АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Бериша, распростирање, семантика, етимологија

ИСКРА на Фејсбуку

Beriša je oblast u Severnoj Albaniji, u današnjem srezu grada Puka, deo pokrajine Dukagjini i Ri (= Novi Dukađin).

Kaplan BurovicPokrajina Dukađini, ili Dukagjini i Vjetër (= Stari Dukađin), prostire se ispod reke Drim, na samoj okuci, pa sve do reke Mat, na jugu. Na istoku se graniči sa rekom Crni Drim, a na zapadu se nekada prostirala sko-ro do samog mora. U sastav ove pokrajine bila je i pokrajina Mirdita. Mo-guće je ova pokrajina u XIII veku n.e. bila u sastavu geografskog pojma ALBANIJA (na albanskom jeziku ARBNIJA/ARBËRIA).

Do XII veka ova je pokrajina bila nastanjena skoro isključivo Srbima, odnosno Crnogorcima, pa su njome oni i vladali. Prvi vladar Kneževine Albanije, koga poznaje istorija, zvao se Progon. On je bio vazal velikog srpskog župana Stevana Nemanje, pa je kao takav vladao Albanijom u go-dinama 1190-1199. Imao je dva sina: Ðina i Dimitra. Ðin je posle očeve smrti vladao Albanijom od 1199-1208. Pošto nije imao direktnog nasled-nika, nasledio ga brat Dimitar, koji se oženio Komnenom, kćerkom Steva-na Prvovenčanog Nemanjića, i vladao do 1216. godine.1

U XIV veku pokrajinom Dukađin je zavladao nemački feudalac Ðin, koji je imao titulu DUKA. Prethodno, na putu iz Nemačke za Hristov grob, on je pokušao da zavlada kojim delom Bosne i Hercegovine, pa pošto mu to nije pošlo za rukom, sišao je niže, u Albaniju. Kao što se po hercegu Stjepanu nazvala Hercegovina, tako se i po duki Ðinu nazvala ova pokrajina DUKAÐIN. Duka Ðin i njegovi nasljednici su proširili granice svoje kneževine i preko Drima.

Posle turske okupacije njihova se kneževina raspala i rasparčala u mnogo malih samostalnih pokrajina, kao što su: Mirdita, Luma, Hasi, Malziu, Beriša, Merturi, Puka, Ibala i Novi Dukađin.

Kao selo, Beriša se dokumentira još u XVII veku, ali sa imenom ALŠIĆE.

Kao oblast Beriša zaprema i sela Shopel, Berishë e Vogël (= Mala Beriša) i Berishë e Vendit (= Mjesna Beriša).

U XII veku, Albanci, koji su se tada zvali Arbën, prirodnim naraštajem, ali i asimiliranjem stanovnika oblasti Albanon (današnja oblast Mat), u prvom redu keltsko pleme Albanoi, namnožili su se toliko da ih više njihova oblast nije zapremala. Oni izlaze iz Albanona i preplavljuju na sve strane, prema jugu – u pravcu Tirane i reke Škumbini, prema zapadu – u pravcu Durrachium-a (Drača) i Jadranskog mora, prema istoku – u pravcu Crnog Drima i Peškopije, i prema severu – u pravcu Mirdite, Dukađina i reke Drim. Dominirajući brojčano, oni su počeli da asimiliraju Srbe (Crnogorce), Makedonce i Vlahe tih krajeva. Za ovo ih je mnogo pomagala i katolička vera, koju su upravo preko crnogorske biskupije u Baru prihvatili negde u XI veku.

U svom nadiranju prema severu, Albanci su stigli i u selo Beriša, koje se tada sigurno zvalo BELIŠA. Prevodeći to ime na turski i beležeći ga pogrešno, u XVII veku ga srećemo, kako rekosmo, pod imenom ALŠIĆE. Tako su ga zvali samo Turci, dok su ga meštani jedno vreme zvali BELIŠA, a kad su se asimilirali od pridošlih Albanaca, pod uticajen albanskog i aromunskog (vlaškog) jezika, promenjeno je u BERIŠA.

Kod imena ovog sela imamo poznatu promenu fonema albanskog jezika L:R, bezdrugo posredstom vlaškog jezika (Vlasi su sigurno bili prisutni u ovoj oblasti kad su tu stigli Albanci !). Tako je proizašao oblik BERIŠA, kao i u sličnim slučajevima: ALBANON>ARBNI, BULGAREC> BURGAJET, VALDANOS>VARDANAS i dr. U oblasti ovog sela postojao je, do sredine srednjeg veka, i grad BELIGRAD, čije ruševine postoje i dan-danas. Postoji mogućnost da se koren toponima BELIŠA nalazi upravo u nekadašnjem BELIGRADU.

Albaniziranje srpskog toponima BELIŠA u BERIŠA je evidentno i neosporivo ne samo iz poznate i pomenute filološke činjenice, već i iz jedne druge činjenice: u Albaniji imamo jedan veliki broj slovenskih toponima sa etimonom BEL: Belaj i Beltoja (sela u okolini Skadra), Belš (koje potiče od BELIŠA, selo u okolini Elbasana), Belova i Blice (sela u okolini Peškopije. BLLICE potiče od BELICA.)2, Belovoda (selo u okolini Korče), Belina i Belišova (sela u okolini Fiera), Belesova (selo u okolini Berata), Belja (selo u okolini Kuksa), planina Belica (u blizini Ohridskog jezera), rijeka Belica (u Kardhiqu, okolina Ðirokastre), grad Berat (od BELGRAD, u Južnoj Albaniji) i puno drugih.

Možda će neko postaviti pitanje: Zašto se u slučaju BELIŠA : BERIŠA -L- pretvorilo u –R- , a u ostalim slučajevima nije? Pogledajte i slučaj BELIGRAD : BERAT, gde imamo istu pojavu. Rekao sam već da se ova permutacija vršila pod uticajem vlaškog jezika. U selo Beliša je sigurno bilo podosta Vlaha, kao što je bilo (a ima ih i danas !) mnogo Vlaha i u Beratu. Pred samu proklamaciju nezavisnosti Albanije (1912) u Beratu je bilo oko 9.000 Vlaha i svega oko 3.000 Albanaca.

Prelazom u selo (kasnije oblast!) Beriša, Albanci su zapostavili svoje nacionalno ime Arbën i počeše da se nazivaju prema imenu svog novog prebivališta – BERIŠA, koje se vremenom pretvori u ime plemena. A ovo svedoči da su došli ne samo u Albanon (Mat) neoformljeni kao etnos, bez nacionalnog imena, već su kao takvi stigli i u selo Beliša.

Među 12 plemena Severne Albanije, Beriša je danas jedno od najvećih, najmnogobrojnijih. Kako se zna, ovo se pleme deli u BERISHË E BARDHË (= Bela Beriša) i BERISHË E KUQE (= Crvena Beriša). Nema sumnje da je Berishë e Bardhë nekadašnja BELIŠA = « i bardhë – beo », ime ovo koje su sigurno pridržali za sebe Srbi te oblasti sve do svog albaniziranja. Posle albaniziranja zvali su se Berishë e bardhë, gde drugi deo – e bardhë – nije ništa drugo do prevod na albanski jezik prvog dela – Beriša. Ovime su se oni na izvesan način i razlikovali od došljaka – pravih Albanaca, koji su se – opet za razliku od njih, albaniziranih Srba, nazivali Berishë e kuqe. Kod pripadnika plemena Berishë e Kuqe oseća se izvesna gordost za to poreklo, pa i izvesno prezrenje prema pripadnicima plemena Berishë e Bardhë, tipično za Albance.

Da u ovom plemenu imamo mnogo albaniziranih Srba svedoče nam i njihova imena, kao n.pr.: VAD MARSHI, iz grada Puka3, centar oblasti Beriša. VAD je sigurno skraćenje poznatog srpskog imena VLADO, dok prezime MARSHI sigurno je skraćenje srpskog imena MARŠAN. Iz Puke je i MARK MILANI (ne mislimo na crnogorskog vojvodu i književnika Marka Miljanova, koga Albanci nazivaju MARK MILANI!). Ovaj albanski Mark Milani, poslednjih godina, čim je saznao šta mu to znači prezime, ili čim su to zatražile albanske vlasti od njega, deformirao je prezime u BILANI4.

Sinjifikativna je činjenica da akademik prof. dr Ećrem Čabej, u njegovim etimološkim studijama, ne bavi se ni najmanje etimologijom patronima BERIŠA. Idriz Ajeti pretendira da je sa albanskom etimologijom5, ali za ovo ne predstavlja nam nikakve dokaze.

Kao patronim imamo ga dokumentiranog još u 1242-goj godini: BERISSA COMITIS VALENTINI, NOBILIS DULCINENS6. Sledstveno ovaj je jedan od najstarijih dokumentiranih patronima, ali što je bio ovaj BERISSA, Vlah, Albanac ili Srbin, Crveni ili Beli Beriša, ne zna se. Poznat je u istoriji Albanije i Nikola Beriša, jedan od osam starih kapetana vojske Skenderbega, koji su uhvaćeni i živi odrani od Turaka.

Iz ove oblasti Dukađina, iz Beriše, pošto su se namnožili, Albanci su prodrli i na sever reke Drim, u crnogorskoj kraljevini zvanoj Zeta, dok prema današnjoj Srbiji, u okolini Tropoje, oformili su jednu novu oblast sa istim imenom – Beriša. Stanovnici ove oblasti dan-danas se sećaju svog porekla iz Beriše Dukađina7. Jedan deo Dukađinaca prodrli su i na jug, u oblast Mata (Albanon), gde su oformili selo Dukađin. Drugi su dospeli i u Istanbul (Carigrad, Turska), gde su se proslavili kao turski rapsodisti (guslari).

Još u XIV veku Beriše su počeli da prelaze i u oblasti današnje Jugoslavije, pojedine porodice ili i bratstva, ali se njihova preplava zbila u vekovima XVIII-XIX, znači posle turske okupacije Balkana. Oni su se nastanili poglavito u srpskim pokrajinama Metohija i Kosovo. Toliko se mnogo Beriša i Dukađinaca nastanilo u Metohiji, da su po njima Turci počeli i da nazivaju Metohiju Ravnica Dukađina, ili Dukađinaca.

Jedan deo plemena Beriša drže kao prezime svoje plemensko ime, poglavito katolici. Znači i dan-danas se nazivaju Beriša. Ima indikacija da su ovi, u većini slučajeva, pripadnici tzv. Berisha e Bardhë, što znači srpskog porekla. Drugi deo, poglavito oni koji su se muslimanizirali (ali ne svi !), drže razna prezimena, islamskog porekla, obično ime svoga oca, koje se, logično, menja sa kolena na koleno, ali uvek čuvajući pripadnost svoju u plemenu Beriša. Ima i takvih, kao Hasan Priština8, koji su uzeli za prezime naziv nekog nastanjenog mesta. Otac Hasana se prozivao Beriša, dok se sâm on jedno vreme prozivao VUČITRNI, pa je kasnije prešao na prezime PRIŠTINA. Imamo podataka da je bio i Beli Beriša.

Da iz albanske oblasti Beriša imamo i Slovena sa tim prezimenom, dokazuje nam Ulcinjanin Berišić Tomo.

Što rekoh za pleme i prezime BERIŠA, manje-više, vredi i za ostala plemena.

Koliko za primer, evo vam i etimologija imena plemena GAŠI, koje potiče od imena Crnogorca Gavrilo (setite se Gavrila Principa !), koji se hipokoristično, kako to biva i dan-danas u Crnoj Gori, zvao Gavro i Gašo. Prezime GAŠIĆ je poznato u Crnoj Gori. Po ocu Gašu se nazvalo bratstvo, oblast, pa i pleme, koje se u XVII-XVIII veku albaniziralo.9

Isto tako mogu vam spomenuti i pleme MIRDITA, koje je dobilo ime po oblasti Srednje Albanije Mirdita, a ovo po imenu Srbina Miro Dida.10

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, mjeseca marta 1986.*

 

___________________

1)AKADEMIA E SHKENCAVE E REPUBLIKËS POPULLORE SOCIALISTE TË SHQIPËRISË: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Tirana 1985, vidi glasove PROGON i DHIMITRI I ARBËRIT.

2) Za potanko vidi moje delo TOPONIMIJA ALBANIJE, rukopis, Burelj 1973.

3) ÇABEJ, Eqrem: NË BOTËN E ARBËRESHËVE TË ITALISË, Tirana 1987, str. 107.

4) Vidi moje citirano delo ALBANSKA PATRONIMIJA, rukopis.

5) AJETI, Idriz: Kontribut për studimin e disa toponimeve të Malit të Zi, časopis STUDIME FILOLOGJIKE Nr.2, Tirana 1984, f. 44.

6) STARINE, 24.

7) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPSSH: FJALORI, cit. delo, str. 661, kol. II, glas MALËSIA E GJAKOVËS.

8) Hasan PRIŠTINA (1890-1939), albanska istaknuta društveno-politička ličnost, rođen u Vučitrnu, Kosovo, poreklom albanizirani Srbin.

9) Za opširnije vidi studiju GAŠI, koju imate u mom delu ETIMOLOŠKE STUDIJE, Ulcinj 2014..

10) Za opširnije vidi cit. delo ALBANSKA PATRONIMIJA.

*) Objavljeno po prvi put na albanski jezik u reviji YLBERI God. IV, Br. 5, Ženeva 1996, str. 29-30; zatim je preštampano i u mom delu LLAGAPËT E ULQINAKËVE, Ženeva 2003, str. 16.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.