АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Албанске територијалне претензије

ИСКРА на Фејсбуку

Kaplan BurovicFatos Arapi, pesnik i profesor političke ekonomije na Državnom universitetu u Tirani, sigurno i član Partije rada Albanije, koja pretendira da je komunistička, internacionalistička, u njegovoj studiji CIKLI I KRESHNIKËVE – BËRTHAMA DHE RREZATIMI I TIJ (= KRAJIŠNIČKI CIKLUS – jezgro i njegovo zračenje), štampana u jednom od glavnih časopisa Albanije NËNTORI Br. 8, Tirana 1983, na strani 184 čini jednu antijugoslovensku insinuaciju, duboko nacionalističku, buržuasku i šovinističku, separatističku i super veliko-albansku, nimalo komunističku i nimalo internacionalističku, preko svega antinaučnu, koja nije ni prva ni poslednja, ni u stvaranju Fatosa Arapi – niti u onoj njegovih albanskih kolega.

Zna se da se danas grad Prizren nalazi u Jugoslaviji, u Srbiji, na Kosovu. U srednjem veku, još od XII veka pa sve do XV, kad su ga okupirali Turci, Prizren je bio prestolnica Srbije. Kad je postao glavni grad Srba, u XII veku, tu nije bilo žive albanske duše. Albanski elemenat (pojedinačno!) počeo je da penetrira iz Albanije u sela Prizrena negde u XIV i XVveku, poglavito u XVIII-XIX, silazeći tu iz Severne Albanije, stvar ova koju su prinuđeni da priznaju i sami albanski istoričari1). Zajedno sa Albancima turski okupator je doseljavao tu i Turke, koloniste. Ovaj elemenat, turski, dan-danas je u jednom velikom postotku. I pored ovoga F.Arapi kaže :

« I Albanija je imala gradove ne manje od Bosne,- i u XVII veku, i u XVIII veku. Sami južnoslovenski guslari, uopšte uzev, ne ostavljaju priliku a da ne spomenu « Skadar », « Prizren», « Elbasan ». »

Znači, prema njemu, Prizren je albanski grad – grad Albanije. I ovo kaže u avgustu 1983, svega šest meseci pošto su albanska vlada i lično Enver Hodža službeno izjavili :

« inicijativa…koju sadrži jugoslovenska promemorija, gde se pretendira da tobože u Albaniji Kosovo i ostale oblasti nazivaju « naše zemlje ». Mi smo govorili i govorimo za Albance koji žive u svojim oblastima u Jugoslaviji i za NIŠTA DRUGO. Svet zna da čita i da razume kako treba naše službene izjave i mnoga dokumenta, gde se dokazuje da ALBANIJA NEMA TERITORIJALNIH PRETENDIRANJA PREMA NIKOME i da ALBANSKI NAROD U JUGOSLAVIJI NIJE TRAŽIO UJEDINJENJE SA ALBANIJOM. Samo Jugosloveni, koji nemaju čistu savest i koji su zasljepljeni od šovinizma, čitaju ih naopako, ili kako im je volja, jer u sebi nepravdu, koja se čini Albancima, oni smatraju za pravdu i, da bi maskirali ovo, čine krivom Albaniju ».2) (Podvukao – KB)

Optužujući Jugoslovene da « nemaju čistu savest » i da su « zasljepljeni od šovinizma », ovi albanski « marksist-lenjinisti » ne zadovoljavaju se samo sa Prizrenom, već pretendiraju da su « albanski » gradovi i čitave pokrajine, sva pet vilajeta nekadašnje evropske Turkse carevine, koje Albanci rivendiciraju sa njihovom Bitoljskom peticijom iz godine 1896. Evo što kaže albanski docent Kristaq Prifti :

« ova Bitoljska (peticija) traži ujedinjenje sva pet vilajeta, unoseći ovako u sastav albanskih oblasti, sem vilajeta Kosova, Skadra, Bitolja i Janine, i onaj Soluna, stanovništo kojeg nije albansko, već poglavito makedonsko i ostali deo grčko i tursko. Jedna takva potražnja, formulirana, bez sumnje, pod uticajem feudalno-buržuaskih elemenata, koji su imali ekonomskih interesa u Solunskom vilajetu, izražavala je njihove šovinističke tendencije… ».3)

Isti ovaj docent, koji Albance naziva šovinistima, pošto je postao doktor istorijskih nauka, zajedno sa doktorom filoloških nauka Xhevat Loshi, pretendira da je Kosovo « Severoistočna Albanija ».4)

Albanski pesnik sa komunističkom naklonošću Veli Stafa naziva i Dubrovnik albanskim gradom, koji mu osvežava dušu « ilirskom ladovinom »5). Albanac Mikel Prenushi, pečatom Partije rada Albanije, i dan-danas pretendira da se granice njegove Albanije prostiru do Dubrovnika6) i nad čitavom Dalmacijom7), štoviše i nad Makedonijom8). Albanac prof. Ahmet Kelmendi proširuje ove granice i nad Hercegovinom9), a anonimni dopisnik lista ZËRI I POPULLIT (glavni službeni organ Centralnog Komiteta « komunističke » Partije rada Albanije), proširuje ove granice i nad Bosnom, nazivajući Bosance « Albancima »10). Albanac prof. Skender Luarasi, pedagor Državnog universiteta u Tirani, koji se kao komunista borio i u Španiji, proširuje ove granice i nad Raškom-Sandžakom11), oblast ova Srbije, na severu Kosova, između Bosne, Srednje Srbije (Šumadije) i Crne Gore. Albanski književnik Sulejman Krasniqi, «vaspitan» u auditorijumima Universiteta u Tirani, pretendira dan-danas da je albanski i Leskovac, grad Srednje Srbije12). Albanski pesnik Agim Ðakova, i ovaj «vaspitan» u auditorijima tog istog Universiteta, pretendira da se granice Albanije prostiru do Pirota13) – znači do granica Bugarske, što praktično za ovog « marksist-lenjinistu » znači da Srbija ne postoji, a što još jasnije kaže drugi albanski književnik « komunista » Jonuz Dini, «vaspitan» u Visokoj partijskoj školi «V.I.Lenjin» u Tirani, koji za Slovene Balkana kaže: « treba da se vrate onuda odakle su došli, negde onamo prema obalama Volge ».14)

Ali za njegove Albance ne kaže da i oni treba da se vrate odakle su došli, negde onamo prema obalama Baltičkog mora, iako sasvim dobro zna da su se Albanci nastanili u Albaniji (!) posle Slovena, dolazeći tu sa svojim kozama sa obala Baltika, gde su stigli negde u II-I veku pre nove ere, a iz Azije, oklen je poreklo svim narodima Evrope.

Ova antislovenska pretendiranja Albanci imaju i prema drugim narodima Balkana, prema Grcima, Rumunima, Vlasima, Turcima. Arheolog albanski Neritan Ceka pretendira da su i Akropol Atine izgradili Albanci15). Jedan drugi njegov kolega pretendira za Istambul Turske, treći za Sofiju Bugarske, za Bukurest Rumunije. Jugoslovenski akademik albanske nacionalnosti prof. dr Mark Krasnići kaže:

« današnji Albanci svukud na Balkanu žive na teritoriji svojih predaka i ova činjenica, sama od sebe, svedoči jasno za njihovu autohtoniju ».16)

Pomenuti N.Ceka pretendira da su i Rim izgradili Albanci17). Pa i Vatikan! U poslednje vreme izađe nam albanski i glavni grad Egipta – Kairo18), koji se nalazi na drugoj strani Sredozemnog mora, na afričkom kontinentu. Pa i Tokio, glavni grad Japana!19) Ako Albanci nemaju ni pomorsku terminologiju, što nam svedoči da oni nisu sledbenici Ilira (koji su imali tu terminologiju!), kako vidite, Albanci imaju i prekomorsku pa i prekookeansku fantaziju.

Albanac Kadri Osmani, u nekoliko brojeva njegove revije SHQIPËRIA ETNIKE (= Etnička Albanija, 2001-2002) objavio je mapu ove Albanije, koja se pretendira ne samo od njega, već od svih albanskih nacionalista. Na toj mapi ne postoji više Grčka, jer je jednu njenu polovinu prisajedinio svojoj Albaniji, dok je drugu polovinu izgleda ostavio Turskoj. Ne postoji ni Makedonija, jer je i polovinu nje prisajedinio Albaniji i drugu polovinu izgleda da je ostavio Bugarskoj. Ne postoji ni Srbija, jer je i polovinu nje prisajedinio Albaniji i drugu polovinu izgleda da je ostavio Mađarskoj. Ne postoji ni Crna Gora, jer je i pola ove prisajedinio Albaniji i drugu polovinu naziva Dalmacijom, što znači Hrvatska. Samo polovinu Italije još nije prisajedinio Albaniji, ali će sigurno i to učiniti, čim presuši Jadransko more, ili – čim budu naučili Albanci da plivaju.

Gde se inspirišu ovi Albanci za ova njihova suluda pretendiranja, koja nisu imali ni njihovi feudo-buržuji, njihovi čifligari, pa ni kralj Ahmet Zogu ?

Ipsissimus Enver Hodža naziva Bosnu i Hercegovinu « albanske zemlje » i « pogranične oblasti Kosova », okupirane 1878 od Austro-Ugarske20). Prema njemu

« Albanci koji žive u Jugoslaviji, kako po veličini njihovih teritorija tako i po broju stanovništva, jesu koliko dve jugoslovenske republike zajedno i više ».21)

Još 1943. E.Hodža je izrazio jugoslovenskom rukovodstvu njegovo mišljenje i mišljenje njegove “komunističke” partije da

« Kosovo, Ravnica Dukađina (= Metohija,- KB) i jedan deo Makedonije, na granici sa Albanijom…treba da se prisajedine Albaniji… ».22)

Iste te godine, iza leđa jugoslovenskog rukovodstva, E.Hodža – prema njemu – ulazi u razgovore sa Blgaranovim, pretstavnikom Bugarske, za podelu Makedonije između Albanije i Bugarske.23)

Ova najšovinistička i najbesmislena teritorijalna pretendiranja, izražavaju svaki dan i albanski akademici preko svojih službenih izdanja24), štoviše i u knjizi HISTORIA E PARTISË SË PUNËS TË SHQIPËRISË25) (= ISTORIJA PARTIJE RADA ALBANIJE), koja – kao izdanje Instituta « marksističko-lenjinističkih » studija – « stavlja se u ruke komunista i svih radnih masa » Albanije kao « jedno glavno oružje » « za njihovo ideološko vaspitanje ».26)

Posle ovoga nemamo zašto da se čudimo kad vidimo Ismaila Kadare da sanja ALBANSKI COMMONWELTH27), ni kad njegov kolega Skender Drini predlaže da se za glavni grad ove Albanske Imperije proglasi Skadar28), pošto je u njenom centru, kako se on izražava « u pupak Domovine », udalen isto toliko od zapadnih krajeva, Rim i Pariz, koliko i od krajeva istoka, Istambul i Moskva, ne zaboravljajući i njen južni kraj – Atinu i Kairo.

Posle ovoga nemamo zašto da se čudimo kad Albanci kažu Jugoslovenima, da nemaju čistu savest i da su zasljepljeni od šovinizma. Pa gde imamo jednu ovakvu savest, ovako prljavu, nakaradniju i kriminalniju od savesti ovih Albanaca?! Pa gde imamo sljepiji šovinizam, idiotskiji, sramniji i crniji?! Jedan je visoki intelektualac, još pre 300 godina rekao: « Ab albanensibus libera nos Domine ! » (Lat. Bože, sačuvaj nas od Albanaca !)

Jugoslovenski narodni guslar, obično iz srednjeg veka (a ne iz naših dana!), istina je da spominje sadanji albanski grad Shkoder, nazivajući ga na svom jeziku Skadar, jer nema kako da ga drukčije naziva, pošto u njegovo vreme nije bio albanski. Ili možda treba da ga naziva po albanski – Shkoder?! Ne znam, ali postoji mogućnost da spominje i Elbasan, onako kako to spominju guslari svugde po svetu gradove celog sveta. Štoviše, da kažem i ono što Fatos Arapi prelazi ćutke, ovaj jugoslovenski guslar (srpski ili crnogorski!) tretira Skadar i kao svoj grad – srpski, crnogorski, jer je u njegovoj svesti još uvek kao što je bio do dana turske okupacije – prestolnica Crne Gore. Narodni guslari srednjeg veka!29) Ali ne i jugoslovenski konstruktivni građani, koji nisu sledili i neće slediti primer albanskih « komunista » E.Hodže i F.Arapi-a sa njihovim kolegama, koji ne samo da ne mogu pisati a da ne pretendiraju za gradove i oblasti Jugoslavije, već – preko svega – pretendiraju da su albanske čitave oblasti. Oni im albaniziraju i imena, kako obično čine albanski akademici, koji, u njihovom citiranom delu, jugoslovenski grad BAR krste u « Tivari », SKOPJE – « Shkupi », UROŠEVAC – « Ferizaji », BITOLJ – « Manastiri », DUBROVNIK – « Raguza », NOVI PAZAR – « Tregu i Ri », i td., i td. Posle ovoga ustaje „čistokrvni“ Albanac Nail Draga i urliče da nisu oni – Albanci – silovali naše toponime, već smo tobože mi ti koji smo silovali i silujemo njihove – albanske – toponime.30)

BURO-1 - Google Docs 2016-04-14 07-57-20

Aktuelne teritorijalne pretenzije Albanaca.

 

Treba znati da Skadar, od X veka nove ere, kada tu nije bilo žive duše albanske, bio je sastavni deo kneževine i kraljevine Crne Gore, pa i glavni grad, prestolnica Jovana Vladimirovića, koji se borio protiv vizantijskog i bugarskog okupatora. Godine 1040, kada Albanci još ne behu izveli ni vrh njihovog nosa u istoriji, srpsko-crnogorski kralj Vojislav učini Skadar prestolnicom Crne Gore. Ovo mesto, biće prestolnica ove zemlje za pet veka redom, do 1479. godine, kad su ga okupirali Turci, posle jedne herojske odbrane, koju su svom gradu učinili slovenski Skadrani, pradedovi današnjih Crnogoraca. Ovi su Crnogorci bili u tom gradu u većini sve do XVIII veka. Samo u XIX veku, Albanci, koji su došli iz Arbrije (Srednja Albanija), počeše da dominiraju u Skadar. Prvi Albanci, i oni koji su došli iz Arbrije (a ne autohtoni! Niti na teritoriji svojih pradedova Ilira, jer sa Ilirima nemaju ništa zajedničkog !) počeli su da penetriraju (pojedinačno !) u Skadar negde u XIV veku, dok su u Arbriji došli sa obala Baltičkog mora, prema bugarskoj akademičarki dr V.Tpkova-Zaimova u XII veku naše ere, prema nemačkom akademiku prof. dr Gustav Weigand u XI veku, a prema meni – u IX veku. Jedno je neosporno: Sloveni su stigli u današnju Albaniju (tada se zvala Prevalis) pre Albanaca, branili su svojim grudima i krvlju svojom Skadar kad su ga napali Turci (sa njima i Albanci !), i isto tako svojim grudima i svojom krvlju su ga i oslobodili 1912-1913. godine od turkog i albanskog akupatora.

Grad Skadar, kao administrativni, ekonomski i kulturni centar Slovena srednjeg veka (Srbo-Crnogoraca), ustalio se ne samo u duši i nacionalnoj svesti Crnogoraca, već i Jugoslovena, ne samo u stihu i desetercu guslara, u zvucima njihovih struna, već i u dosledno umetničkom stvaralaštvu.

A isto ovako, možda, i Elbasan, gde je do kasno dominirao slovenski elemenat, gde i dan-danas, u slovenskom manastiru Svetog Jovana (Albanci su ga albanizirali u Shën Gjon), počivaju balsamirane mošti crnogorskog kneza-rexa Jovana Vladimirovića, koga su njegovi Srbo-Crnogorci i proglasili za sveca (!), dok « nešovinistička » albanska svest podmetnula mu mine, jer – kako to javno priznaje Albanac Nail Draga – Sveti Vladimir „nije poznavan (priznat) nikada od albanskog stanovništva, ne samo na Ana e Malit (u oblast Crne Gore Mrkojevići, gde se rodio, živeo i vladao Jovan Vladimir!- KB), već i šire…“31)

Polazeći od ovoga i od svesti guslara, mi ne možemo da optužimo njega ni za što, ali imamo za dužnost da ga ispravimo, dodajući belešku da danas Skadar, ili Elbasan, nisu kako su nekada bili: oni su danas albanski gradovi. Na ovaj način, iznoseći istinu, prekida im se put ekstremno nacionalističkim i separatističkim strastima i ambicijama, koje se mogu probuditi kod mladog naraštaja, kad čitaju te srednjevekovne rapsodije.

Jugoslovenski guslar srednjeg veka ne živi više. Njegovo su mesto zauzeli kompozitori, koji izlaze iz konservatorijuma zemlje i formiraju se u zdravom savremenom duhu, bez ikakvog neprijateljstva prema drugim narodima.

I albanski guslar je pevao, pa i dan-danas peva za jugoslovenske (srpske, crnogorske i makedonske) gradove i za čitave oblasti, nazivajući ih albanskim imenima i tretirajući ih kao albanske oblasti. Ne samo onoga iz srednjeg veka, već ni ovoga iz današnjih dana, ne možemo da optužimo za ništa. Naprotiv, imamo za dužnost da ga ispravimo, dodajući objašnjenja, beleške, izjavljujući otvoreno kako stoji stvar, kako je istina, da se ovako i ovoj strani prekine put bolesnih nacionalističkih i separatističkih strasti i ambicija. Još bolje bi bilo da se i u Albaniji svrši sa srednjim vekom, kako je to učinjeno već u Jugoslaviji, i srednjevekovna rapsodija da se smesti onamo gde joj je mesto – u muzej.

Neosporna je činjenica da u Albaniji nisu samo guslari ti, koji – hteli ne hteli – ulivaju vodu u mlin ekstremnog nacionalizma, separatizma i šovinizma, veliko-albanskog rasizma. Ovo čine i albanaski kompozitori, koji su završili konservatorijum i busaju nam se u prsa za « marksizam-lenjinizam ». I nemaju kako da oni ne čine to, kad to čini i Enver Hodža – njihov agens spiritus – sa profesorima i akademicima Albanije, službeni prestavnici naroda i države, vlade i partije, koja nam pretendira da je i komunistička, internacionalistička. Ovde, sigurno, nema više mesta za beleške i objašnjenja. Štoviše, ovde nema mesta ni za promemorije. Posle dvolične izjave albanske vlade, trebalo je uzeti najekstremnije i najoštrije mere protiv svih razbojnika pera, kako ih naziva Engels32), upravo onako kako je to učinila grčka vlada godine 1982. posle govora predsednika vlade Albanije, a u vezi njegovog pretendiranja za Čamriju (Oblast Severo-zapadne Grčke, pri granici Albanije). Naravno Jugosloveni nikako ne treba da slede i primer grčkih nacionalista, koji pretendiraju Vorio Epir (Oblast Jugo-zapadne Albanije, na granici sa Grčkom). Jugosloveni treba da slede savremene principe rešanja međunarodnih problema, treba da slede put Lenjina, koji kaže :

 

« mi ciljamo k potpunoj likvidaciji državnih granica…Mi smo međunarodni, intenacionalisti. Mi tražimo tesno ujedinjenje i potpuno slivanje radnika i seljaka svih nacija sveta u jednu jedinstvenu Svetsku Sovjetsku Repubiku ».33)

 

Sa običnin narodnim guslarom treba da budemo prudentni, strplivi i oprezni, dok sa razbojnicima pera treba da budemo jako strogi, rigorozni i oštri, nemilosrdni. Ove zle duše, koje seju ekstremni nacionalizam, koje gaje šovinizam, separatizam i banditizam, rasizam, treba da ih iskorenimo ne samo sa Balkana i iz Evrope, već i iz celog sveta, gde god se pojave.

Za ovo, konstruktivni građani svih zemalja, treba da rade na svom nacionalnom tlu. Ne treba da zaboravimo da takvih razbojnika imamo puno i u našoj zemlji, u Jugoslaviji, ne samo albanske nacionalnosti, koji su pod jakim uticajem Tirane34), već i prave jugoslovenske nacionalnosti (Srbe, Makedonce i Crnogorce). Imamo i mi naše blesave, koje nam je ostavilo u nasljedstvo preživelo društvo, a koji nastavljaju da snivaju Imperiju Cara Dušana. Imamo i mi naša đubreta, sulude i vetrogonje.

Razlika između naših, jugoslovenskih konstruktivnih građana, i onih, albanskih, jeste u činjenici što su se albanski konformirali situaciji, nacionalističkoj veliko-albanskoj ideologiji, ksenofobiji i rasizmu, dok jugoslovenski tresnu u njušku pesnicu svakome koji potstiče strasti i ambicije antialbanske, antigrčke ili anti bilo kojeg drugog naroda. Setimo se samo Jugoslovena srpskog porekla Vidosava Stevanovića, koji je negde 1999. godine izjavio: « Ja poznajem albanski nacionalizam, ali on mene ne uznemirava. Mene uznemirava srpski nacionalizam ».35)

Do dana današnjeg albanska majka još nije rodila sina koji bi sa albanskih pozicija ponovio reči našeg Vidosava. Ali nije dalek taj dan kada će se i albanski konstruktivni građani pokazati na dostojnoj visini svog imena i svojih dužnosti. Albanska radnička klasa sazreva iz dana u dan i iz njenog krila izaći će i dostojni građani našeg vremena. Ipsissimus Enver Hodža je već javno i pismeno priznao da albanskoj nauci nedostaje naučna objektivnost.

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, dana 19.11.1983.*)

________________

1) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË,- tom I, Tirana 1959, str. 393.

2) DEKLARACIJA ALBANSKE VLADE: Një dëshmi e re e politikës antishqiptare të udhëheqjes jugosllave,- štampana u listu ZËRI I POPULLIT, Tirana 02.02.1983, str. 4, kol. V.

3) PRIFTI, Kristaq : LIDHJA SHQIPTARE E PEJËS,- Tirana 1984, str. 138.

4) Kristaq PRIFTI – Xhevat LLOSHI: Revam shovinist në Maqedoni,- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 19.11.1985, str. 4, kol. II.

5) QENDRO, Thoma: Vepra letrare e Veli Stafës,- časopis NËNTORI Br. 3, Tirana 1983, str. 174.

6) PRENUSHI, Mikel: KONTRIBUTI SHQIPTAR NË RILINDJEN EVROPIANE,- Tirana 1981, str. 53.

7) Iden: str. 53.

8) PRENUSHI Mikel: Luftëtar dhe historian i Skënderbeut,- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 20.07.1982, str. 3, kol. III.

9) KELMENDI, Ahmet: Onomastika e mesjetës shqiptare në dritën e gjuhësisë historike,- štampano u KUVENDI I I STUDIMEVE ILIRE,- tom II, Tirana  1974, strane 144-147.

10) REDAKCIONALAN ČLANAK: Pse u përdor dhuna policeske dhe tanket kundër shqiptarëve të Kosovës,- list ZËRI I POPULLIT, Tirana 08.04.1981, str. 4, kol. IV.

11) LUARASI, Skënder: ISA BOLETINI,- Tirana 1971, str. 33.

12) KRASNIQI, Sulejman: QIELLI I PËRFLAKUR,- Tirana 1974, str. 208.

13) GJAKOVA, Agim: DRITËHIJET E NJË QYTETI,- Tirana 1982, str. 184.

14) DINI, Jonuz: SHPATË DHE DASHURI,- Tirana 1983, str. 388.

15) CEKA, Neritan: Pellazgët,- revija SHKENCA DHE JETA, Br. 4, Tirana 1982, str. 36, kol. III.

16) KRASNIQI, Mark.  GJURMË E GJURMIME,- Tirana 1982, str. 329.

17) CEKA, Neritan: cit. članak, str. 37, kol. II,

18) Ova mi je fusnota nestala. Postoji mogućnost da je u citiranom tekstu N.Ceke za Pelazge.

19) GOJÇAJ, Anton: Više od kritike,- list GLAS CRNOGORCA, Podgorica, oktobar 2002.

20) HOXHA, Enver : TITISTËT,- Tirana 1982, str. 5.

21) HOXHA Enver: Fjala e mbajtur në takim me zgjedhësit e zonës Nr. 209,- list BASHKIMI, Tirana 09.11.1978, str. 3, kol. I.

22) HOXHA, Enver: TITISTËT,- cit. delo, strane 91-92. Nema ni najmanje sumnje da ove misli E.Hodže jesu naših dana, a ne iz vremena DSR, jer tada ne samo da nije tražio ujedinjenje Kosova sa Albanijom, već suprotno – tražio je ujedinjenje Albanije sa Jugoslavijom.

23) Iden: strane 362-363. Ni sa Blgaranovin nije moguće da je vodio te razgovore. Sve su ovo dodatci i falsifikacije našeg vremena, kojima E.Hodža nastojava da pridobije za sebe albanske nacionaliste, pošto zna sasvim dobro da se sa komunistima razišao i zakrvavio od kad se saznala njegova socijal-fašistička izdaja.

24) AKADEMIA E SHKENCAVE E RPS TË SHQIPËRISË – Instituti i Gjuhësisë dhe i Letërsisë: HISTORIA E LETËRSISË SHQIPTARE,- Tirana 1983, sa strane na strani, npr. 12, 22, 33, 61, 107, 108 i dr. Godine 1998, ova je Akademija predala Crnogorskoj akademiji nauka i umetnsti zahtev za ustupanje Albaniji čitavih pokrajina Crne Gore pod naslovom Plaftormë për zgjidhjen e çështjes kombëtare shqiptare (Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja).

25) INSTITUTI I STUDIMEVE MARKSISTE-LENINISTE: HISTORIA E PARTISË SË PUNËS TË SHQIPËRISË,- Tirana 1968, str. 184.

26) HOXHA, Enver: VEPRA,- tom 39, Tirana 1983, str. 316-317.

27) KADARE, Ismail: AUTOBIOGRAFIA E POPULLIT NË VARGJE,- Tirana 1980, str. 51. Pošto je «izbegao» u Francuskoj, godine 1990, I.Kadare će izjaviti, preko lista LE MONDE Pariza, da su Albanci jedan rasistički narod, prelazeći ćutke preko svog doprinosa koji je dao da bi oni postali takvi.

28) DRINI, Skënder: BAJRAM CURRI,- Tirana 1984, str. 285.

29) Za koje, srpsko-crnogorske guslare, Albanac Veiz Sejko, u svom delu MBI ELEMENTET E PËRBASHKËTA NE EPIKËN SHQIPTARO-ARBËRESHE DHE SERBOKROATE,- Tirana 2002, kaže da su bili Albanci. Ako je istina ovo, onda kako da ne nazivaju svojima sve gradove Albanije, a ne samo Skadar i Elbasan?! Ili ne pripadaju Albancima svi gradovi Albanije, a ne samo Skadar i Elbasan ?!

30) DRAGA, Nail: GJURMË GJEOGRAFIKE,- izdanje ART CLUBA Ulcinj, Ulcinj 1997, str. 69.

31) Iden: str. 69.

32) ENGELS, Frederik: ANTI-DYRING,- Tirana 1974, str. 226.

33) LENIN, Vladimir: VEPRA,- tom 30, Tiana 1957, str. 233 i 329.

34) Da su albanski nacionalisti Jugoslavije pod jakim uticajem “komunističke” Tirane, svedoči nam i Albanac dr Hajredin Hodža: NACIONALIZMI DHE IRREDENTIZMI STALINIAN NË SHQIPËRI,- Priština 1983.

35) KADARE, Ismail: RA KY MORT DHE U PAMË,– Tirana 2000, str. 150.

*) Ova studija objavljena je po prvi put na albanski jezik u delu MARGINALIJE,- Ženeva 2003, str. 66-74.

Prevedena je na albanski, makedonski, engleski, slovenački.

Na makedonski jezik je objavljena u korpusu Akademikovog djela POTEKLOTO NA ALBANCITE,- Bitolj 2005, str. 173-188.

Na engleski jezik je objavljena u korpusu djela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 220-229.- REDAKTOR.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.