АНДРЕЈ ТКАЧОВ: Руска химна, и химне наших “пријатеља”

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: in4s.net

Химна је поред заставе, грба и националне валуте, симбол државе, квинтесенција историје народа, сакрална појава. Ми постојимо. Постојали смо. Имамо свој пут, своје лице и своје призвање. Своје гријехове, врлине, слабости и таленте. То је химна. У њој се чују стабилне психолошке карактеристике народа.

Ако се мијењају начин живота и животни циљеви, мијења се и химна. Француска је извела Револуцију и пјесму у краљеву част смијенила је Марсељеза. То је природно. Њемачка се смирује у Другом свјетском рату, трпи подјелу и нацистичку химну мијења новом, демократском. То је разумљиво. То се десило и с Русијом. То се уопште са свима дешава. У свакој химни земља која је пјева покушава да изрази себе не за годину дана, већ у вјекове. Чујмо сад одломке из онога што годинама и вјековима пјевају наша “толерантна” браћа.

Ево друге строфе енглеске химне, управо оне у којој моле Бога да спаси краљицу.

“Господе Боже наш, устани,
Расиј њене (краљичине) непријатеље
И отјерај их у погибељ.
Посрами напоре њихових држава,
Уништи њихова подла довијања,
У Тебе се уздамо,
Боже, чувај све нас”.

Једном ријечју, непријатељи британске круне су, како се тврди у химни, несумњиво подлаци (њихова довијања су обавезно подла) и осуђени су на погибељ. И они то пјевају сваки боговјетни дан. Ето, такав је њихов поглед на свијет. Махатма Ганди у својој аутобиографији пише да је радосно пјевао химну Велике Британије док није почео да се замишља над текстом. Кад се замислио – одбио је да пјева.

А ево Марсељезе. Послије Октобарске револуције она је на дуже вријеме постала химна и у Русији. Све до четрдесетих година, до Ел-Регистана. Само што је у умјетничком препјеву изгубила много од своје крвожедности. Практично, свирепост је уступила мјесто сновима и маштању о срећи цијелог свијета. Али ево њеног оригиналног рефрена.

“На оружје, грађани,
Постројите се у батаљоне,
Идемо, идемо!
Нека нечиста крв
Натопи наша поља”!

Марсељеза има мноштво строфа. И сваки пут они који је изводе бодро и из свег грла вичу о нечистој крви која треба да натопи поља. Шта ће на њима послије тога израсти? И то је гламурозна Француска, земља галантних каваљера и префињених писаца, која одређује законе моде, најстарија и вољена кћерка Католичке цркве.

Треба ли онда да се чудимо крвавим бајалицама Тараса Шевченка о „непријатељској крви“ која ће напојити земљу и пролити се даље, у плаво море? Европски свијет из XIX вијека је свијет нескривеног и похлепног национализма. Кроз ваздух је провијавала жеђ за крвљу. А ако постоји жеђ, она ће временом бити и угашена. Узгред речено, украјинска химна такође радосно обећава погибељ непријатељима и то је једина ствар у којој је данашња Украјина једнодушна с Европом XIX вијека.

А погледајмо, радозналости ради, химну САД.

И у њој се у првој строфи помиње „поносни одговор подлим непријатељима“. У трећој: „Гдје је банда убица који су се хвалисаво заклињали?…“ „Чека вас трулеж гроба, сви ћете добити по заслузи.“ У принципу, „трулеж“, „гробови“, „банде убица“, „чик, изађи“.

Шема је иста. Народи као да су још увијек очарани крвавим сукобима из прошлости. Американци – ратом за независност; Французи – револуцијом и републиком; Енглези – свјетском влашћу из времена непрегледне империје. Пољска химна пријети да ће против Њемаца и Руса бити исукан мач. Италијанска химна, која је рођена у рату за независност и уједињење Апенина, прожета је ријечима о борби и смрти. „Умримо, умримо,“ свако мало се чује у њеном рефрену.

Може се навести велико мноштво примјера. Нације су се ментално потпуно заглибиле у временима националног самоопредјељења и по навици свакодневно пјевају крваве пјесме, чији смисао данас тешко могу објаснити. Али су свеједно Руси због нечега проглашени крвожеднима.

А ми смо, напротив, изашавши из времена безумља, одрекавши се свјетске револуције, очистивши ране унутрашњих крвопролића, освојивши тешке побједе на спољашњим фронтовима, сваки пут мијењали симболичне текстове, изражавајући спремност за промјену живота. Престајали смо да опјевамо бајонет и сабљу, рану и црвену крв, комесара на коњу и Розу Луксембург. Почели смо да пјевамо о мирном раду, о поштовању старијих, о љепоти земље. Ипак, у очима оних који или нису умјели или нису мислили да треба да се одрекну крвожедности, ми остајемо конфликтни, злобни и опасни људи. Апсурд!!!

У дословном преводу ријеч „апсурд“ значи „од глувог“. То су бесмислене ријечи које се изговарају ван контекста. Човјек који их изговара или сам себе не чује и не разумије с ким разговара; или ради свој посао и прави се луд. На свој начин је апсурдан, али и користан за самог лопова повик на пијаци: „Држ’те лопова!“ А наши толерантни сусједи се у званичним разговорима такође понашају као глуви. Премда све лијепо чују и просто упорно раде свој посао. У сопственим очима су толико добри да представљају еталон, а ми смо незамисливи дивљаци. Само што узорни праведник неће пјевати о крви од јутра до вечери и неће стављати руку на срце кад његов омиљени тим стоји на постољу и кад се подиже застава. Неће.

Будимо праведни. Земље су различите. Рецимо, летонска химна је врло мирољубива. У њој се наводе само ријечи о миру, о томе да треба пјевати и играти под сунцем рођене и слободне Летоније. Шта може бити љепше? Сличан је смисао и данашње химне уједињене Њемачке. Овај извор два свјетска рата и прећутни господар Европе – Њемац – у тексту химне само што није биљождер. Пјевамо, осмјехујемо се и желимо својој земљи славу. И то је све.

Постоји још и химна уједињене Европе на стихове Шилера и музику Бетовена. Њено писање су наручили масони из Дрездена. То је за сада химна Европске уније. „За сада“, зато што им будућност не обећава ништа чврсто, између осталог, ни судбину недоношчета – Сједињених Европских Држава. Али не треба само нешто да пјевамо и нешто да слушамо. Треба пажљиво да слушамо свакодневне мелодије и ријечи. Оне ће нам често боље од било каквог научног трактата рећи нешто о суштини појава и показаће нам скривену тајну.

Судећи по химни, Руси не желе рат. Судећи по химнама пола Европе је лудо за ратом. А ријеч није птица. И није пара, и није ваздух. Она је хљеб и лијек. Или је гвожђе и камен. У зависности од тога каква је ријеч.

in4s.net, Потојереј Андреј Ткачов: НОВИ ПОЛИС

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.