20 ГОДИНА ДЕЈТОНА, БУДУЋНОСТ БиХ: Погрешно је одржавати оно што не може успешно да коегзистира

ИСКРА на Фејсбуку

Misel Zubenica

Пре тачно 20 година, у ваздухопловној бази Рајт Патерсон код Дејтона, у америчкој држави Охајо, потписан је Дејтонски мировни споразум којим је заустављен трогодишњи грађански рат у Босни и Херцеговини. На основу овог споразума који су потписали тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник републике Босне и Херцеговине Алија Изетбеговић и председник Хрватске Фрањо Туђман, БиХ је конституисана као држава три конститутивна народа, која се састоји од два ентитета, Републике Српске муслиманско-хрватске федерације. Двадесет година од завршетка рата и потписивања примирја ова земља се налази у проблемима који доводе у питање основ њеног нормалног функционисања и опстанка, те се питања о њеном реорганизовању и реформисању покрећу више него икад.

Босна и Херцеговина се састоји од три конститутивна народа који су водили пре две деценије најкрвавији рат на простору Европе након Другог светског рата у коме је погинуло близу сто хиљада људи. Док је за време социјалистичке Југославије, Босна и Херцеговина била пример заједничког суживота, распадом ове земље, непомирљиве историјске разлике између Срба, Муслимана и Хрвата прокључале су кроз врели „ босански лонац”, у којем је вођен сурови верски грађански рат. Најупечатљиви резултат тог рата је што територија БиХ није висе „леопардова кожа” где народи живе једни са другима, већ јасно обележене националне територије са хомогеном популацијом где народи живе једни поред других. Ови народи а погово њихове политичке елите имају толико дијеметрално супротне интересе и ставове због чега је готово немогуће замислити да ће ускоро доћи до неких позитивних помака у функционисању ове државе имајући у виду да службена Бања Лука и Сарајево се све висе понашају као да нису градови у истој држави. Политичко руководство Бошњака из Сарајева води од краја рата до данас политику са циљем унитаризације Босне и Херцеговине у којој би Бошњаци као већински народ могли доминирати што изазива све јачу контрареакцију из Бања Луке и најаве могућег референдума о независности уколико се буде наставило да се доводи у питање опстанак Републике Српске. Проблем је што је међународна заједница у претходном периоду превисе била на страни бошњачких политичких интереса што је довело до укидања великог броја надлежности Републике Српске предвиђених Дејтоном, због чега смо данас суочени са потенцијалним референдумом у РС о правосуђу јер је цео федерални систем направљен да одговара само једној страни. Са друге стране Хрвати као најмалобронији народ у БиХ налази се у посебно тешкој ситуацији, без очекиване подршке матичне државе али са све бројним захтевима за формирање трећег ентитета.

Постоји иницијатива међународне заједнице да се ствари промене, међутим странци и међународна заједница увек су у БиХ доживљавали неуспех. Тако је увек било кроз историју, од аустроугарске управе и Бењамина Калаја па све до данас под управом канцеларије високог представника и Брисела. Једноставно национални идентититети превазилазе осећај припадности босанском завичају а односи између народа су непоправљиво нарушени услед крвавог грађанског рата. Босну као своју домовину доживљавају једино Бошњаци док су Срби и Хрвати окренути својим матицама и не скривају своју жељу да живе заједно са својим сународницима.

Политичка ситуација у овој држави је таква да су сви релеватни политички чиниоци дубоко подељени по националном кључу. Гласањем за националне странке СДС, СДА и ХДЗ на првим вишестраначким изборима у централној југословенској републици показана је подељеност становништа БиХ на националне идентитете што ће остати главна карактеристика босанско-херцеговачког политичког живота. Сва три народа у БиХ имају и различите спољнополитичке савезнике тако да ова земља не може да има ни заједничку спољну политику. Бошњаци су окренути арапским земљама и САД-у, Хрвати се држе западних европских држава пре све Немачке док Срби добијају подршку Русије за своје интересе. Различити геостратешки интереси великих сила добијају веома јасну слику на унутрашњем политичком плану БиХ.

Дејтонски споразум донео је крај грађанског рата али није могао да отклони страшне последице које је рат донео. Велике жртве на свим странама још су више удаљиле народе и код многих биле доказ да заједнички живот није могућ. Још од завршетка рата траје муслиманска кампања да је Република Српска геноцидна творевина и да као таква треба бити укинута. Срби са друге стране протерани из Сарајева и осталих делова федерације Босне и Херцеговине сматрају да не могу да заједно живе са онима који су их протерали из својих домова. Међутим Бошњаци који кажу да су Срби начинили геноцид над њима не желе да живе у својој самосталној држави без РС и одбацују могућност да се Срби одвоје. Ово је свакако контрадикторно али показује жељу бошњачких политичара из Сарајева да остваре доминацију и наметну своја правила на територији читаве Босне и Херговине. Наравно ово није могуће пошто је БиХ дефинисана као сложена федерација два равноправна ентитета. Самосталне националне државе које би настале потенцијалним распадом БиХ не иду у прилог плану међународне заједнице за регион Балкана. Отцепљење Републике Српске довело би до дестабилизације региона и новог потенцијалног жаришта у Европи. Запад иако даје међународну подршку бошњачким политичарима не жели постојање самосталне муслиманске државе у срцу Европу погово у светлу нових безбедносних проблема услед исламског тероризма. Отцепљење хрватског дела БиХ не може се ни разматрати јер Хрвати ни немају свој ентитет. Такође идеја о мултиетничкој држави није остварива а доказ за то је град Сарајево који који некада био космополитски град са суживотом за пример, док данас Срба и осталих народа има мање од пет посто и данас је град са доминатним муслиманским фоклором.

Данас је Босна и Херцеговина у великој политичкој и економској кризи. Њене европске интеграције не могу се наставити без њеног нормалног унутрашњег функционисања, али реформе које се најављују од стране међународне заједнице мењају тековине дејтонског споразума. Дејтонски споразум није савршен али одржава статус кво што значи опстајање стабилности на потенцијалном међународном политичком жаришту. Покретање реформи које би водиле ка измени Дејтона на уштрб ентитета могла би да доведе до захтева измене Дејтона у другу крајност, односно до захтева за конфедерацијом или мирним разлазом два ентитета.

Република Српска данас је са својим руководством стабилна творевина са перспективом дањег јачања њене аутономије. Независна Република Српска није више тако незамислива опција као предходних година. Са вољом велике већине својих грађана и одређеном међународном подршком може да постави као легитиман захтев своју жељу за независношћу. Иако међународна заједница, пре свега Вашингтон и Брисел не подржавају овакве циљеве политичара из Бања Луке, то не значи да временом неће променити своје мишњење када се увере да ниједно одрживо решење више не постоји.

Погрешно је одржавати оно што не може успешно да коегзистира. Логична је претпоставка да би два садашња ентитета БиХ много успешније фунционисала као самосталне творевине у лабавој конфедерацији пошто би онда економија и друштвени развој преовладали као главне теме а не немогуће политичке конструкције. Једноставно прегломазна политичка гарнитура и превелика бирократија не могу да постоје у једној од најсиромашнијих држава Европе. Много ће лакше да БиХ функционише кад буде и ако буде чланица ЕУ али то је далека будућност и тешко је предвидети којем ће се правцу БиХ кретати имајући у виду да руководство РС све више доводи у питање европске интеграције. Оно што је неопходно јесте да дође до бар минималног конзензуса између политичких елита у БиХ и ту би можда Србија могла да има велику улогу, јер је управо званични Београд интезивирао и побољшао односе у последње време и са Сарајевом и Бања Луком а Београд је такође и гарант Дејтонског мировног споразума. Време ће показати у којем ће се правцу БиХ кретати у будућности и како ће изгледати, али је једно сигурно: Ниједно наметнуто решење са стране неће донети бољитак, већ решење мора да дође из договора унутар Босне и Херцеговине које ће грађани прихватити и које ће уважити интересе сва три конститутивна народа.

Мишел Зубеница
директор центра за међународну јавну политику

Тагови: , , , ,

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.