АЛЕКСЕЈ МУХИН: Америка послала Кисиџера да наговори Путина да се преда!

ИСКРА на Фејсбуку
Фото: intermagazin.rs

Фото: intermagazin.rs

После оваквих избора, који су фактички обележени борбеним окршајима између присталица Доналда Трампа и Хилари Клинтон и „ратовима компромитујућим материјалима”, постала је неизбежна десакрализација статуса председника САД, којег су раније Холивуд и америчка пропаганда представљали као неки апсолут.

То ће се осетити већ у блиској будућности. А за сада је врхунац политичких технологија у Сједињеним Државама фамозна јавна понуда певачице Мадоне у корист кампање Клинтонове (обећала орални секс свим мушкарцима који буду гласали за Хилари Клинтон).

Услед тога, ко год да постане председник (што заправо и није толико важно), биће ће бити дефинитивно ослабљен у политичком смислу .

Посматрајући новог домаћина Беле куће, Американци, па и лидери других земаља, невољно ће се присећати епизода преизборне борбе „на живот и смрт”. И та фигура ће бити зависнија од утицајних група, између осталих, из Пентагона и Конгреса, од банкара из Федералних резерви, него претходни управљачи земљом са Капитол Хила.

Слаба власт рађа снажно да се злоупотреби, да се омаловажавањем других, још слабијих опонената, уздигне своја маленкост. Она рађа жељу да се стално проналазе нове претње, често измишљене, као и нови изазови, ради њиховог савладавања — како би се самој себи и другима чинила још значајнијом, угледнијом.

Подсетићу да нас је управо последњи амерички председник Барак Обама по први пут упознао са занимљивом идејом о „изолацији” Русије и руској привреди „покиданој на комаде”. То се догдило због растуће неусклађености између онога што је Обама говорио и онога што је радио.

Амерички председник је нарочито „ослабио” у политичком смислу током свог другог мандата. Управо тада се на њега обрушила неиздржива салва осуда и подсмеха због показивања слабости — физичке, моралне и политичке. На крају је Обама морао да се усредсреди на, како му се чинило, лакши објекат — Владимира Путина.

Причинило му се да ће, прихвативши тај изазов и макар морално победивши руског колегу, доказати себи и целом свету да амерички председници још нису потрошили сву муницију.

Пред крај пројекта, када је постало јасно да намера није успела, учињен је последњи покушај: у Москву је стигао суперутицајни Хенри Кисинџер с тајном мисијом — да предложи руском лидеру да се „преда”. Одговор је, судећи под догађајима који су уследили, било љубазно одбијање.

Услед тога су Русија и њен председник постали један од кључних елемената америчке предизборне кампање, „камичак у ципели” Сједињених Држава у Северној Африци и на Блиском Истоку, снажан конкурент у „сиријској кампањи” и у „украјинском пројекту”.

Експанзионистички вектор развоја америчке привреде, који их тера да се шире, не дозвољава да се промени тај пут чак ни у даљој будућности, премда је јасно да је све у рукама Федералних резерви. Међутим, изгледа да очигледне жеље да се започне још један глобални рат такође нема, упркос ратоборној реторици појединих грађана и званичника: за њим једноставно нема потребе, пошто се права опонената (читај — конкурената) Вашингтона ионако стално крше.

Мислим пре свега на Русију и Кину. Русија је геополитички конкурент, а Кина — економски „партнер” с којим је крајње тешко коегзистирати, али с којим се мора сарађивати, јер би одрицање од његових услуга било финансијски смртоносно.

Стога су Американци принуђени да играју на три „терена”:

— на терену великих регионалних играча: Индија, Иран, Русија. На њему САД покушавају да остваре свој утицај, по могућности, на све процесе (економију, политику, финансије, идеологију итд.);

— на ресурсно-логистичком пољу: Либија, Ирак, Авганистан, Украјина. Тамо су САД, срушивши политичке системе, увеле земље у, како им се чини, „управљиви хаос”, који оне покушавају да контролишу. Полази им за руком делимично и не баш успешно;

— на трговинском терену, пре свега са ЕУ и „азијским тигровима”, преко Транспацифичког и Трансатлантског партнерства, које из неког разлога не називају само трговинским, већ и „инвестиционим”, иако је већ сада јасно да су ти пројекти замишљени као територија апсолутне трговинске доминације САД.

Жеља да се са Кином изгради посебан, ексклузивни формат G2, коју је Барак Обама обзнанио у првим фазама свог председниковања, издваја се у засебан терен, на којем (или с којим) САД намеравају да играју озбиљно и много опрезније него са Русијом.

Најинтересантније је то што ће следећи амерички председник покушати да преокрене геополитичку игру у своју корист и, наравно, сметаће правим играчима који се тренутно налазе иза леђа политичара и иза зидова највећих корпорација. А такви покушаји су се, нажалост, у САД традиционално завршавали пуцњавом — да ли у позоришту, да ли током јавних манифестација.

intermagazin.rs

Тагови: , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.