ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (22): На насловној страни листа „Вокс“ освануо је Иво Андрић набијен на перо

Фото: М. Цветковић

Фото: М. Цветковић

Мај, 1995. године

Почетком деведесетих у Сарајеву је било грађана мало и сви су могли да се стрпају у кафић „Пиколо“ на Башчаршији. Отворен је Дом писаца, а по кафанским клозетима се нису ваљали само пијанци који повраћају. Све више је било хероинских шприцева по поду. Спремали су се први слободни избори и сви су говорили: „Не дај боже да побједе националне странке“, а мислили су и осјећали супротно. Зато су националне странке и побједиле. Чак и дуго послије избора, када би упитали неког Сарајлију за кога је гласао, он би одговорио – за Марковића. Најгоре су на тим изборима прошли управо реформисти. Сидран је био на листи реформиста и изгубио је од неког месара.

Послије неуспјелих избора, био је уплашен више него онда око оне шекспировске дилеме писати или не писати Дрину, односно, вратити или не вратити новац због притисака из источне Босне. Љето након изборне пропасти сједили смо у башти кафане „Шеталиште“ Сидран, Гребо Здравко и ја. Разговарали смо о томе шта да радимо. Нисмо нашли рјешење. Страховали смо од рата и Сидран је на крају рекао:

– Ви се јебите, а ја одох код Расима.

Мислио је на либералну странку насталу од омладинске организације. Осјећао је рат који долази и тражио било какво уточиште. Вјеровао је у то да у Босни може да буде спасоносно нешто што се зове либерално.

Прије великих страдања у животу, страдале су бронзане бисте омиљених писаца: Бранко Ћопић први међу њима. То ми је било посебно жао пошто су Магареће године мој први прочитани роман. Несрећно је завршио живот тај Бранко, бацио се са Савског моста у Београду. Друго убиство Бранка Ћопића десило се у Босанској Крупи. Представници СДА  поломили су бисту Бранка Ћопића и бацили је у контејнер. Тада је Сидран бдио у Дому писаца и први пут сам слушао како му се ломе видици:

– Није лијепо да се руше културно-историјски споменици, али да ја тебе питам, драги мој, зашто у Босни нема више споменика муслиманских писаца?

Ја му нисам одговорио. Учинио је то његов друг Бранко Чучак који је такође пио виски на рачун Весе Ђорема:

– Нема муслиманских биста – рекао је Чучак – зато што је нестало цименте и пјеска, све отишло у градњу џамија.

Те вечери смо причали о свему, највише о отпору муслиманских интелектуалаца према Дому писаца. Тада смо већ имали заједничку авантуру свечаног отварања. Ја сам ишамарао пјесника Махића који је ометао церемонију отварања. Доајен сарајевског новинарства, Сенад Авдић, написао је да сам пјеснику избио два ребра. Те вечери код Весе, Сидран је зажалио што смо неколико месеци раније на отварање Дома писаца позвали Рајка Нога, говорећи да је он шовиниста. Као да је то изговорио да би оправдао  свој национализам. Зацрвенио се када је о њему причао. Истина, када сам му рекао да су Нога тукли, превише тукли, он је заплакао. Весо је ставио пред њега нову флашу вискија, па је ствар са бившим пријатељем заборављена. Показао ми је лист „Јавност“ који је доносио слике лобања дјеце и одраслих  ископаних из јаме Пребиловци:

– Видиш ти, мој Емире, шта они раде, откопавају мртве послије педесет година – сметало му је што чак и његов пријатељ Весовић сарађује са таквим листом.

Сидран и његов страх су трпили притисак са двије стране. У ствари, то је била једна страна, али се само чинило да су биле двије. Притискало га је Удружење књижевника Босне и Херцеговине због Дома писаца које им је личило на Француску 7 и лист муслиманске младежи „Вокс“. На насловној страни тог листа освануо је Иво Андрић набијен на наливперо. Да нас подсјете како је Радисав из На Дрини ћуприје набијен на колац јер је рушио мост. То је била опомена Сидрану да ће слично да заврши ако не престане да једе свињетину. Тај лист је још прије избора објављивао како ће Срби живјети у Муслиманији као грађани другог реда. Духовитост ових младића је изазивала осмијех на лицу предсједника Изетбеговића. Он се чак и сликао са овим бројем у рекламне сврхе. Ови младићи ханџар орјентације су ме до краја живота задужили. И мене и моју фамилију. Прогањали су Сидрана и мене паралелно и, на крају, Сидрана приволили да пређе на њихову страну. Мене нису због урођене слабости карактера. У ствари, никако нисам повјеровао да они желе грађанско друштво и демократију о којој су сви говорили. Оставио сам да им то повјерује Међународна заједница. Када је рат кренуо у Хрватској, већ су се ту врзмали осматрачи. То су они људи у бијелим одијелима који гдје год су се појавили, рат није спријечен, него се управо ту разбуктао.

 

(наставиће се…)

Емир Кустурица

2 коментара

  1. Aurora Serbialis каже:

    Сарајево је нестало у тренутку. Као мина или балон од сапунице. Свеједно, ефекат је исти.

    Град који је изгубио дух, изгубивши тиме своју суштину и сврху, наставио је да постоји још у успоменама и сјећањима бивших Сарајлија, а нешто касније, када је модерна технологија комуникација и живота постала мање уксклузивна и доступнија свима, и у блоговима, на фејсовима и сајтовима гдје се скупљала раја. Виртуелни град виртуелних становника са стварним животима. Стварни град има стварне становнике са виртуелним животима које називају сарајевским. Све је наопако.

    Сарајево већ четврт вијека живи у вакуму. Чека да му дају кисеоник и трансфузију, да дође себи. Али му не говоре да је оболило тешко, неизљечиво и да за њега лијека нема, ни кисеоника, ни трансфузије. Оно умире полагано, стварном смрћу својих виртуелних становника који још говоре његовим акцентом. Каква окрутна вишедеценијска смрт. Ни еутаназија му неће помоћи.

    Град који из своје прошлости ништа није научио, коначно ће престати да постоји. Можда је и боље тако. Нетрпивши идентитете својих становника, није успио да изгради свој сопствени.

    Биће, ипак, да је Сарајево зависило од оних који су у њему живјели и давали му несебично све своје карактеристике. У томе се огледала његова посебност, у шареном и раштимованом скупу свега и свих који га чине. Мало је таквих градова који су једно са својим грађанима. Зато је Сарајево сада у шок соби чија врата воде у историју.

    • vaha каже:

      Danasnje Sarajevo simbolicno predstavlja konfuziju savremenog covecanstva, ili bolje receno predstavlja duhovnu projekciju onih koji su ga stvarali devedesetih godina. Danas je ono nase Sarajevo o kojem pisete, glavni grad savremene, mracne Evrope, materijalizovano u okovima lazne istorije i ukradene kulture.
      Sudbina vecine evropskih „EU“ naroda…
      Sarajevo je metafora namera onih koji nam „dobro“ donose i celom covecanstvu, ali na srecu svih nas koji smo odgojeni u onom Sarajevu, prezreli smo i njihove namere i njihovu snagu.
      I nemojte se brinuti, Sarajevska energija se rasprostrela po celom svijetu, i siri dobre vibracije, koje su mnogo snaznije od zalosne projekcije isfrustrirane evropske spremacice.
      Nase bivse sugradjane koji su ostali u Sarajevu ne treba optuzivati, vec pokusati razumjeti, jer zbog nekoliko njihovih izdajnika i lepe vecere, gurnuli su deo nasih sugradjana u duhovno ropstvo i okovali.
      Ali ne brinite, kod nas su kljucevi.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.