АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Арнаут, историја, етимологија и семантика

ИСКРА на Фејсбуку

Kaplan BurovicAlbanski akademik, prof. dr Ećrem Čabej, istorijom i etimologijom ove reči, nije se bavio iz razloga što mu ta istorija nije prijala. Rečnik Akademije nauka Socijalističke Narodne Republike Albanije FJALOR I GJUHËS SË SOTME SHQIPE, Tirana 1980, kod reči ARNAUT ima samo jedno značenje: SHQIPTAR = « Albanac ». Ovo se ponavlja iz rečnika u rečnik ovih Albanaca. Koliko za primer vidite i FJALOR SERBO-KROATISHT SHQIP,  Priština 1974, izdanje Albanološkog instituta u Prištini. Ali, ovo je prvo značenje ovog apelativa. Za nas ono ima još dva druga značenja.

Da vidimo prvo njegovu istoriju.

Od kad su Albanci ušli u istoriju, negde sredinom XI veka nove ere, svi narodi sveta su ih tako zvali – ALBANCI, a prostorije gde su oni tada živeli – današnja Srednja Albanija (Na severu se graniči rekom Drim, a na jugu rekom Škumbin!), zvali su ALBANIJA.

Ova reč pripada keltskom plemenu Albanoi, bezdrugo i njihovom jeziku.

Kako se zna, dolazeći sa Zapada (Iz Škotske!) zajednio sa ostalim Keltima, pleme Albanoi se nastanilo u IV veku pre nove ere u oblast Mat, krajnji jug Prevalitanije, kako će se nazvati taj deo teritorije današnje Albanije pod rimskom administracijom. Napominjemo da se u vreme rimske administracije Mat nazivao i Makedonijom, posebno u ranom srednjem veku, kada je bio naseljen pretežno Slovenima, od kojih su proizašli današnji Makedonci.

U Škotskoj dan-dans imamo planinsku oblast Albion, po kojoj su moguće keltski Albanoi dobili to ime, ako nisu oni dali to ime toj planini, kad su tu stigli tamo sa ostalim Keltima.

Današnji Albanci-Šćipetari, koji su došli sa Istoka i nastanili se u oblast Mat današnje Srednje Albanije, negde u IX veku nove ere, našli su tu ostatke keltskog plemena Albanoi i ime mesta ALBANON, odnosno ARBANON. Sasvim je prirodno da su oni prihvatili taj toponim, po kome će se u narednim vekovima i sami nazvati, pretvarajući ga u etnonim, za što je snažno uticala i činjenica asimiliranja plemena Albanoi. Naravno da su oni jednom običnom metatezom prilagodili to prirodi svog jezika u ARBANI, kasnije ARBËNI (toponim) i u ARBAN i ARBËN (etnonim), a pod silnim uticajem srpskog jezika i poznate srpske metateze. Treba znati da simbiozu Albanoa-Kelta sa Srbima nastavili su i novodošli stanovnici Mata – današnji Albanci -Šćipetari.

Metateza -L- : -R- je poznata u albanskom jeziku upravo još od tih vremena. Priznaje je i najveći poznavalac albanskog jezika, austriski akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900), naglašavajući da se u albanskom jeziku izvršila po fonetskim zakonima slovenskog (srpskog) jezika. Sa Akademikom Majerom se složio i svima dobro poznati hrvatski lunguista-albanolog Petar Skok.

Nešto slično, uzimanje imena jednog stranog plemena, odnosto jednog stranog toponima, za svoje etničko, nacionalno ime, učinili su i romanizirani Gali sa germanskim plemenon Franke, pa i slovenski Bugari sa turano-mongolskim plemenom Bugari khana Asparuha, pogotovo slovenski Makedonci sa toponimom Makedonija, koji nije njihov, jer se tako – Makedonija – nazvala po antičkim Makedoncima Aleksandra Velikog, sa kojima današnji slovenski Makedonci nemaju nikakve etničke veze.

Sloveni (Srbo-Crnogorci i Srbo-Makedonci), koji su živeli u simbiozi sa ostacima plemena Albanoi, izgleda da su prvi nazvali Albanoe – ARBAN, pomenutom metatezom, pa su tako nazvali i novodošljake, koji – prihvaćajući ime mesta Albanon, a pod uticajem srpskog jezika, počeli su i sami da se nazivaju ARBAN. Kasnije će ih Srbi nazvati ARBANAS, pa jednom novom metatezom – RABAN. U novija vremena, povodeći se za zapadnim svetom, nazvaće ih i ALBANCI.

Najbliži susedi keltskih Albanoa, Grci antike, zvali su ove – ALBANOI. Vidite kod Klauda Ptolomeja, II vek naše ere. Grci Vizantije, srednjevekovni, Albance (ove današnje!) ne nazivaju ni Albanoi, niti Albanci, kako ih naziva ceo svet, već ARVANITI, što znači da su tu reč uzeli ne od Albanoa, ni od Arbanasa, već od Srba, za što nam nesumnjivo govori i svedoči metateza -L- : -R-.

Turci, dolazeći na Balkan, sreli su se sprva sa Grcima, pa su od njih i uzeli apelativ ARVANIT za Albance, prirodno, preko jedne metateze i fonetskih promena – prilagođavajući ga ovako svom jeziku u ARNAUT, dok su Albaniju nazvali ARNAUTISTAN, čime se slaže i poznati albanski filologt, akadedemik Šaban Demiraj1), a sa njime se slaže i Englez Nöel Malcolm. Verujem i svi ostali.

Po prvi put se u istoriji albanskog jezika ova reč sreće u tekstu MESHARI Ðona Buzuk, koji je od početka 1555. godine. Konkretno on piše na albanskom jeziku: „Gjithë popullinë ndë Arbanit ata n mortajet largo“ (Sav narod Arbanije od kuge spasi). Znači – upotrebljava se kao toponim, ime mesta, i u obliku koji smo već naveli u ovoj studiji – ARBAN.

Ovo je istorija apelativa ARNAUT, koja se sa ovime ne završava.

 

Dobro poznati albanski etimolog, pomenuti akademik, prof. dr Ećrem Čabej, polazeći od svog pretendiranja da je primaran oblik onaj sa temom ARV-, a ne onaj sa temom ALB-, pretendira da se etimološki apelativ ARBAN približava sa  lat.  arvum = alb. „arë, tokë e punuar, fushë“ (srp. „njiva, obradiva zemlja, ravan“) – znači da je indoevropskog porekla, isključujući ovako temu ALB-, za koju se misli da je predindoevropska.2)

Istorijski je dokazano da je primarna tema ALB-, jer se keltsko pleme zvalo ALBANOI i njihov grad ALBANOPOLIS, pa su se tako (ALBANCI) nazivali ovi ljudi i na obale Kaspijskog mora, gde su stigli na putu iz Albiona Škotske, preko planine Alban u blizini Rima, pa i preko današnje Albanije, gde su ostavili deo svog plemena, kao što su to učinili i u Italiji, svukuda kuda su prošli.

Oblik ARV- je rezultat metateze -L- : -R-, do koje je došlo, kako rekosmo, posredstvom srpskog jezika, dok su -B- pretvorili u -V- samo Grci srednjeg veka, duž njihove poznate promene tih glasova. Ovog su mišljenja i svetski naučnici, koji su se bavili ovim problemom, počev od akademika Gustava Majera i akademika Petra Skoka, preko akademika Hans Krahe-a i Anton Majera (Mayer), sve do ovih današnjih dana, koji za temu ALB- misle da je predindoevropska i uzimaju je u smislu apelativa „planina, gora“. Gojko Vukčević piše :

 

« Velika sovjetska enciklopedija (1952, g. tom 2, str. 50) ALBANIJA (kavkaska) je stari naziv za planinsku oblast Vost. Porijeklo naziva proizilazi iz vremena urartskih klinopisanih tekstova u kjima se imenuju nazivi « Eleuni » i « Akuani ». Sovjetski naučnici pretpostavljaju da isti naziv za Kavkasku Albaniju i Balkansku Albaniju proizilazi od toga što su u jezicima drevnih naroda kavkasko-maloazijsko-sredozemnog svijeta, riječi « alba » ili « alp » označavale planinske oblasti. Ova se teorija podudara sa nazivima: « Alpi », « Albion », « Monti Albani » i sl. Albanija se na iranskom zvala Ardanom ».3)

 

Pa i pomenuti Albanac, Akademik Demiraj, kaže: „I na bazi prononciranja latinskog (i romanskog) najviše uopštenog, ova tri početna glasa treba da su zvučila alb-…“4). On se ne slaže ni sa etimologijom Čabeja5), ma da mu ona laska i gali nacionalističku sujetu.

Alpi su kod svih naroda Evrope planine, gore. Prema tome očigledno je da kod teme ALB- nemamo ono što bi hteo Čabej, već naš apelativ „planina, gora“, ili albanski „mal, bjeshkë“, francuski „montagne, mont“. Francuzi za planinar kažu „alpiniste“, kao što kažemo i mi i Albanci, pa i ceo svet. Albanoi je na keltskom jeziku sigurno značilo „planinac, gorštak“. Pa i “galska” reč za Škotsku – Albainn – koju klasični Škotlanđani XVIII veka katkat preobraćaju u Albania. “Od istog korena je i “Albion”, jedno staro ime Britanije”,– kaže Englez Nöel Malcolm.

Da stvar stoji ovako, a ne kako pretendira Čabej, dokazuju nam i mnogi drugi toponimi Albanije, kao PETRALBA, gde opet imamo -ALB-, a ne -ARV-. Pa i prevod na italijanski – PIETRA BIANCA (srp. „beli kamen“) – koji ovom toponimu daje Albancima njihov dobro poznati književnik Frang Bardi (Bardhi, 1606-1643). Na albanski on je to preveo u GURI I BARDHË: znači – ALB = „beo“, a ne – ARV = „ravan“. Navodimo i hidronim današnje Severne Albanije VALBONA, gde opet imalo -ALB, pa i toponim Južne Crne Gore, kod našeg Ulcinja: VALDANOS (na srpskom), koji su Albanci preinačili u VARDANAS, obraćajući -L- u -R-, o čemu smo pisali detaljno u jednoj drugoj studiji.

Naravno da u albanskom jeziku, tokom vremena, reč ARBËN i ARBËRI je semantički evoluirala i dobila druga značenja, pa i sasvim suprotno značenje – „polak, ravničar, onaj koji živi u ravnici i bavi se poljoprivredom“, a u antitezi sa malok = „planinar, gorštak, onaj koji živi po gorama i bavi se stočarstvom“. Otuda i albanska izreka „mal e arbën“ (planina i ravnina), na koju se upinje Čabej, a koju mu s pravom osporava njegov kolega Demiraj.

 

Kako se zna, ime ARNAUT, ne samo u turskom jeziku i u jeziku drugih naroda Balkana, već i van Balkana, dobilo je i značenje reči NAJAMNIK, MERCENAR. Za ovo je pisao vremenom rumunski akademik prof. dr Viktor Papakosta (1900-1962), poznat kao prijatelj i jedan od najvećih dobronamernika albanskih6). Vidite što konkretno kaže on :

 

“Uopšte uzev abuzirano je u značenju « najamnik », koje je dato reči « Arnaut ». Istina je da su famozne albanske garde dvorova Bukurešta i Jaša…imale u svojim redovima ponekad elemenata drugih nacija, kao n.pr.: Grka, Bugara, Makedonaca, Aromuna i Rumuna kneževina, koji su se isto tako zvali « Arnauti ». Ali ne treba preterati ni na jedan način, pošto broj ovih poslednjih bio je praktično beznačajan u upoređenju sa onim autentičnih ARNAUTA (Albanaca), koji su sačinjavali veći deo armija kneževina, kako Moldavije tako i Vlaške”.7)

 

Znači, ime ARNAUT ne znači uvek i ALBANAC. Ovako, na primer arnaut Mami, harambaša alžirskih pirata, koji zarobiše Servantesa posle pomorske bitke kod Ljepanta 7. juna 1571, ne samo da nije bio pravi Arnaut (= Albanac), već nije bio ni iz Arnautistana (= Albanija). On je bio Alžirac i najamnik (= arnaut, sa malim slovom). Isto tako stoji stvar i sa arnaut Osmanom, ličnost iz narodne epike balkanskih naroda. On figurira i u epskom Ciklusu Krajišnika albanskih narodnih pesama. Sasvim je neverovatno da Albanci nazovu jednog svog sunarodnika, Albanca, Arnaut Osman8). Ovo « ARNAUT » Osman je sigurno arnaut Osman, najamnik Osman. Znači i ovde, kod Albanaca, apelativ ARNAUT uzeo je smisao imena NAJAMNIK, MERCENAR.

Isto tako i mnogi ljudi, koji se danas prozivaju ARNAUT, ili ARNAUTOV, ARNAUTOVIĆ, ARNAUDOVSKI, znači koji drže ove reči kao prezimena, ne znači da su Albanci, niti da imaju takvo poreklo. Takvih srećemo u Turskoj, Siriji, Jugoslaviji, Bugarskoj i dr. Imamo takvih i u našem Ulcinju, posebno u Raškoj (Sandžak).

Albanac dr. Ćemal Murati, u brazdi poznatog veliko-albanskog nacionaliste Mithata Frašeria, pretendira:

 

« Sve ovakve patronimike potiču od etničkog narodnog imena Arnaud « Albanac » posredstvom turskog jezika, pa su stvorene i stavljene u obrt da bi razlikovali albanske porodice od onih slovensko-makedonskih, uporedi kao patronimi tipa Srbinovski kod Makedonaca, a ne zato što su se ovi iselili iz Albanije, kako sudi Petar Hr. Ilievski (BLS 484, 521), a da nisu Albanci ! »9)

 

Polazeći od onoga što rekosmo gore, mislimo da Ć.Murati nema pravo.

Znači, ARNAUTIMA ne nazivaju se samo Albanci i mercenari, najamnici. Ovim su se imenima nazivali do kasno, poglavito u Turskoj, svi oni koji su dolazili iz Arnautistana (= Albanije). A, kako se zna, u Arnautistanu nisu živeli (onako kako se to događa i dan-danas !) samo pravi Arnauti, Albanci, već i pripadnici drugih nacija, pre svega Vlasi (Aromuni), Grci i Sloveni (Srbi, Crnogorci i Makedonci). Sledstveno, ime ARNAUT ima i smisao koje je uzelo ime Albanac na Zapad, sa kojim su se isto tako podrazumevali, uopšte uzev, svi oni koji su iz Albanije, bez obzira na njihovu nacionalnost. Tako oni nazivaju Albancem i Aleksandra Mojsiu, nemački glumac svetskog glasa, koji je ustvari Aromun, Vlah, iz Kavaje, grad u Albaniji.

Englez Nöel Malcolm, koji ide na ruku albanskim falsifikatorima istorije, piše :

 

« Grad Priština zauzet je (od Austrijanaca, 1689. godine,- KB) bez kakvog otpora…jedan davnašnji raport kaže: « U Prištini 5.000 arnauta, pošto su se spasili turskog ropstva, zakleše se Austrijancima za vernost ». (« Arnaut » bio je običan termin, upotrebljen od autora Zapada za Albance, obično muslimane, posebno za one koji su služili kao vojnici osmanske vojske.) ».10)

 

Albanci, sa njima i N.Malcolm, nastojali su da prikažu sve ove arnaute kao Albance, pa i kao stanovnike Prištine. Istina je sasavim drugčije. Siguran da će biti kritikovan za falsifikaciju istorije u prilog albanskog ekstremnog nacionalizma, da bi se ogradio-odbranio, Nöel Malcolm, pošto je podržao Albance i potstakao ih na putu njihovih pretendiranja, na jednom drugom mestu maglovito dodaje :

 

« U opisu kasnijih vojnih akcija (Pikolominia,- KB), često se spominju “arnauti”, katkat sa posebnim značenjem, i “arnauti albanski”: ovo ima svoje značenje, jer pokazuje da ako je termin « Albanac » upotrebljen za stanovnike ove teritorije, termin « arnaut » imao je jedno specifično značenje ».11)

 

Koje je to « specifično značenje », N.Malcolm prelazi u ćutnji. U njegovom ćitapu albanske veronauke od preko 500 stranica, velikog formata, nigde nam to ne kaže, jer zna da se to ne sviđa njegovim veliko-albancima !

U vezi sa koliko predstavih, mišljenja sam da albanski akademici treba da dodaju njihovom REČNIKU, hoću da kažem reči ARNAUT, još dva druga značenja, koja sam već evidentirao : 1. Albanac; 2. Najamnik; i 3. Stanovnik Arnautistana (Albanije), odnosno čovek poreklom iz Arnautistana.

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, 24. april 1981.*)

_________________

1) DEMIRAJ, Shaban: GJUHA SHQIPE DHE HISTORIA E SAJ,- Tirana 1988, str. 226.

2) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES,- tom II A-B, Tirana 1976, str. 68, kol II.

3) VUKČEVIĆ, Gojko: O PORIJEKLU ILIRA,- Podgorica 1992, str. 73.

4) DEMRIRAJ, Shaban: GJUHA SHQIPE DHE HISTORIA E SAJ,- Tirana 1988, str. 226.

5) Iden: str. 219-220.

6) ISLAMI, Myslim: NAUM VEQILHARXHI,- Tirana 1977.

7) V.PAPAKOSTA: La participation de l’ecrivain albanais Vechilhardji a la Revolution de 1821, BALCANIA VIII, Bucurest 1945, str. 189.

8) BUROVIĆ, Kaplan: KADARE DHE RAPSODITË,- Ženeva 2009. Rukopis je iz 1979. godine, napisan u zatvor Burelja.

9) MURATI, Qemal: DËSHMIME ONOMASTIKE,- Tirana 1993, f. 68.

10) MALCOLM, Nöel: KOSOVA,- drugo izdanje, Tirana 2001, str. 151.

11) Iden: str. 156.

*) Objavljena po prvi put na albanski jezik u Akademikovom djelu MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 92-93.

Prevedena je na makedonski, engleski i slovenački.

Na makedonski je objavljena u korpusu Akademikovog djela POTEKLOTO NA ALBANCITE,- Bitolj 2005, str. 189-192.

Na engleski je objavljena u korpusu Akademikovog djela WHO ARE ALBANIANS?, Ženeva 2008, str. 21-27.- REDAKTOR.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.