АКАДЕМИК КАПЛАН БУРОВИЋ: Албанци нису Пелазги. Самопризнање албанских историчара.

ИСКРА на Фејсбуку

Jugoslovenski akademik svetskog glasa, prof. dr Alojz Benac (1914-1992), poreklom Slovenac, u planu predistorijske arheologije, posebno u kasnijim predistorijskim periodama, a na bazi svojih naučnih istraživanja i istraživanja svetski najpoznatijih arheologa, razlikuje ove tri velike seobe naroda, koje su preplavile Panoniju, zatim predeo Alpa i Balkan:

Kaplan Burovic

  1. Velika seoba naroda, okarakterisana kao Indoevropska seoba, koja se desila na kraju doba evropskog neolita, kraj trećeg milenijuma pre naše ere. Ova se seoba rasprostrla u neizmernim predelima Evro-azije. Ona je u širokim razmerima promenila „etničko“ stanje Evrope.
  2. Egejska seoba, na kraju bronzanog doba, vekovi XIII-VIII pre naše ere. Ova je seoba preplavila najveći deo Balkana. Ona je poznata u staroj istoriografiji sa imenom Dorska seoba ili Seoba morskih naroda. Imala je tri talasa: u prvom i drugom talasu, XIII-XI vek pre nove ere, selila su se grčka plemena, dok u trećem talasu, VIII vek p.n.e., selili su se narodi poznati pod zajedničkim imenom Iliri.
  3. Seoba Kelta, koja se desila početkom IV veka pre nove ere. Kelti su indoevropski narod, koji su sa ostalim indoevropljanima stigli iz Azije na ostrva Velike Britanije prilikom Velike seobe naroda. U IV veku p.n.e., pošto su se tamo namnožili, stavili su se u pokret, tražeći nova pasišta za svoja stada. Tako silaze iz Škotske (Albiona), prelaze na kontinent, pa preko Francuske, Švajcarske i Italije, ušli su na Balkan, te obalom Jadranskog mora (Dalmacija) dospeli su do današnje Albanije i, otuda, posred Balkana, nastavili dalje svoju seobu preko Rumunije i Rusije, sve do Kavkaza.

Uopšte uzev svi svetski naučnici su se složili sa ovom periodizacijom seoba naroda, pa na bazi nje i tretiraju sve probleme istoriografije, arheologije i etnografije.

U periodi Velike seobe naroda indoevropeizirana je sva Evropa, pa i Balkansko poluostrvo. Evropu nastanjuju mnogi narodi, koji su poznati u istoriji jednim zajedničkim imenom Pelazgi.

Pelazgi su došli iz Azije, sigurno iz kolevke čovečanstva – Indije. Oni su se rasprostrli na zapad svoje postojbine, idući za suncem, koje im je pokazivalo put svojim zalaskom. Skoro svi pelaški narodi imaju sunce za svetinju, za svog boga, kome su se klanjali i polagali žrtve.

Jedni preko Kavkaza, a drugi preko Male Azije, preko poznatih moreuza Bosof i Dardanele (koji su se tada sigurno nazivali sasvim drugojače!), kuda su ulazili u Evropu skoro svi narodi u skoro sva kasnija vremena. Moguće je da su Pelazgi ulazili na evropski kontinent i drugim putevima, preko obala Severne Afrike, pa i preko mora, lađama.

Preko ruskih stepa oni su prodirali u pravcu Baltičkog mora i Srednje Evrope, sve do ostrva Velike Britanije i Atlanskog okeana, nastanjujući i Apeninsko poluostrvo. Drugi, prodirali su na Balkan preko Male Azije, Bosfora i Dardanela. Neki istoričari su mišljenja da su Srbi (Serboni) došli na Balkan upravo tada, zajedno sa ostalim Pelazgima, što nastojavaju i da dokažu. Činjenica je da Srbe spominje i Polomej, u II veku naše ere, ali na Kavkazu.

Tako su Pelazgi nastanili sav Sredozemni bazen, sve njegove obale, kako one Evrope, tako i one Azije i Afrike. I ne samo obale. Oni su sa obala prodirali u unutrašnjost, a iz unutrašnjosti – k obalama. Tako su Pelazgi bili stalno u pokretu, a u potražnji bolih uslova za život, ako ne i potisnuti od drugih plemena i naroda, koji su nadolazili za njima. Naravno da je i njihovo množene uticalo na to, da oni dolinama reka nastave svoje seobe, ko uz rečni tok a ko niz rečni tok.

Mišljenja smo da ova velika grupa naroda, ne samo da nije govorila istim jezikom, već su njihovi jezici još tada bili podvojeni: jedni, oni koji su preko Kavkaza prodirali ka Srednjoj Evropi i obalama Atlanskog okeana, imali su jezike sa karakteristikom KENTUM, dok su drugi, oni koji su prodirali na Balkan preko Male Azije, Bosfora i Dardanela, imali jezike sa karakteristikom SATEM.

Oblasti koje su nastanili Pelazgi u to doba nisu bile nenastanjene. Grčki akademik prof. dr A.N. Paulinianos kaže da je na Balkanu čovek postojao najmanje 500.000 poslednjih godina, ako ne i više. Nema sumnje da se čovek nije stvorio samo u Indiji, već i svugde gde su za to postojali prirodni i klimatski uslovi. Gde god je živeo majmun, vremenom je stvoren i čovek. I dok majmun nije odoljevao promeni klime (hlađenju Zemlje, koje je dolazilo sa severa), pa je postepeno silazio sa severa prema toplom ekvatoru, u subtropikalna i tropikalna područja, čovek se prilagođavao novoj klimi i novim uslovima života, pa je opstojao u svojoj autohtonoj postojbini do dana kad se toliko namnožio, da ga to prostranstvo više nije zapremalo, kao u slušaju pomenutih Pelazga, ili dok nije došao jedan drugi narod u te oblasti i, ili ga potisnuo, ili ga istrebio, ili ga asimilirao i usisao, integrirao i slio sa sobom, kao što je slučaj sa starosedeocima, autohtonim narodima Balkana i Evrope, koje su pobili, ili asimilirali i usisali Pelazgi.

Polazeći od ovoga, Pelazgi nisu autohton narod nigde na Balkanu, pa ni u Evropi, ni u Africi. Oni su došljaci iz Azije, što nam svedoči njihov jezik, koji je u korenu isti sa onim njihovih sunarodnika, koje su ostavili u kolevki – u Indiji, a koji tamo žive i dan-danas.

Kad su Pelazgi došli na Balkan, sve su oblasti ovog poluostrva bile prekrite šumama, močvarama i jezerima. Zbog toga, a i zbog kasnijeg razvoja ljudi na ovim prostorima, autohtono stanovništo, bilo je tu vrlo-vrlo retko. Moguće da čitav Balkan tada nije imao ni 100 hiljada stanovnika, raspršteno u male grupice, koliko na obali mora, toliko i pokraj močvara, jezera i rečnih tokova. Tako ovo stanovništo nije moglo da pruži nikakav otpor došljacima. Oni koji su im se opirali i borili se za svoja ognjišta, ubijeni su od Pelazga, koji su – u odnosu na meštane – bili ne samo u većem broju, već su sigurno bili i u višem stupnju ekonomskog, kulturnog i društvenog razvoja. Oni, koji su im se pokorili, asimilirani su tokom vekova i pretopili se u Pelazge.

Pelazgi su tada živeli u prvobitnim primitivnim komunama, tek što su bili izašli iz matrijarhata i konsolidirali patrijarhat. Moguće je tu i tamo među njima bilo i robovlasnika, ali su oni sigurno bili jako retki, samo poglavice plemena. Sa druge strane, meštani, moguće je da su još uvek živeli u matrijarhatu i jako-jako primitivno.

Duž vekova Pelazgi su se namnožili, ali ne tako mnogo, jer uslovi života nisu bili oni koje ima danas Balkan. Stanovništvo, na sve strane Evrope, u ta vremena je bilo vrlo retko, malobrojno. Čitave oblasti su bile pokrivene šumama, nenastanjene. Pa i po nastanjenim mestima, obična sela, stanovništvo je bilo malobrono. Ipak je Balkan (i ne samo Balkan!) sa Pelazgima učinio izvestan napredak u svim aspektima. U XIV-XII veku p.n.e., kod Pelazga se raspada prvobitna primitivna zajednica i počinje da preovladava robovlasnički društveni poredak. Robovlasnici su počeli da grade i svoje kule, zamkove, tvrđave, koje imaju svoje posebne građevinske karakteristike: ogromni, kiklopski kameni, naslagani jedan preko drugog na nekom uzvišenom mestu.

Zahvaljujući radu robova i viška vrednosti, Pelazgi treba da su postigli i izvestan kulturni napredak, posebno u vreme Egejske seobe. Nema ni najmanje sumnje da su oni otkrili i pismo. Pelazgi stvaraju i svoju mitologiju. Dobro poznate kulture Troje, Krete i Mikene treba da su pelaške.

Kako rekosmo, duž vekova XIII-XI p.n.e., desila su se dva prva vala Egejske seobe, ili tzv. Dorske. Ovom prilikom grčka plemena silaze iz Srednje Evrope i nastanjuju Balkan, bregove Egejskog mora, Male Azije i Srednjeg Istoka. Pelazgi su im se sigurno suprotstavili i Grci, gde god su naišli na otpor, napadali su i tamanili mesno stanovništvo, palili i žarili, za što nam svedoči sada svima poznata Troja i Trojanski rat.

Mnogi Pelazgi su se podčinili Grcima, pa su vremenom od njih asimilirani, pretopili su se u Grke. Drugi, koji im se nisu potčinili, povukli su se sa obala mora u unutrašnjost Balkanskog poluostrva. Oni su nam danas poznati kao Tračani i Dačani (Rumuni i Vlasi), zatim kao Dardanci (sprva u Maloj Aziji, zatim u centru Balkana, današnje Kosovo), pa antički Makedonci (na obe strane reke Vardar), zatim Andi, Serboni i Sarmati, koji će se pred invazijom Ilira povući sa Balkana preko Dunava: Andi su se smestili na levoj strani donjeg toka reke Dunav, Sarmati su prešli u Centralnu Evropu, dok su se Serboni povukli čak do Kavkaza. Na Apeninskom poluostrvu Pelazgi su poznati kao Etrurci, dok su u Velikoj Britaniji poznati kao Kelti (Irci, Skotlanđani), a u Aziji kao Hetiti. Svi su se ovi narodi spasili grciziranja, ali su u kasnijem svom razvoju i oni nestali, ili se pretopili sa drugim narodima, koji su preplavili Balkan, Evropu i Aziju. Od njih opstali su samo Rumuni i Vlasi, ali i ovi sa korenitim jezičnim promenama. Opstali su i slovenski Andi, koji su promenili ime i danas su nam poznati kao Bugari. Opstali su i Srbi (Serboni), koji se posle nove ere vraćaju u Centralnu Evropu i na obale Dunava, odakle se u V-VI veku nove ere opet uvlače na Balkan, dok su Andi to učinili prije njih, kad su plemena Dačana prešla Dunav i nastanila se na teritoriji današnje Rumunije, negde u III veku naše ere.

Zajedno sa Pelazgima Grci su asimilirali i sve što im se svidelo kod Pelazga. Posebno njihovu mitologiju i kulturu Krete, naročito onu Mikene, kao i mnoge reči iz njihovog jezika, koje su zatim preneli drugim narodima, kad su došli u kontakt sa njima. Što im se nije svidelo – razarali su nemilosrdno. Oni razoriše i Troju, sravniše je sa zemljom, preoraše je i one, koje nisu poubili u toku ratnih operacija, ili koje nisu pohvatali i pretvorili u robove, proteraše ih iz Male Azije, konkretno Dardance, koji pređoše Dardanele i nastaniše se na teritoriji današnje srpske pokrajine Kosovo.

Iako imaju snažno pelaško nasljedstvo, Grci nikada nisu pretendirali i ne pretendiraju da su genealoški sledbenici Pelazga, već zaseban, indoevropski narod, koji nema nikakve genealoške veze sa Pelazgima, sem pomenutih pozajmica. Isključenje čine izvesni ekstremni nacionalisti, vetrogonje rasističke, kojima grčki naučnici, istoričari i akademici, ne poklanjaju nikakvu pažnju.

Strani naučnici, baveći se istorijom i poreklom Albanaca, u jedno vreme kad nauka o njima još uvek nije prozborila ni jednu jedinu reč, intuitivno su lansirali hipotezu o mogućnosti da su i Albanci rudimentarni ostaci Pelazga. Prvi je među njima bio naš Dalmatinac Tuberone Cerva (1455 – 1527), poznat kao istoričar, koji – kako smo to već naglasili u jednoj drugoj studiji1) piše da su Albanci „relikije starih Makedonaca“2). Ovu intuitivnu pretpostavku našeg Dalmatinca, prvi je prihvatio jedan naš pop, Petar Mazarek (umro 1635). A kada prihvati to i norveški naučnik, istoričar i akademik, prof. dr Hans Tunman (Hans Erich Thunmann, 1746-1778), proširujući je na sve Pelazge, naučnici postaviše hipotezu o poreklu Albanaca od Pelazga, koju su vremenom prihvatili skoro svi, posebno August Schleicher (1821-1868) i Georg fon Han (Johannes Georg von Hahn, 1811-1869), dva najveća pelazgomana svih vremena, koje će nadmašiti, razume se, samo albanski pelazgomani.

Austrijski zamenik ambasadora u Janini G. v. Han, koji se bavio albanologijom, iako albanski jezik nije poznavao, pošto je jedno vreme pretendirao za Albace da su Sloveni, upinjao se na to da su ovi Albanci genealoški sledbenici Pelazga, ostatci nekadašnjih Pelazga, sami Pelazgi3). Štaviše, on objavi svetu da je otkrio i „pelašku“ azbuku u Albaniji, za koju se kasnije ispostavi da je azbuka Daskala Todora, njegov savremenik.

Nemački pelazgoman August Shlaiher razvio je pomenutu hipotezu u teoriju, upinjući se na to da su Albanci sami Pelazgi današnjih dana. Povodeći se za njim pretendirali su za to i mnogi drugi naučnici tog vremena, ali mehanički, i ne pokušavajući da to na bilo koji način dokažu.

A.Shlaiher, i posebno G. v. Han, bili su eksponenti austrijske politike na Balkanu, a ne naučnici. Oni su preko te svoje hipoteze nastojali da podvrgnu Albance austrijskoj kolonijalnoj politici i da ih iskoriste kao topovsko meso za svoju dalju ekspanziju na Balkanu, gde su već okupirali neke zemlje i pokrajine. Konkretno: Sloveniju i Hrvatsku. Godine 1797. okupiraće i Boku. A godine 1878. okupiraće i Bosnu sa Hercegovinom i spremaće se da okupiraju i Crnu Goru, Srbiju i Albaniju, pa će zato 1914. započeti i Prvi svetski rat.

Protiv A.Shlaihera diže se poznati austrijski naučnik, akademik, prof. dr Gustav Majer (Meyer, 1850-1900), afirmiran na sve strane sveta kao najveći albanolog svog vremena, da ne kažemo svih vremena, koji sasvim naučnom analizom, prudentno nam dokaza da albanski jezik nema nikakve veze sa pelaškim i da, prema tome, i Albanci kao narod nemaju nikakve veze sa pelaškim stablom naroda.

Sve do 1959. godine analiza Akademika Majera bila je tabu za Albance. Niko od njih nije ni usmeno prozborio koju reč. Naprotiv, počev od pomenutog popa Petra Mazarek (Srbin koga su Albanci proglasili za Albanca!), svi su oni urlikali da su sledbenici Pelazga. Te godine, Istorijski institut u Tirani završio je pisanje Istorije Albanije, koju su pre štampanja poslali u Moskvi tamošnjim akademicima da je pregledaju i daju svoj pristanak za objavljivanje, da bi tako mogli da muzu SSSR, pa i ostale zemlje Istoka, koje su im davale, pa i poklanjale svoje kredite, dugove, investirajući u albansku ekonomiju. Kako se sada zna, Enver Hodža je te kredite i investicije upotrebljavao za jačanje i osiguravanje njegove vlasti, pa i za izdržavanje kamarile intelektualaca i ližisahana, koji su pisali po njegovom diktatu. Zbog ovoga, da bi se dodvorili sovetskim akademicima, albanski su istoričari bili prinuđeni da tu i tamo, po stranicama te istorije, kažu i koju istinu. Tako oni pišu:

 

„Mišljenje Shlaihera za pelaško poreklo Albanaca oboreno je argumentiranom naučnom kritikom G.Majera, koji u godinama 1878-1890 odredi položaj albanskog jezika kao jedan jezik bez veze sa pelaškim stablom“.4)

 

Ovako su albanski istoričari (zvanično!) priznali da njihov narod nema nikakve veze sa Pelazgima. Poznati i poštovani albanski akademik, prof. dr Ećrem Čabej, iako nacionalistički nastrojen, idući stopama svojih učitelja G.Majera i N.Jokl-ija, u njegovim albanološkim studijama niti je spomenuo ma gde Pelazge, kamoli da je i on pretendirao kao svi ostali Albanci. Naprotiv, on je i autor ovih reči:

 

“Nećemo moći da zadovoljimo one, koji još i danas imaju jedno puno ubeđenje o pelaškom poreklu našeg jezika. Naprotiv, došlo je vreme, bar po školama, da ne pune glavu deci sa osmuđenim hipotezama, koje pripadaju sredini proteklog veka”.5)

 

U ovom aspektu on je sačuvao svoje dostojanstvo naučnika i akademika. Posle njega, u jednom krajičku svog ćitapa od 806 stranica (velikog formata i sitnih slova, desetica!), priznao je to i prof. dr Jup Kastrati, koji doslovno kaže: „ne slažemo se sa tezom o pelaškom poreklu Albanaca“.6)

I pored toga Albanci su en bloc nastavili sa njihovim pretendiranjima na pelaško-albansku etnogenezu kao i ranije, navodno da su direktni sledbenici Pelazga, njihovi sinovi, unuci i praunuci.

Čim su mu Istočne zemlje, na čelo sa SSSR, otkazale ekonomsku pomoć i političku podršku, kredite i poklone, pa mu prekinule i diplomatske odnose, Enver Hodža je odmah naredio svom trubaduru Spiro Konda da napiše i objavi u Tirani ćitap, kojim nam „dokazuje“ da su Albanci i Pelazgi jedno te isto7). Drugog trubadura, grlatog Ismaila Kadare, instruiše da prisvoji i grčku mitologiju, i Akila i Homera, te da ih prikaže kao Albance.8)

Tako opet počeše da udaraju u sve bubnjeve, doboše i tambure da su Pelazgi, indoktrinirajući ovako svoj narod šovinizmom i rasizmom prema svim narodi na svetu, posebno prema susedima i naročito prema Srbima, Makedoncima i Crnogorcima. Sve mu je ovo trebalo E. Hodži da bi mobilizirao nacionaliste svih zastava i slojeva albanskog lumpenproletarijata da mu odbrane presto, stolicu i guzicu, od mogućeg napada SSSR i njegovih satelita. Josip Broz Tito je tada izjavio da preko jugoslovenske teritorije i neba neće dozvoliti nikome da prođe i napadne Albaniju. U znak zahvalnosti Enver Hodža je zabijao noževe u leđa jugoslovenskoj emigraciji u Albaniji. A zabijao ih je u leđa i samom Josipu Brozu Titu, kao i svojim najbližim saradnicima u njegovim zločinima, kao što su bili Mehmet Šehu, Kadri Hazbiu, Bedri Spahiu, Husni Kapo i tutti quanti.

Danas zastavu pelazgomanije drže albanski „arheolog“ Muzafer Korkuti i albanski „pesnik“, inače profesor Državnog universiteta u Tirani, Muzafer Xhaxhiu, kao i mnoge druge pelaške mule, sa titulom akademik, ili profesor i doktor, kao i bez ikakvih titula, svakojaka piskarala i škrabala, koji pišu bez i najmanje odgovornosti, a kojima se ni broj ne zna. Mislimo da je izlišno da im i imena spomenemo, kamoli i da im citiramo „dela“.

Do danas, niko od njih nije ni pomislio da bilo čime dokaže poreklo Albanaca od Pelazga. Oni to samo ponavljaju kao papagali i busaju se u prsa da su genealoški sledbenici „božanstvenih“ Pelazga, najstariji narod na Balkanu i u Evropi, u svetu, koreniti, autohtoni.

Jeste, samo su u jednom slučaju porekli to i izjavili za Pelazge da su Grci:

Virgilije, kako se zna, u njegovom glavnom delu ENEIDA spominje Pelazge. On se ne izražava pozitivno za njih. Kaže da su „gadni, kriminalci“, jer su ubili Polamed Belidi-a, koji je bio slavan kao naučnik i istraživač, novator. Vergilije, sigurno, nije znao ni da postoje gde na svetu Albanci, kamoli da je predvideo i da će oni prisvojiti Pelazge kao svoje pradedove, ponajmanje da će i njegovo delo prevesti na taj svoj “božanstveni jezik”. A kad je to učinio Albanac Henrik Lacaj, u podtekstu je dodao ovo objašnjenje: „Pellazgi, ovde Grci“9).

Znači, kad Pelazgi čine zločine i niskosti, oni nisu Albanci. Tada su – Grci!

Albanski ekstremni nacionalizam, šovinizam i rasizam, kao i u svim drugim narodima sveta, nema mogućnosti da ne postane smešan u današnje vreme, nema kako da se ne demaskira i diskreditira u ovo doba trijumfa naučne misli i međunarodne solidarnosti, za koje su tuđi, neprihvatlivi šovinizam i rasizam.

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, 03. oktobar 1972.*)

______________________

1) BUROVIĆ, Kaplan: Albanci nisu autohtoni,- studija, objavljena na sajtu ISKRA, dana O5.IX.2015.

2) Citiram prema KASTRATI, prof. dr Jup: HISTORIA E ALBANOLOGJISË,- Tirana 2000, str. 76.

3) HAHN, Georg: ALBANESISCHEN STUDIEN,- tom II, Jena 1854, str. 213 nn.

4) UNIVERSITETI SHTETËROR I TIRANËS – Instituti i Historisë: HISTORIA E SHQIPËRISË,- tom I, Tirana 1959, str. 29. Ova je Istorija preštampana u Prištini negde 1970., ali falsifikovana. Sve što se u njoj ne sviđa Albancima, skinuto je bez ikakve oznake za to.

5) DEMI, Fatbardha: Gjuha shqipe nën ikvizicionin mesjetar, na sajtu LAJME.gen.al, 27.VI.2011. U originalu: “Nuk do të mund të kënaqim ata, që ende sot kanë një besim të plotë mbi origjinën pellazgjike të gjuhës sonë. Përkundrazi, ka ardhur koha që, së paku nëpër shkolla, mos t’ia mbushin kokën fëmijëve me hipoteza të tymosura që i përkasin mesit të shekullit të kaluar! “ (str. 23 N. V.)

6) KASTRATI, prof. dr. Jup: cit. delo, str. 579.

7) KONDA, Spiro: SHQIPTARËT DHE PROBLEMI PELAZGJIK,- Tirana 1964; PILIKA, Prof. Dr. Dhimitër: PELLAZGËT, ORIGJINA JONË E MOHUAR,- Tirana, 2005.

8) KADARE, Ismail: NJË DOSIE PËR HOMERIN,- Tirana 1975.

9) VIRGILI: POETËT LATIN,- Tirana 1978, str. 82.

*) Objavljeno po prvi put na albanski jezik u Akademikovom djelu MIKROLOGJIRA (MIKROLOGIJE), Ženeva 2000, str. 29-33. Vidite dopise Dyndjet e popujve i Pellazgët.

Prevedena na albanski, engleski, makedonski i slovenački.

Na engleski jezik je objavljena u korpusu dela WHO ARE ALBANIANS?,- Ženeva 2008, str. 53-60.- REDAKTOR.

Piše: Prof.dr Kaplan BUROVIĆ, akademik

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.