АЛЕКСАНДАР ДИМИТРИЈЕВИЋ: Сат званичној Србији убрзано откуцава

ИСКРА на Фејсбуку

Сасвим је очигледно настојње нових нараштаја као и дела пословне и политичке елите Србије, да пригрле Европу и европско као својe. Нама пак отуда, скоро редовно, стижу знаци који буде сумњу да тамо наше место. Отуд тешко је за поверовати да смо тамо добродошли. Најновија дешавања у политичком животу нашег друштва подсећају ко смо и како нас Запад види.

Политички трусном подручју Балкана, није потребно пуно па да његов привремени еквилибријум буде поремећен новим тектонским померањем.

Политички трусном подручју Балкана, није потребно пуно па да његов привремени еквилибријум буде поремећен новим тектонским померањем.

Прво, иступање немачке добитнице Нобелове награде за књижевност Herta Müller, пре неколико дана у на трибини у Југословенском Драмском Позоришту, заслужује пажњу. На самом почетку постаje јасно да она није дошла са намером да говори о књигама, него по задатку да одржи лекцију јавности о политичкoj доктрини Запада. Са једне стране, она подсећа на укорењено гледање Запада, како је српски народ, већ по себи, дежурни кривац за трагичне догађаје по Европи. Тачније, да су Срби криви већ тиме што постоје. Са друге стране, потврђена је склоност империјалистичких сила, да обезбеде легитимност за политику спровођену војном агресијом. Истовремено, ослободилачкој борби поробљених прилепљена етикета терориста, те тако негирано право на борбу за слободу. Прецизније говорећи, оправдавањем употребе насиља, Herta Müller стаје у хор оних, међу којима су били и неки од предводника политичке опозиције у Србији са почетка деведесетих година прошлог века, који су били за бомбардовање сопственог народа, у функцији средства за освајање власти.

Културна јавност примила је њене ставове са запрепашћењем, с обзиром да долазе од лауреата Нобелове награде, а још више отуда јер долазе из света који, по некима има дугу демократску традицију и негује хуманизам. Уједно та јавност је исказала и своје згражање пред изостанком увиђавности и увредљивим поступком госта према домаћину. Политичари су том приликом изабрали ћутање за свој одговор. Неки кажу да је ћутање знак одобравања.

Друго, убрзо после овога испада уследио је нови хладан туш на узаврелу главу оних у Србији, обневиделих демократском традицијом Запада и предностима законодавства правниh држава. Једна друга трибина искоришћена је од стране државног службеника шестог разреда USA господина Yee Hoyt Brian, да пренесе поруку свог послодавца и савет пријатељима у Србији. Његова порука била је сажета и директна: ако Србија заиста жели у Европу, она не може да седи на две столице. Нешто даље, за сваки случај, појашњен је смисао ове поруке. Жели ли у Европу, Србија мора да себе дистанцира од Русије.

Иступање господина Yee није ништа друго до давање лекције, са положаја тутора, политички малолетном субјекту. Овај став подразумева да Србија никако није у стању да себи обезбеди и располаже са суверенитетом државног субјекта, те да јој стога неко други одређује како да поступа. Дипломатска служба и државни врх нису никако могли да преко овг увреде пређу ћутке. Како је изабрани начин преношења дипломатске поруке, прешао линију уобичајене праксе и говора, званична Србија, по свему судећи, није се баш најбоље у томе снашла. Њени одговори одражавају сву грозничавост безнадежног положаја. Уместо да погледају како други поступају у сличним приликама, на пример Језуити, па да уз осмех умање значај оптужбе и да при томе наставе свој посао, а не да љутњом изражавају повређени понос незрелих. При томе неки чак одговарају у својству приватних лица. Стиче се утисак да су заборавили на тренутну специфичну политичку тежину Србије. Шта више, као да су заборавили и на ону народну да није мудро уједати руку која храни. Или можда, званична Србија има два одговора на једно питање, један за домаћу употребу и други за оне преко.

Док је у првом случају све јасно, јер народ са улогом жртве не може истовремено да буде и кривац, те је свестан своје жртве, дотле је са другим ствар нешто сложенија. Ту сат званичној Србији убрзано откуцава, приближавајући тренутак кад ће она морати рећи ”или џа или бу”.

Александар Дмитријевић

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.