ДНЕВНИК ЕМИРА КУСТУРИЦЕ (19): Тек касније, када је дошао рат, тај страх је прорадио по Андрићевом рецепту

Фото: Милош Цветковић

Фото: Милош Цветковић

Мај 1995. године

Сидран је писао све мање, а све чешће се повјеравао пријатељима. Шапатом им је саопштавао своју највећу животну истину:

– Ово што видите – говорио је он упирући кажипрст према себи – то није све Авдо. То вам је деведесет девет посто страх и само један посто Авдо Сидран!

Данас сам сигуран да су се у Сидрановој близини нашли дјечаци који су се касније окупили око часописа „Вокс“, листа муслиманске омладине ханџар  оријентације. Јер на случају Сидрановог страха нико није тако предано одрадио као ови млади интелектуалци. Тек касније, када је дошао рат, тај страх је прорадио по Андрићевом рецепту. Велики писац је говорио о страху који је „на овим теренима био засејан као усев, са посебним планом“, а Сидран је све више постајао слика и прилика те Андрићеве идеје. Потискујући  страх о којем је сам говорио, он се увелико удаљио од јунака из своје литературе. Тренирао је улогу епизодисте у властитом животу. Научио је основну лекцију из титоизма. Не држи се принципа, најебаћеш кô Владо Петровић. Већ тада је преузимао улоге споредних ликова  из свог литерарног дјела. Никако није могао да прихвати истину како га Микулић није прихватио за непријатеља. Негдје пред Олимпијаду, Сидран је Микулићу саставио пјесмицу, хтијући да, кад већ није засновао непријатељство, постане његов пријатељ. Колега Весовић га је правдао говорећи да је његов живот са Шахбазом постао немогућ. Иако разведен од ове госпође, он је са њом живио и тада му је, тврди Весовић, прекипило. Желио је да од општине добије стан и коначно напусти жену своје младости.

Упркос пјесмици посвећеној Олимпијади и Микулићу, стан због којег је створио ту пјесничку минијатуру није добио. Микулић није хтио да му заборави ријечи Владе Петровића: „Више волим руско говно него америчку торту“. У Сарајеву се тада већ сумњало да  је ова мисао о говнима и торти увезена негдје из црногорских планина. Многи тврде да је ту несрећну реченицу посудио управо од Марка Весовића. Зато данас, када се питам зашто му је Весовић у рату био близак а Тонтић далек, знам да се то веже за шекспировску драму коју ова реченица носи. И њихову заједничку потребу да се везују за говна и торте. Весовић је прије рата рецитовао у Требињу пред шест хиљада СДС-оваца и узбуђено препричавао да је на тој позорници пронашао смисао живота. Тонтић је према СДС-у осјећао презир од почетка. Весовић је тек када су Караџић и Кољевић запуцали са брда враћао књиге и писао о њиховим бруталностима, љут што му нису на вријеме намигнули да се из Сарајева склони. Спирао је од страха пред Сарајлијама гријехе. Увјеравао их да му је америчка торта милија од очевих гована. Сидран је имао поред себе представника агресора који мисли као жртва. Стевану није било помоћи.

Сидран је већ те далеке осамдесет и четврте био спреман да се дилеме око руских гована и америчке торте одрекне. Или да реченицу врати Весовићу кô врућ кромпир. Знојио се ноћу и у сну говорио:

– Јебô ме бог, куд се ја бакћем туђим говнима, шта фали америчкој торти?

Никако није могао да убједи културне комесаре да то не говори он, него његов јунак. Они су знали да онај ко воли руска говна више од америчке торте, поткопава хладноратовске равнотеже чији су Југославија и Тито били најбољи ђаци. Стан му нису дали.

Убрзо је на страницама загребачког „Ока“ објавио пјесмицу о Титу у којој се похвално изразио о маршалу. У пјесмици се говори о највећем сину наших народа коме је у некој афричкој земљи  на трпези био понуђен врабац. Пошто је био човјек меког срца, Тито је одлучио да врапца не поједе. Због тога што су, како кажу пјесник и јунак његове поезије, врапци птичији пролетери. Ни то није помогло. Истина је да је тек тада ушао у читанке. Али још увијек је становао у једнособном стану на Ченгић вили. У кући која се од других разликовала по томе што је била опкована алуминијумом. И то му је представљало посебан проблем. Он је тај изолациони материјал осјећао као Шахбазин загрљај. Алуминијум је био сибирски изум. Случај је хтио да се у тај стан на крају уселио управо Марко Весовић и ту живио све до почетка рата. Тако је  стварни аутор идеје о руским говнима и америчкој торти стигао на право мјесто. У загрљај сибирског алуминијума.

Емир Кустурица

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.