам као посланик европских Зелених поручује да би нама папа, а не Бевц, могао да помогне на путу у ЕУ. Или после неке изјаве вишегодишњег учитеља европских интеграција Јелка Кацина, који је изгледа нека врста реинкарнација оног Кацина с почетка деведесетих година када је био шампион пропаганде дезинтеграције. Реченице с почетка текста није написао ни смирени интелектуалац са снажним литерарним даром и нешто слабијом толеранцијом, који није могао да отрпи посланице из Загреба у којем се хрватска влада згражава над примитивним изјавама ванпарламентарног лидера Војислава Шешеља, али ћути о слободи за парламентарног лидера Главаша, који није дошао на удар закона због због шовинистичких изјава. Већ због егзекуције српских цивила у Осијеку.

Тих неколико реченица написао је Милош Црњански, давне 1935. године, пре него што је прва југословенска заједница нестала и пре него што су настали прогони, логори, који су се заувек уселили између братских народа, иако су се комунисти трудили да објасне како су сви народи подједнако борили против фашизма, али су истовремено подједнако учествовали и у спровођењу фашизма. У оно што је Црњански писао је тешко поверовати јер нас је читава армија невладиних активиста и медијских бораца одавно убедила да су РТС, више, и ХРТ, мање, заправо затровали народ који је одувек живео у срећи и толеранцији.

Текст једног од највећих српских писаца има сасвим сликовит назив „До тога мора доћи – како ствари стоје са српског становишта”, али је број часописа „Идеје” у којем је објављен забрањен, а великани комунистичке интелектуалне мисли Марко Ристић и Коча Поповић тим поводом оптуживали Црњанског за фашизам.

Прошло је осам деценија, два рата и један просечан живот човека било које националности, али су односи бивших југословенских народа остали залеђени, као да их је неко ставио у временску капсулу у нади да ће када се једном пробуде заборавити на све што је било. Али изгледа да није ништа заборављено.

Изгледало је да ће десетак година након стварања нових држава бити довољно да се успоставе нови односи између нових држава и старих и нових народа. Десио се сасвим други феномен – да земље које су бежале од заједнице са Србијом која им, наводно, није дала да покажу своје потенцијале, сада желе да помогну Србији да покаже своје потенцијале. У толеранцији или у аутомазохизму.

Иако је прошло четврт века од распада бивше заједнице, та заједница је и даље окупљена у чекаоници Европске уније, само што су улоге нешто промењене. Словенија и Хрватска су већ преузеле улогу председника одељенске заједнице који разредном старешини пријављује ко одсуствује са часова европских, демократских интеграција, али је та велика победа „западне браће” заправо само политички покривач за освајање тржишта Србије. И док су у Србији грађани снажно подржали борбу против домаћих тајкуна и Мишковићевог монопола, нису могли да претпоставе да ће главни српски бизнисмен постати Ивица Тодорић, али то још не значи да ће за мање привреднике то бити горе решење.

Као што лаичким посматрачима делује да је нека недефинисана служба у Бриселу или Вашингтону одредила да словеначки другоразредни политичари буду нека врста инструктора у првом делу нашег европског пута, тако је готово извесно да ће хрватски пријатељи постати наши главни сапутници на европском путу. Чули смо доста званичних изјава према којима Хрватска највише жели да источни суседи што пре уђу у ЕУ, али и пре отварања првог поглавља постало је јасно да ће Хрватска постати наш сапутник на путу ка ЕУ, која ће на свакој степеници показивати озбиљност своје нове државе, али и озбиљност старе мржње. Зато би и Србија морала да схвати да је, стицајем историјских околности, постала неки угаони камен у стварању нових држава. Или сасвим једноставно – свака нова држава ће тренирати своју озбиљност на отпору према Србији.

После Фрање Туђмана, београдски интелектуални кругови су с нескривеним одушевљењем дочекивали Стипу Месића (иако постоји снимак с аустралијског радија на којем он одушевљено хвали усташки покрет), али је Месић на самом крају последњег мандата, на православни Божић, одлучио да посети Косово. Иво Јосиповић је, међутим, деловао као велики искорак, с којим је бивши председник Србије Борис Тадић постао пријатељ, с којим је пред камерама пловио баркама и објашњавао да ће то лично пријатељство сигурно прелити и на национални ниво. У тој офанзиви шарма, Тадић је објашњавао хрватским медијима да му је као младићу била највећа жеља да буде светионичар на неком јадранском острву, али на крају Јосиповићевог мандата испоставило се да је најумеренији хрватски председник одлучио да одликује Ејупа Ганића, кога српске власти терете за злочин у Добровољачкој улици.

У једној од омиљених српских дисциплина – претрчавања из крајности у крајност, добар део српске јавности данас је уверен да никада на Балкану није постојала блискост, толеранција или сарадња. Али некако заборављају да је Београд био уточиште за све врхунске интелектуалце у модерној историји. Некада су и Иво Андрић или Меша Селимовић одлучили да буду део српске културе, али је велики проблем што данас велики део „српске елите” не може да прихвати што је Емир Кустурица одлучио да буде део те исте елите.

„Нек будем данас једини, али сам уверен да ће нас скоро бити милионима који ће рећи све је то лепо и красно, и част свакоме, али оставимо се небулоза. Погледајмо како ствари стоје са чисто српског интереса”, написао је аутор „Сеоба”. И „Ламента над Београдом”.

Батић Бачевић, Политика

Тагови: , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.