АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: О НЕПРИЈАТЕЉСКОМ СТАВУ ДИЈАСПОРА

ИСКРА на Фејсбуку

 

Na teritoriji eks-Jugoslavije, konkretno na teritoriji današnje Srbije, Makedonije i Crne Gore imamo jednu nepoželjnu pojavu: neprijateljski stav dijaspora i manjinaca prema mesnom, srpsko-crnogorskom i makedonskom stanovništvu.

Danas je svetski poznat neprijateljski stav albanske dijaspore, koja se digla i na oružje da otcepi teritorije gde živi i da ih prisajedini Albaniji. O tome sam već pisao.

Pojedinci drugih dijaspora, u nemogućnosti da sljede primer albanske dijaspore, da i oni traže otcepljenje i prisajedinjenje svojoj matici, iz kojekavih razloga priklanjaju se njoj, ne samo što je podržavaju, već se i izjavljuju za Albance. Preko svega to čine i neki meštani, čistokrvni Srbo-Crnogorci i Makedonci, zločinački koristeći eks-jugoslovensku dozvolu da se njeni građani mogu izjaviti za onu nacionalnost koja im se sviđa, koju hoće, bez obzira na svoju pravu nacionalnu pripadnost.

Kod nas se ovo pogotovo dešava sa muslimanskim elementom, ali imamo puno slučajeva albaniziranja i hrišćana, pogotovo katolika. O ovoj pojavi pisaću jednom drugom prilikom.

U ovom eseju ograničiću se samo na albaniziranje pripadnika nealbanskih dijaspora i manjina.

Osnovni razlog ovog albaniziranja je verska pripadnost i netrpeljivost. Muslimani dijaspora, na čelo sa muslimanima albanske dijaspore (podržani i od naših, srpsko-crnogoskih i makedonskih muslimana !), od vremena fundamentalistički odgojeni i nastrojeni, ne trpe mesno stanovništvo hrišćanske vere. Pod turskom zastavom, pa i pod zastavama drugih okupatora, oni su bili i isučeni mač protiv meštana hrišćanske vere, koje su primorali ili da se prevere u muslimane, ili da se iselje, ako neće da ih sprovedu pod njihov krvavi mač. Sve do dana oslobođenja Balkana od tursko-muslimanskog okupatora, verski antihrišćanski genocid je bio permanentan, najobičnija pojava. Oslobođenjem, pošto su ovi muslimani izgubili vojnu i državnu moć okupatora, kompensirali su to pojačanjem svog verskog fundamentalizma, koji je sada postao za njih sredstvo odbrane od hrišćanstva, kao i oružje ne samo protiv hrišćanstva, već i protiv naroda, države i zemlje gde žive.

Hrišćanski oslobodioci Balkana, ne samo što se nisu osvetili muslimanima ni za što, već nisu tražili ni od pripadnika svoje nacije da se vrate u veru svojih roditelja i pradedova, u hišćanstvo. Naprotiv, tolerisali su kao muslimane i ove, svoje, priznajući njima i svim drugim muslimanima svoje domovine ista prava koja su oslobođenjem stekli i za sebe. Oni su prihvatili muslimana, i to albanske nacionalnosti (!), i za presednika Jugoslavije (Sinan Hasani), da ne govorimo o bezbrojnim višim državnim funksionerima, kao ministri i ambasadori, pa i generali. I pored toga, nastavilo se sa muslimanskim verskim fundamentalizmom, pa i pojačanim, kao odbranbenim sredstvom. Svaka čast pojedincima, koji su se nacionalnim oslobođenjem i osvešćenjem, oslobodili i od muslimanskog verskog fundamentalizma. A takvih je bilo i među samim Turcima, pa i među pripadnicima dijaspora i nacionalnih manjina, posebno među konstruktivnim građanima svih vera i nacionalnosti, koji su se angažovali za savremeno vaspitanje i za savremeni moderni suživot, čega se muslimanski fundamentalisti najviše i boje. Oni, kao kroz vekove – i sada su spremni da uzmu za ženu hrišćanku (Smatrajući to i za sevap !), ali bože sačuvaj i da daju hrišćaninu svoju kćerku, jer ovo za njih ne samo što nije sevap, već je i neoprostivi greh.

Ne poričemo da je na ovaj verski fudamentalizam muslimana uticao i verski fundamentalizam na drugoj strani, hrišćana, koji je do oslobođenja bio u službi neprekidne borbe na život i smrt svih slojeva naroda za to oslobođenje.

Drugi razlog što se muslimani uopšte, a muslimani nacionalnih manjina i dijaspora posebno priklanjaju i podržavaju albanske muslimane, ujedinjuju sa njima i izjavljuju nam se i za Albance, jeste albanska ekstremno nacionalistička propaganda, koja pretendira da su svi muslimani Balkana Albanci, tobože su turski okupatori muslimanizirali samo njih – Albance, a ne i pripadnike drugih nacionalnosti. Dokumentirano je da su ovu propagandu prihvatili i neki Vlasi, koje lično poznajem i o kojima sam već pisao. Ovu propagandu su prihvatili i mnogi naši muslimani, sasvim svesni da to nije istina. Da ne govorimo o muslimanima nacionalnih manjina i dijaspora.

Treći razlog priklanjanja muslimana nealbanske nacionalnosti muslimanima albanske nacionalnosti jeste opet ta njihova propaganda da je Albanija muslimanska zemlja, tobože je svo stanovnistvo te zemlje samo muslimanske vere, pa bi se tako oni, ujedinjenjem sa njima i sa Albanijom, oslobodili hrišćana i bili u svom elementu.

Činjenica je da muslimani u Albaniji čine većinu stanovništva, nešto malo više od 50%, ali nije istina da je svo stanovništvo te zemlje muslimanske vere. U Albaniji preko 40% su hrišćani, pretežno pravoslavni i jedan mali deo katolici.

Četvrti razlog problema koji tretiramo jeste što muslimani naše zemlje ne poznaju albansku stvarnost. Oni ne znaju da je Albanija došla na nos i samim autentičnim Albancima, kamoli njenim nacionalnim manjinama i dijasporama.

U Albaniji, od kad je svršeno sa borbom protiv tuđinskih okupatora, pored prirodne društvene, klasne borbe, počela je i najprljavija međusobna borba, vađenje ociju jedni drugima i za parče suhoga hleba. U ovoj monstruoznoj borbi oni proglašavaju i stigmatiziraju kao nealbance, pa i kao neprijateljske agente drugih naroda, i same najautentične Albance, kamoli one za koje imaju i najmanji dokaz da nije pravi Albanac, već od onih koji su se albanizirali. Autentični Albanci su od vremena izjavili i preko medija da se Albanija stvorila da bi učinili Albance da puknu. I to je izjavio ne bilo ko, već jedna istaknuta ličnost albanskog naroda, da ne govorimo i o drugim istaknutim ličnostima te zemlje, koji su pozdravili i okupatore, pa i fašiste, kao oslobodioce od…od Albanaca, od svoje sabraće !

Prisutna je u Albniji i verska netrpeljivost, koja samo čeka momenat da bukne.

Albanija je još uvek u svakojakim previranjima i fermentacijama, u verskom, nacionalnom i društvenom, klasnom sazrevanju, što je vodi u neminovnu revoluciju, moguće najkrvavijom od bilo koje do danas poznate revolucije, klasnog obračunavanja pre svega, a i polagaja međunacionalnih računa, jer unutar Albanije, sem nacionalnih manjina i dijaspora, živi skoro i kompletan jedan drugi narod – Vlasi, totalno nacionalno obezpravljeni, iako su na svojoj iskonskoj teritoriji, gde do 12 veka nije bilo žive duše albanske. Vlasi su ne samo pravoslavne vere, već i muslimanske, i čine preko 10% celokupmog stanovništva te zemlje. Oni su u Jugo-istočnoj Albaniji, za vreme Prvog svetskog rata, formirali i svoju zasebnu republiku, tzv. Republika Korče, na čelo sa svojim vrlim sinom Temistoklo Grmenji, koga Albanci – u nemogućnosti da ga negiraju kao istorijsku ličnost – svojataju ga, kažu da je bio Albanac, kao što svojataju i samu Republiku Korča, prelazeći ćutke činjenicu da to nije bila albanska republika.

Nesumnjivo da na albanizranje pripadnika dijaspora utiče i njihovo srođivanje sa Albancima. Kao musimani, oni se lako srođivaju međusobno. Kćerke iz dijaspora, udate za Albance, odmah se albaniziraju i rađaju supruzima albansku decu. Sa druge strane, kćerke Albanaca, koje se udaju za kojeg nealbanca iz dijaspore, ne samo što se za sebe ne odrode, one nastavljaju da žive kao Albanke, i ne samo što u nealbanskoj porodici rađaju Albančiće, već i čitavu porodicu, gde su ušle kao nevesta, postepeno albaniziraju, uvode tu jezik i običaje albanske, pa i versku mržnju i nacionalnu netrpeljivost.

Ovo su razlozi što se pripadnici nacionalnih manjina i dijaspora naših zemalja priklanjaju albanskoj dijaspori, ujedinjavaju se sa njom, pa se i izjavljuju za Albance, dujući tako njihov postotak u našim zemljama.

Dužnost naših vlasti je da im priteknu u pomoć i razjasne ih da su na pogrešnom putu, da to nije put rešenja njihovih problema, pa i da im stave na znanje da se na taj način oni izjavljuju i za neprijatele našeg naroda i integriteta naše domovine, sledstveno da će neminovno, kao takvi, snositi i odgovarajuću odgovornost. Svaki od njih treba da se sazove na službeno saslušanje i savetovanje. Pa, ako ne prekinu sa tim neprijateljstvom, da se prema njima preduzmu i administrativne mere, da im se skine državljanstvo i proglase za persona non grata. Takvima treba što pre oduzeti sva građanska prava i prognati ih, vratiti ih oklen su došli, ako u međuvremenu ne nađu zemlju gde će se sami svojevoljno iseliti.

Guju u njedra nijedan razuman narod ne drži. Grci su od vremena sve muslimane (pa i svoje!), koji nisu pristali da se pokrste i hrišćaniziraju, prognali i danas nemaju problema sa njima. Ja ne kažem da treba slediti grčki primer, nikako (!), ali i da se pomirimo sa nesrećom, mislim da ne treba. Rekao bih da je pravi put rešenja problema primena međunarodnog zakona o dijasporama i manjincima, plus ono što naglasih u prethodnom pasusu ovog eseja.

 

Проф. Др Каплан БУРОВИЋ, академик

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.