АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Лажима и фалсификатима Албанаца нарушава се мир нашег народа (поводом чланка „Крш пречврст за крст“)

U listu VESTI, Podgorica 29. jun 2008, str. 7, objavljen je članak Samira Androvića, koji još u naslovu – KRŠ PREČVRST ZA KRST – odudara flagrantnim anticrnogorskim stavom autora, što se podcrtava i ostalim njegovim stavovima od početka do kraja tog članka.

Njemu i svima koji misle i izražavaju se kao on, u svoje ime, pa mislim i u ime svih Crnogoraca, kažem: Taj krš su branili od turskih zavojevača 1571. godine Crnogorci tog krsta, oblivši ga svojom krvlju. A godine 1878, opet ovi Crnogorci, odani tom krstu i tom kršu, oslobodiše ga od turskog okupatora, pošto su ga oprali i isprali, pošto su ga osveštili, blagoslovili svojom najčišćom crnogorskom krvlju. Prema tome (kao pre turske okupacije), tako i posle oslobođenja, on je pripadao i pripada crnogorskoj državi i crnogorskom narodu. Bio je krst prečvrst, gospodine Androviću, pa je i krš postao čvrst, kao i svaki drugi krš ove domovine i ovog naroda, koji unutar svojih granica – danas – nema ništa tuđe. Naprotiv, susedi naši imaju ne samo krševe i čitave teritorije naše srpsko-crnogorske domovine, već i našu 500-godišnju prestolnicu.

Rekoh vam da je članak g. Androvića prožet od početka do kraja anticrnogorskim stavovima, kojima otvoreno podržava veliko-albanski ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, priznat i osuđen i od samih trezvenih Albanaca Albanije. Konkretno:

1. U koloni 1 on piše (kako to ovi albanski šovinisti i rasisti licemerno pretendiraju!) da se u Ulcinju „baštini međuvjerska i međunacionalna tolerancija“. Kome to on misli da pepeli oči?! Ima 50 godina što živim u inostranstvo, poslednjih 20 godina sam u Švajcarskoj, pa i ovamo, na svojoj čapri osećam svakodnevno ekstremnu versku i međunacionalnu intoleranciju albanske dijaspore u Ulcinju prema nama – Srbo-Crnogorcima. Je li moguće da g. Andrović, koji živi u Ulcinju, to ne vidi svojim očima?! Ja sam o tome više puta i govorio preko radio-televizije, naše i strane, pa sam o tome više puta i pisao, ne samo u mojim delima, već i preko štampe i interneta. Ako mi se dozvoli, ja ću vas suočiti i dokumentima, činjenicama o toj ekstremnoj, najprljavijoj intoleranciji, koju su manifestirali i permanentno manifestiraju poslednjih decenija upravo ovi Albanci Ulcinja. Svaka čast izuzecima.
2. Gospodin Andrović citira svuda reči muslimana – Albanaca, koji se izražavaju protiv postavljanja krsta na Krš od Limana (kod severnog ulaza u Ulcinj sa mora). Svaka čast Avdulahu Nimanbegu, koji – kao musliman – kaže da mu ne smeta krst. I pored toga i on se ujedinjuje sa onima koji ga osudiše, umesto da istupi protiv intolerancije svoje sabraće po veri.

Izgleda da g. Andrović još ne zna da ovi Albanci, kao dijaspora, imaju pravo da se naturaliziraju-integriraju, ali ne i da se negativno mešaju u naše unutrašnje poslove, pogotovo ne da nam brane da postavimo krst na koje bilo mesto naše domovine, naravno – zakonski, a ne kako je to učinjeno. To nemaju pravo ni naši muslimani, po nacionalnosti Crnogorci, kamoli oni koji su stranom nacionalnošću, koji su nam došli kao dijaspora, emigracija.

Izlega da g. Andrović ne piznaje međunarodni zakon o dijaspori.

3. U koloni 4 on citira muslimana Ismeta Karamanaga, Turko-Albanac koji kaže doslovno da je krst „neprirodna vjestačka tvorevina“. Samir Andrović, kao musliman, moguće da se slaže sa I.Karamanagom, sa njegovom očitom verskom intolerancijom, ali mi, Crnogorci, ne mislimo tako, jer smo se kroz vekove borili za taj krst časni i slobodu zlatnu, koja nam je došla upravo preko tog krsta. Što nam je u duši prirodno, ne može nam pred oči biti neprirodno i veštačko.
4. Grčka nacionalna manjina Ulcinja i Crne Gore uopšte, do danas je igrala pozitivnu ulogu u našem životu, o čemu sam već pisao u mojim delima i čestitao im. Sa žaljenjem konstatiram da tu pozitivnu tradiciju ne nastavlja i Mileva Nikolaidis, kustos Muzeja u Starom gradu Ulcinja. Ona se očigledno ulizava albanskim šovinistima i rasistima, kao i mnogi Crnogorci, a g. Andrović se sigurno slaže sa njom. Krstovi se ne dižu samo onamo gde je nekada bila neka crkva, pa ni samo posle osvešćenja. Krstovi i crkve, gospođo Nikolaidis, dizali su se onamo gde se za to osećala potreba, a osvešćenje je dolazilo nakon njihove izgradnje.

Ništa se ne osvešćuje prije rađanja.

5. Na sasvim iskrenu izjavu Ðorđa Živanovića, koji je postavio predmetni krst na Kršu od Limana, pomenuti Ismet Karamanaga, paušalno, sasvim neopravdano, napada i protu Radojicu Božovića, stavrofora saborne crkve Ulcinja „Sveti Nikola“. Štaviše on izjavljuje da crkva u Starom gradu „ne pripada njima“ – Crnogorcima. A da kome pripada ta crkva?! Da ne pripada Ismetu i Saimiru, muslimanima?!
6. Naglašavamo i ovo: Krst nema nacionalni karakter. Krst ima samo verski karakter. Kao takav on ne pripada samo Crnogorcima hrišćanske vere, već i Albancima hrišćanske vere, koji u Albaniji aktuelno čine preko 40% stanovništva. Prema tome krst na Kršu od Limana (U verskom pogledu!) je crnogorski isto toliko koliko i albanski, grcki, rumunski. Krst, a ne Krš! Sledstveno, istupanje albanskih muslimana protiv tog krsta ima ne samo anticrnogorski karakter, već i fundamentalistički antihrišćanski karakter. U toj razini i antialbanski karakter.

Ne poričemo da se iza ovog fundamentalitički muslimanskog, verskog karaktera ovih Albanaca, maskira njihov nacionalni veliko-albanski politički karakter, jer oni, na teritoriji Crne Gore, pod krstom podrazumevaju samo Crnogorce, dok pod muslimanskim polumesecom podrazumevaju samo sebe, Albance. Što je istina, među albanskim muslimanima Crne Gore ima i takvih koji dan-danas ne znaju da su preko 40% stanovnika Albanije hrišćanske verske pripadnosti.

Ali, ako muslimani Crne Gore to ne znaju, Albanci hrišćanske vere u Crnoj Gori i te kako znaju. I pored toga, gledajući u istupu svojih muslimana čisto politički karakter, oni se sa njima slažu i ujedinjuju, jer u borbi protiv Crne Gore i crnogorskog naroda, oni su spremni da se ujedine i sa samim đavolom, pa i sa njegovim sinom.

Za ovo mi možemo navesti mnoga dokumenta i činjenice, ali mislimo da je dovoljno i samo ovo: Ako pođete u albanski grad Korça (Jugo-istočna Albanija, pokraj grčke granice), pri samom ulazu u grad pašće vam u oči jako veliki krst na vrh brda, nad samim gradom. Jedno dva-tri puta veći od onoga na Kršu od Limana kod nas. Kud se god okrenete u tom gradu, izlazi vam pred oči taj krst, koji kao da je na nebu raširio krila i hoće da zagrli grad. Do danas ovi Albanci nisu protestirali ni najmanje protiv postavljanja tog krsta upravo prije nekoliko godina, bez ikakvog državnog resenja.

Albanski tekstovi, Albanije i njene dijaspore, prepuni su laži i kleveta protiv našeg naroda. Albancima Albanije mi ne možemo diktirati kako će oni pisati o nama. To ostavljamo njihovoj svesti. Ali Albancima albanske dijaspore kod nas mi i te kako možemo diktirati da pišu istorijski osvedočenu istinu, svetski priznatu istinu. I ne samo kad pišu kao Samir Andrović, na našem jeziku, već i kad pišu na njihovom, albanskom jeziku. Bar kad to pisu i objavljuju unutar granica nase domovine!

Upravo zato što oni pišu neistine, falsifikuju istoriju svog, albanskog naroda, i tim falsifikatima indoktriniraju i huškaju bezazlenu albansku dijasporu kod nas protiv nas, u Ulcinju i svukud gde ih imamo, poremećena je nekadašnja ravnoteža, nekadašnji mirni suživot između njihovih muslimana (pa i katolika!) i nas Crnogoraca. Da bi se uspostavio mirni suživot nužno je da bar ovi Albanci, pripadnici albanske dijaspore kod nas, prihvate naučno dokazanu istinu da oni nisu na Balkanu ni autohtoni, niti Iliri, ponajmanje Pelazgi, već došljaci, kao i mi – Sloveni. Sada je nedvosmisleno naučno dokazano da su pradedovi Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca 548. godine ušli u grad Durrhachium, koji su nazvali Drač, a koji će Albanci jedno pet vekova kasnije nazvati Durrës. Njihov, albanski najveći naučnik, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, evo će skoro pola veka što im je rekao i dokazao da se albanski jezik formirao u današnjoj Rumuniji, u VI veku naše ere, i da su otuda Albanci u X veku naše ere stigli u Mat, pokrajina današnje srednje Albanije. Oni Albanci, koji nam mute vode u Crnoj Gori sve ovo znaju sasvim dobro, ali se prave kao da ne znaju, nastavljajući sa anticrnogorskom propagandom u službi svoje šovinistički i rasistički nastrojene veliko-albanske buržuazije, kao i u službi međunarodnog džandara, koji je za svoje imerijalističke ciljeve upotrebio i nastavlja da upotrebljava ove Albance kao topovsko meso. Što pre budu prihvatili naučnu istinu o svom narodu, to će bolje biti ne samo za nas, već i za njih. Istina je uvek bila i bitće u službi naroda. Neistinom su se služili i služiće se samo neprijatelji naroda.^*)

 

Ulcinj,

dana 01. juli 2008.

 

_______________________

*) Ovaj je članak blagovremeno poslat listu VESTI – Podgorica, ali ga nisu objavili, osporavajući ovako autoru pravo riječi i štampe, a u očitoj službi naših albanskih neprijatelja, stvar ova koju ovaj list manifestira ne po prvi put. Faktično stranice ovog lista su zatvorene za Akademika Burovića. Po prvi put on ga objavio u svom djelu NA ISTOKU NIŠTA NOVO!, Tirana 2009, str. 127-129, koje su mu Albanci spaljili zajedno sa tri druga djela u štampariji Tirane „Marin Barleti“, na dan kad je otišao tamo da je podigne, na njegove oči, nastojavajući da mu tako provociraju drugi infarkt miocardis i da ga tako likvidiraju fizički. Jedan primjerak ovog djela, spašen od vatre, čuva se u Biblioteci Crnogorske akademije nauka i umjetnosti.- REDAKTOR.

 

Тагови: Др Каплан Буровић