АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Албанизирање Срба Македонаца и Црногораца

ИСКРА на Фејсбуку

Kaplan BurovicKad je proglašena nezavisnost Albanije i određene joj državne granice (1913), unutar tih granica nije bilo više Albanaca već oko pedeset od sto celokupnog stanovništva. Ako pogledate današnje službene albanske statistike nacionalnog sastava stanovništva Albanije, videćete da oni ne priznaju da imaju na svojoj teritoriji više od tri odsto nealbanskog življa. Sigurno da ove statistike nisu ni najmanje tačne. Albanske statistike kriju istinu o procentu nealbanskog stanovništva tamo. I sami Albanci priznaju da su njihove statistike ili minimizirane ili hiperbolisane. Koliko za primer apostrofiramo ime Albanca dr Hajredin Hodža.

Jedan drugi Albanac, poznati ideolog i glavni vođa neoalbanskog pokreta, Branko Merdžani, preko štampe, u Albaniji, pre DRS, upravo 1935. godine, izjavio je da Albanci nisu čisti i neizmešani sa etničkog gledišta, jer u svojim žilama imaju krvi « slovenske, grčke, turske, arabske, čerkeske, italijanske, francuske, nemačke i dr.“1)

Ovo ne smeta Albancima, pa ni onima koji se busaju u prsa za marksizam-lenjinizam i internacionalizam, da izjavljuju i preko štampe da su oni čistokrvni Albanci, bez primesa, dok njihov akademik, prof. dr Mark Krasnići, podržavajući ih u ovoj rasističkoj histeriji, izjavljuje preko štampe da je njegova Albanija stoprocentno čisto albanska, bez nacionalnih manjina.

Svi koji su se pošteno bavili istraživanjima i albanološkim problemima priznali su koktej albanske krvi, pa i oni koji su se istakli kao najveći prijatelji albanskog naroda. Evo što kaže Nöel Malcolm:

 

„U proteklim vekovima postojale su jake i posebne veze između albanskih i crnogorskih plemena Malesije: neka od ovih plemena bili su dugi saveznici u ratu, druga su imala običaj da se žene međusobno, dok neka plemena imala su legende i usmena predanja za zajedničke pradedove. Moguće je da se ovde desilo jedno etničko ukrštavanje: neka od crnogorskih plemena moguće su imala svoje poreklo od albanskih porodica, dok neka albanska plemena, moguće su imala i slovenske pradedove“.2)

 

Albanski ekstremni nacionalisti, među njima i pomenuti Mark Krasnići, priznaju da neka crnogorska plemena imaju poreklo od albanskih porodica, ali bože sačuvaj pa priznaju i drugu polovinu istine: da i albanska plemena imaju svoje poreklo od crnogorskih porodica, iako dobro znaju da pleme Mirdita potiče os Srbina Miroslava Dimitrijevića, zvani Miro Dida, dok čitava oblast Peškopije (Istočna Albanija), posebno oblast Lume, nisu ništa drugo do albanizirani Srbi, što im je otvoreno rekao i njihov prijatelj, pomenuti Nöel Malcolm. Ovako, on konkretno piše:

 

„Mirdita, najveće pleme i možda i najnetipičnije albansko“.3)

 

Dok na str. 157 kaže da oblast Luma, u današnjoj Albaniji, 1690. godine bila je nastanjena sa pravoslavnim Srbima. Pođite u Lumi i vidite: tamo danas nema više nijednog ni pavoslavnog Srbina, kamoli i muslimanskog. Svi Sloveni su se muslimanizirali i, preko muslimanske vere, albanizirali. Jedino svedočanstvo njihove srpske prošlosti su njihova srpska prezimena, koja su tu i tamo još sačuvali. Većina su ih promenili.

B.Merdžani, koji se nije busao u prsa za marksizam-lenjinizam, niti za internacionalizam, kad se izrazio o kokteju albanske krvi, mislio je pre svega za Albance Albanije, ne isključujući i one iz Turske carevine, naročito ne one iz Grčke, Makedonije, Srbije i Crne Gore. Količina nealbanske krvi u žilama Albanaca, ne samo u Albaniji, već i oko nje, na teritoriji Kraljevine Jugoslavije, posle određivanja albanskih granica, iz godine u godinu je rasla albaniziranjem novih Srba, Makedonaca, Crnogoraca, Grka, Vlaha i drugih.

Albaniziranje Srba, Makedonaca, Crnogoraca i Vlaha je činjenica koja se ne može ničim osporiti, ponajmanje poreći. Naprotiv, ona se može višestruko i dokazati. Ovo albaniziranje imamo ne samo unutar granica Albanije, već i van njenih granica, posebno u Srbiji (Metohija i Kosovo), Makedoniji i u Crnoj Gori.

Sledstveno, postotak nealbanskog stanovništva u Albaniji iz godine u godinu je padao, ali još uvek ne do tri osto, dok je postotak albanskog stanovništva u Jugoslaviji iz godine u godinu rastao. Sigurno da je na ovo uticalo i enormno množenje Albanaca kako u Albaniji, tako i u Jugoslaviji, pa i doseljavanje u Srbiji (Kosmet), Crnoj Gori i Makedoniji i novih Albanaca iz Albanije.

Srba je u Albaniji bilo i ima dan-danas poglavito u Albanskoj Metohiji, koja se prostire na Severo-istoku Albanije, unutar njenih državnih granica, srezovi Tropoja i Kukës, koje je nekada i kralj Albanije, Ahmet Zogu, izdvojio od ostale teritorije Albanije i nazvao ih Prefektura e Kosovës (= Kosovski srez). Zatim Srba ima i svugde po Albaniji, pa i sred Tirane.

Makedonaca je bilo i ima u pograničnim oblastima prema Makedoniji. Oni imaju i čitave oblasti, sa više sela, nastanjenih isključivo makedonskim stanovništvom, kao npr. u Šištavecu, Peškopiji, posebno u Golo Brdo.

Golo Brdo je oblast koja danas broji oko 30 sela, sa preko 40.000 stanovnika stoprocentno makedonsko. I međunarodna komisija, koja je 1913. godine odredila granice Albanije, ovu je oblast ostavila van granica Albanije, kao teritorija tadašnje Jugoslavije, odnosno Makedonije. Međunarodnim makinacijama oblast Golog Brda je ostavljena Albaniji posle PSR.

Makedonaca ima mnogo i u zoni između Lihnidnih jezera i gradova Pogradec-Korča. Ma da su između dva svetska rata iz ove zone proterani mnogi Makedonci, oni još uvek tamo čine gro makedonskog stanovnistva u Albaniji. Sa Vlasima i Grcima gradova Pogradec i Korča oni tamo čine znatno veći deo stanovništva. Albanci su tamo skoro neznatna manjina, i to većinom doseljenici posle PSR, kada je vlada Albanije preuzela mere za etničke promene u čitavoj Albaniji, posebno u toj zoni, koja je za veme PSR proglasila sebe i zasebnom vlaškom državom, Republika Korča.

Crnogoraca je bilo i ima dan-danas poglavito u gradu Skadar i okolini. Oblast Vrake sa nekoliko sela je nastanjena čisto crnogorskim življem. Kako se zna, do dana pada pod vlast Turaka, Skadar je punih 500 godina bio ne samo crnogorski grad, već i prestonica Crne Gore, ekonomski, kulturni i crkveni centar Crnogoraca. Jedna trećina stanovnika Skadra dan-danas govore srpskim jezikom. Oni koji su pravoslavne vere čuvaju i čistu crnogorsku nacionalnu svest, dok muslimani ne nazivaju sebe ni Crnogorcima ni Albancima, već Podgoričanima. Do skora je u Albaniji bilo Crnogoraca ništa manje negoli što to ima Albanaca u Crnoj Gori.

Ukupno, 1990. godine, u Albaniji je bilo oko 300.000 Srba, Makedonaca i Crnogoraca, a to znači oko 10% od celokupnog stanovništva Albanije. Toliki je bio te godine i postotak Albanaca u Jugoslaviji.

Sve nacionalne manjine Albanije, posebno vlaški etnos (koji je 1912. godine činio preko 20% celokupnog stanovništva !), Grci, Srbi, Makedonci i Crnogorci, posle priznanja Albanije za nezavisnu državu, izloženi su nasilnoj albanizaciji. I one škole, koje su pod turskom vlašću uspeli da otvore, albanske su im vlasti zatvorile, oteli sva materijalna sredstva i njima otvorili albanske škole, gde pripadnicima nacionalnih manjina nisu dozvolili da uče ni na albanskom jeziku, da bi se, pre svega, intelektualno degradirali i služili albanskim vlastodršcima samo kao robovi rada, a zatim da se nad njima izvrši i nacionalni genocit, albaniziranje. Dan-danas pripadnici nacionalnih manjina u Albaniji nemaju ni bukvar na svom jeziku, ni jedno pripravilište, gde bi se nealbanska deca pripravila da uče bar na albanskom jeziku, zajedno sa albanskom decom. Pripadnicima nacionalnih manjina nije dozvoljeno niti da drže svoja nacionalna prezimena, bože sačuvaj i da se izjavljuju da su po nacionalnosti nešto drugo, a ne Albanci. Crnogorac pravoslavne vere Zarija Brajović bio je prinuđen da se izjavi za Albanca, pa i da promeni svoje prezime u FERHATI. Kao on i svi drugi pripadnici nacionalnih manjina u Albaniji. Svi su POPOVIĆI postali preko noći POPA(J), MARKOVIĆI – MARKU, MATANOVIĆI – MATANA, a ŠILJEGOVIĆI su postali PRANVERAJ4). Autora ove studije su 1974. godine deset puta na živo odrali u doslovnom smislu ove reči, tražeći od njega da porekne jugoslovensku (srpsko-crnogosku) nacionalnost i da se izjavi za Albanca! Kad su ovako postupili sa njim, sa jednim Crnogorcem, koji je i po državljanstvu bio u Albaniji Jugosloven (Crnogorac), strani državljanin, jer je tamo stigao kao politički emigrant, može se zamisliti kako su postupili sa drugima, sa onim Crnogorcima, Srbima, Makedoncima, Vlasima, Grcima i drugim nealbancima, koji su u Albaniji meštani, po državljanstvu Albanci. Kad su tako postupili sa Zarijom Brajovićem i sa crnogorskim emigrantom, koji su i visoko obrazovani, pa i afirmirani kao književnici, naučnici, može se zamisliti što su uradili sa najobičnijim pripadnicima nacionalnih manjina, sa onima koji nemaju ni osnovnu školu, koji su i nepismeni. Kad su ovo učinili sa pravoslavnim Crnogorcima, može se zamisliti što su učinili sa muslimanskim, pogotovo sa onima ateistički odgojenim.

Treba znati da u isto vreme, kad Srbi, Makedonci i Crnogorci u Albaniji nemaju ni bukvara na svom jeziku, Albancima je u Jugoslaviji (Srbija, Makedonija i Crna Gora) dozvoljeno da imaju ne samo bukvar i čitanke, već i jednu takvu izdavačku delatnost, da je na tom stepenu nisu uspeli razviti ni u samoj Albaniji. I dok u Albaniji pripadnici nacionalnih manjina nemaju ni jedno pripravilište, u Jugoslaviji albanska dijaspora ima i svoj universitet, na kome studiraju četiri-pet puta više studenata negoli na universitetu u Tirani, jedini universitet u Albaniji. Treba znati da pripadnici albanske dijaspore u Jugoslaviji ne studiraju samo na Universitetu Prištine (na albanskom jeziku), već i na universitetima Skoplja, Beograda, Novog Sada, Podgorice, Sarajeva, Zagreba, Splita i Ljubljane, pa i van granica Jugoslavije, sa stipendijama dodeljenim od jugoslovenskih vlasti. U isto vreme studenti Albanije su bili prinuđeni da studiraju samo na Universitetu Tirane, jer im van granica Albanije nije data dozvola ni da idu da se leče, bože sačuvaj da studiraju, ni svojim materijalnim sredstvima, a da ne govorimo nekom državnom stipendijom. Razume se – izuzev retkih primera, dece uske vladajuće klike Envera Hodže.

U Albaniji, gde su zlostavljeni i sami Albanci, možete zamisliti kako su se tretirali pripadnici nacionalnih manjina, koji su – svakojakim zlostavljanjima – na sve moguće načine izloženi i prisiljeni da se albaniziraju, bar da se izjave za Albance, ako ne i da stvarno i iskreno negiraju svoju nealbansku nacionalnu pripadnost.

Sigurno da posle ovog monstruoznog tretmana, broj pripadnika nacionalnih manjina i njihov postotak značajno je pao u Albaniji, ali opet nije stigao gde se od albanskih vlasti pretendira, na 3%, ponajmanje na ono što pretendira pomenuti Mark Krasnići.

Albaniziranje Srba, Makedonaca i Crnogoraca nije vršeno samo na teritoriji Albanije, već i na teritoriji Jugoslavije. Nije vršeno samo za vreme turske okupacije, već i posle oslobodjenja tih krajeva i formiranja jugoslovenske države. Da, da, i pod srpskom, makedonskom i crnogorskom zastavom! Nekome može izgledati ovo paradoksalno, ali ja ću vam izneti činjenice, dokumenta o albaniziranju Srba, Makedonaca i Crnogoraca i pod svojom nacionalnom zastavom. Naglašavam ovde da je o tome već napisana čitava knjiga, od jugoslovenskog diplomate Blagoje K.Pavlovića, a pod naslovom ALBANIZACIJA KOSOVA I METOHIJE, Beograd 1996.

Evo vam jedan sasvim jasan primer albaniziranog Srbina Kosova pod turskom i jugoslovenskom zastavom :

Danas svi poznaju društveno-političku ličnost albanske nacionalne manjine Kosova, zvani Adem Demaçi. Baveći se albanskom etimologijom na Universitetu u Skoplju, bez ikakvog cilja, onako sasvim slučajno, zauzeo sam se i etimologijom patronima DEMAÇI, za koji sam u početku mislio da dolazi od DEM-I (množina keltskog apelativa dam-, vidite kod G.Mayera), zatim od turskog apelativa ADEM-I (aferezom početnog A-) ili od DEMIR-I (aferezom zadnjeg dela -IR) i, u sva tri slučaja, sa srpskim sufiksom –AČI5). Ali, studirajući istoriju albanskog naroda, konstatirao sam da su u oblasti grada Kukës, pokrajina Has, u Severo-istočnoj Albaniji, dve najveće plemićko-feudalne porodice, još pre Skenderbega, bile porodice De Mač(i) i Dida. Od plemića Miro Dida proizaći će toponim MIRDITA (oblast Srednje Albanije), dok od plemića De Mači (koji su ušli i u albanski folklor, Kokë Malçi !) imamo toponim Istočne Albanije MAÇELLARI, ili MAQELLARË. Kao što u slučaju DE RADA imamo leksikalizaciju DERALLA, znači spajanje dela DE sa apelativom RADA (koje je u ustima Srba, preko RADHA, dalo RALLA), i u slučaju DE MAČI imamo isti fenomen, spajanje dela DE sa apelativom MAČI u DEMAÇI. A ovo MAÇI potiče iz srpskog jezika, od apelativa mač = na albanskom jeziku « shpata », koji je dao i u istoriji dobro poznati patronim srpsko-hrvatski MAČEK i mnoge druge srpske patronime. Albanci poznaju jako dobto Vlatka Mačeka6) i za njega nam ne pretendiraju da je Albanac. Danas ogranci porodice Mači žive u Tirani.7)

Sigurno da su se pripadnici porodice De Mači, posle turske okupacije Kosova, iz Hasa premestilji i sišli ne samo u oblasti Peškopije i Tirane, već i na Kosovu, između ostalih i u oblasti Golaka (pokrajina Kosova), odakle je poreklom Adem Demaçi. Ali, dok su u Mačelar i u Tirani sačuvali svoje prezime, na Kosovu su sačuvali ne samo prezime, već i svest njihovog plemićkog porekla, feudalnog, i – vremenom, poseljačeći se i pauperizirajući se, degradirali su se i leksikalizirali su deo DE sa prezimenom MAČI u DEMAÇI. Vremenon oni ne samo da se pauperiziraju, osiromaše se, već se i muslimaniziraju. Preko muslimanske vere, kao i mnoge druge porodice Kosova, Metohije, Makedonije i Crne Gore, oni sasvim zaboravljaju svoje slovensko poreklo i albaniziraju se.

Mislim da je ovo stvarna etimologija patronima DEMAÇI, kao i društveno, socijalno i nacionalno poreklo njenih nosioca, za što nam svedoči i Ademovo književno stvaranje, koje je puno slovenizama, što više i njegov svakidašnji govor, gramatičke, morfološke i sintaksne konstrukcije. Koliko za primer spominjem vam trpni albanski oblik qeshem, koji je čisto srpski (od srpskog povratnog oblika smejem se)8), koji upotrebljava Adem u njegovom svakodnevnom govoru: « Unë qeshem me ta »9),- kaže on, u jedno vreme kad se na albanskom jeziku treba izraziti u aktivnom obliku: Unë qesh me ta. Isto tako albansku reč srpskog porekla BAC (od brat, braco, baco) ne upotrebljava kao Albanci u ženskom rodu BACË-BACA, već onako kako je u srpskom jeziku, u muškom rodu BAC-BACI.10)

Biografi Adema su već pisali da je njegov otac, testeraš iz sela Donje Ljupče, komuna Podujeva, gde se rodio Adem, za vreme DSR napustio svoje rodno selo i smestio se u Prištini, na zemljištu jednog Srbina, koga su upravo tada ubili Albanci, a njegova žena, sigurno užasnuta onime što su joj videle oči, dala se u bekstvo sa decom i zaustavila se samo u Beogradu, gde sam je upoznao 1953, jer sam kod jedne od ovih nesrećnica, u Sokolskoj ulici br. 16, stanovao kao podstanar.

Jedan primer iz Makedonije :

Poznavao sam lično i porodično Hašim Toplicu, iz grada Tetovo. Poznavao sam mu i suprugu, pa i decu. Njegovoj najstarijoj kćerki sam predavao albanski jezik i književnost u osmogodišnjoj školi « Liria » grada Tetovo, shkolska godina 1958/1959. I on i deca rekli su mi da su po nacionalnosti Albanci: zato mu je kćerka i učila na albanskom jeziku. Ali su mi rekli i ovo: « Naš ded je došao u Tetovo iz Toplice ! » Oni dobro znaju da se Toplica nalazi u Srbiji, pa da se tako prozivao i Srbin Toplica Milan, pobratim Miloša Obilića.

Hašimov otac došao je kao musliman 1878. godine, kada su Srbi oslobodili Toplicu od turskog ropstva. Kako se zna, tada su se muslimani (po nacionalnosti pretežno Srbi !), povedeni muslimanskim fundamentalizmom, iselili iz oslobođenih srpskih krajeva i nastanili su se neki na Kosovo, ili Metohiju, a neki u Makedoniju, jugoslovenski krajevi ovo koji su još uvek bili pod turskim okupatorom. U ovim novim prebivalištima dolaze u doticaj sa muslimanima albanske nacionalnosti, primaju od njih albanski jezik i albaniziraju se.

Jedan drugi primer, ovaj put iz Crne Gore i iz današnjih dana :

Porodica Resulbegović je jedna od najvećih i najpoznatih porodica grada Ulcinja, za koju se dokumentarno zna da je crnogorske nacionalnosti11), jer je istoriji Crne Gore (pa i Hercegovine!) dala značajne ljude, koji su svojom krvlju, pa i životom svojim, višestruko dokazali svoju slovensku, srpsko-crnogorsku nacionalnu pripadnost12). I sami Albanci, nekada, za vreme turske okupacije, govorili su za njih da su soj crnogorski, pa – iako su Resulbegovići muslimani – libili su se da im daju svoje kćerke za neveste. Sada, sinovi ovih istih Albanaca, koji im nekada nisu davali kćerke za neveste, objavljuju čitavu knjigu, kojom nastoje da njih i nas ubede da Resulbegovići tobože nisu Crnogorci, već Albanci, i da su to bili od pamtiveka13). One Resulbegoviće, koji se tome protive, pod jugoslovensko-crnogorskom zastavom(!!!) oni ih maltretiraju, proganjaju i sataniziraju, šikaniraju svakako, ekonomski i psihički, moralno, napadaju ih i fizički, pa im prete da će ih i ubiti, ako se ne izjave za Albance.14)

Paradoksalno, sasvim paradoksalno, ali i drastično istinito! Ova drastičnost je utoliko veća, kad se uzme predvid da crnogorske vlasti to gledaju svojim očina i, ne samo što ne uzimaju u odbranu Resulbegoviće, već su ih prepustili ovim Albancima da čine sa njima što im je milo. A kao sa Resulbegovićima učinili su to i sa svim drugim Crnogorcima muslimanske vere. To se aktuelno događa i u Srbiji, i u Makedoniji. Zato se i aktuelno nastavlja albaniziranje Srba, Makedonaca i Crnogoraca i pod svojom nacionalnom zastavom, pod svojom nacionalnom vlašću.

Ovi Albanci pretendiraju da su i svi Hercegovci i Bosanci po nacionalnosti Albanci15). I ne samo oni: albanski ekstremni nacionalisti pretendiraju da su Albanci svi muslimani Balkana, tobože su Turci muslimanizirali samo njih – Albance. Da su većina muslimana Balkana slovenskog porekla, znači i slovenskih nacionalnosti, Bosanci, Hercegovci, Srbi, Makedonci, Crnogorci i Bugari, neće ni da čuju.

Makoliko bio velik broj albaniziranih Srba, Makedonaca i Crnogoraca u Albaniji, još veći je broj albaniziranih Srba, Makedonaca i Crnogoraca u Srbiji (Kosovo i Metohija), Makedoniji i Crnoj Gori, gde kako po njihovim prezimenima, tako i dokumentima, možemo nedvosmisleno, sasvim jasno da dokažemo njihovu nealbansku, čisto srpsku, makedonsku ili crnogorsku nacionalnu pripadnost.

Živimo pod agresijom albanskog ekstremnog nacionalizma, šovinizma i rasizma, kojemu je krajnje vreme da se kaže STOP !

 

Skopje,

Makedonija, avgust 1993.*)

_________________

1)MERXHANI, Branko: List ILLYRIA, Tirana, 24.08.1935, str. 5.

2) MALCOLM, Nöel: KOSOVA,- drugo izdanje Tirana-Priština, str. 10.

3) Iden: str. 17.

4) INSTITUT SRPSKOG NARODA: SRPSKA NACIONALNA MANJINA U ALBANIJI,- Beograd 1994, str. 119.

5) Albanac prof. dr Aleksandar Xhuvani i akademik prof. dr Eqrem Çabej, oba poznati kao linguisti i etimolozi, priznaju da je albanski sufiks -AÇ srpske etimologije. Vidite njihovo zajedničko delo PRAPASHTESAT E GJUHËS SHQIPE,- Tirana 1962, kod sufiksa pod br. 6. Prije njih to su rekli i poznati svetski albanolozi G.Weigand, N.Jokl, G.Meyer, G.Pascu, S.Puškariu, L.Djamo i drugi.

6) BAFTIARI, Islam: JETA NË GUR,- Zagraçan – Shum (Makedonija), 1999, str. 221.

7) Za opširnije vidite moje delo ALBANSKA PATRONIMIJA,- rukopis, Zatvor u Burelju 1986.

8) BUROVIĆ, Kaplan: MIKROLOGJIRA,- Ženeva 2000, str. 98-99, glas QESH. U vezi sa time ovde imate više podataka.

9) EMËRLLAHU, Mehmet: KOSOVA FLET VETË,- Priština 1990, str. 31.

10) BUROVIĆ, Kaplan: ADEM DEMAÇI,- Ženeva 2002, str. 19-20.

11) BUSULADŽIĆ, Mustafa: RESULBEGOVIĆI,- studija, objavljena u časopisu NOVI BEHAR God. XI, Br. 7-8, Sarajevo, 15 oktobar 1937.

12) BUROVIĆ, Kaplan: RESULBEGOVIĆI – porodična istorija,- Ženeva 1994.

13) RESULBEGU, Sari: RESULBEGËT DHE NGJARJET HISTORIKE TË ULQINIT,- Ulcinj 1995.

14) GRUPA ALBANSKIH INTELEKTUALACA: OTVORENO PISMO,- Lucern, juni 1995. Preštampano je faksimilno u mom delu NJEGOŠ I ALBANCI,- Ženeva 2002, str. 59-68. Za opširnije o Resulbegovićima vidite moje delo BUROVIĆI – porodična istorija,- Perast 2008. Za pritisak albanskih rasista nad njima i za njihovo persekutiranje i sataniziranje zato što ne pristaju da se izjave za Albance, vidi knjigu BRISKU Bahrije POLEMIKË LIDHUR ME FALSIFIKIMET SHKENCORE KUNDRA SHQIPTARËVE TË KAPLLAN BUROVIQIT,  Skadar 2011.

15) KAJTAZI, M.: Kosova nuk po lufton për haxhillëk,- list RILINDJA, Zofingen-Švajcarska, 15 oktobar 1993.

*) Prevedeno na albanski, makedonski, engleski i slovenački.

Na makedonski jezik je objavljeno u Akademikovom djelu POTEKLOTO NA ALBANCITE,- Bitolj 2005, str. 151-165.

Na engleski jezik je objavljeno u sklopu djela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 198-207.- REDAKTOR.

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.