БАРБА ВОЈО МИСТОВИЋ: На Велики петак, 2016. године…

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: 1.bp.blogspot.com

Фото: 1.bp.blogspot.com

Изненада потоке суза пролих,

И моје савести ране,

Речи миомирисних твојих,

Јелејем чистим беху извидане.

Твојим огњем распламсала душа,

Одбаци мрак земаљских таштина,

Са свештеним страхом песник слуша

Пажљиво харфу серафима.

Пушкин

Славни пјесник је написао ове чудесне стихове послије проповиједи Светог Филарета Московског у саборној цркви Успења Пресвете Богородице. Сила ријечи Светог Духа изговорене кроз Божијег угодника Филарета дубоко су потресле Александра Сергејевича. Осјећао је на себи велику милост Божију, тај безмјерни океан љубави који је извидао његове ране.

Неизбјежно су му се отворила врата духовнога свијета, а ангео у тијелу, митрополит Филарет, водио је његову душу ријечју истинитом пуне благодати. Такве ријечи дотичу струну коју има сваки човјек, онај искричави сноп залога вјечности. Схватамо да смо путници у овом свијету таштине (кроз ову „Јудол плачевну“ – како каже Његош). Тада нам се откривају наша сагрешења; боли из самога искона, ал’ стиже и утјеха, цијели дух човјеков обузме покајање. Покајање због испразног живота, таштине…

Пјесник је ствараоц, креатор. Његова душа дубље прониче у природу. Отуда и усхићење и патња…Али пјесник  види и као обичан човјек. Славећи живот узвикује са Светим ПисмомГоспод је хвала моја и пјесма; Он ми постаде Спаситељ“ (Пс. 117;14) и „Хвалићу Господа за живота својега, пјеваћу Богу мојему док ме је год“ (Пс. 145;2).

Свештени страх се излио у душу славнога Пушкина, и он је, у том тренутку, ступио на стазу коју показа Господ наш Исус Христос; Љубљени Цар збори нам истинитим ријечима које пламте љубављу: „Моје је бреме лако, мој је јарам лак“. Те силне ријечи Светога Духа ушле су у срце Александра Сергејевича, изазвало његово дубоко покајање, а ово опет велику радост на Небу што се да примјетити из самих стихова.

Пјесник је трагически лик на људскоме „несмисленоме сабору“, зато он гледа са сваке стране, и остаје узвишено, малтене свештено запрепаштен откривајући како у томе „земаљскоме нереду“ све се одвија у хармонији, Божијој љепоти, „свеопштој поезији“. Као што је пјевао Пушкин, у Црним Брдима је пјевао Владика Петар Други, разапети и један и други. Обојица су жудно хтјели пити са извора вјечности, вољно или невољно понијели су крст. А шта је живот? Живот је распеће, или се сараспињемо са Христом или се распињемо због свијета, то су улице којима корача људски род, или „мучитељ ће један другом бити, сваки себе по особ највећи“ или ће се свеоружјем Божијим храбро борити са другаром Праштањем, сестром Молитвом,  искати у Небескога нашег Оца расуђивање јер човјеку преоптерећеном и натовареном разним земаљским бригама помути се, на жалост,  вид, а често, скоро као правило, гледамо у погрешном правцу.

Вјечност је свјетлост што нам донесе Господ Исус Христос својим искупитељским подвигом којим је смрћу смрт уништио, те васкрсао Себе и читав род људски, увео је разбојника првог у рај (Да, Господе, и ја сам разбојник, помилуј ме по великој милости Твојој). Свјетлост је ријеч исповиједања вјере, тај мач и штит крајеугаоног камена Истине коју одбацише горди зидари. То је небеска свјетлост исповједника и мученика што су храбро подносили несносна мучења, страшне смрти, за својега бесмертнога Цара Господа Исуса Христа. Та Божија војска са Небеса милује нас молитвама пред престолом Божијим и смирено у тихом срцу збори  да и ми кренемо путем најбољих Божијих синова, путем љубави, вјере и наде ка Богу Оцу, Сину и Светом Духу, путем који су ишли они, угодници Божији. То је све чувствовао пјесник Пушкин. У њему, на таблици душе, остаће записана вјечно ова ријеч. Слушао је Александар Сергејевич умилне хорове серафима и херувима гдје славослове Бога несхватљивим појањем јер су то неисказане ријечи и неописива музика за смртнога човјека, загонетка али и отаџбина, далека  а сјајна, гле, тако близу, у нама се открива.

Ово сочињеније нема намјеру се мјешати у Божији суд, те замишљати мјесто гдје је сада душа поете Пушкина која је летјела иако је била стотинама пута рањена, душа која је знала да открије љубав гдје Бог кроз творевину себе открива.

Можемо само прибрати свјетле примјере, као рецимо Гогољево успињање по Љествици, па је карактеристично послије разговора са Светим Макаријем , старцем из славне Оптине пустиње, казао: „Да, мени су говорили истину! Он је једини од свих мени познатих људи који има власт и силу да поведе на извор воде живе“. Препорођен, још је говорио: „Код старца сам ушао као један, а изашао као други човјек“.

Као и Пушкин, као и Његош, тако је и он био „сужањ“ шаренила и контраста на свјетској позорници. Гоњен жељом да у другом тому романа-поеме „Мртвих душа“ наслика, дочара, приближи….ех, створи (Па рекли смо да је поета креатор!), оно што је у Русији очигледно сијало, украшену свим врлинама благородну руску душу,  која праведним сјајем нетварно сија и даје постоље овоме свијету. Но, није био задовољан својим дјелом. Разумљиво, он је већ тада ходио у друштву највеће умјетности над умјетностима, Исусове молитве („Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј мене грешнога“) која разлучује таштину од „онога што је битно“, и у дубоком покајању до краја свог кратког живота на земљи.

Пут ка Богу започиње овдје на земљи и никада се не завршава – ријечи су једног старца подвижника. Крсном смрћу, пљенидбом Ада, Васкресењем, Господ нам је отворио капије тога пута. О томе путу управо је пјевао Пушкин. То је пут вјере, а вјера чува душу, уосталом „Без вјере није могуће угодити Богу“ (Јевр, 11;6). То су  кључеви и српскога спасења, у сваком смислу.

„Царство Божије је унутра у вама“ – збори Преблаги Господ. Хајде онда да га откријемо и нека расте и шири се као дрво разгранато на којем  се населе птице чаробнога гласа. Умилна хармонија миловаће срца. Врлина нека међу људима влада, јер кад то бива онда и Бог буде међу људима, обитава и почива у њиховим срцима.

Велики Петак, април 2016.

Барба Војо Мистовић

Тагови: ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.