ЖЕЛИДРАГ НИКЧЕВИЋ: Политика Јована Дучића

ИСКРА на Фејсбуку

Фото: standard.rs

Неће бити баш тако: да је Дучић мајстор кад римује, а кад верује у Бога и у Српство – наивни аматер и реакција

Много је разлога који нас обавезују да пажљивије размотримо политичке идеје Јована Дучића, да и са те стране пробудимо успомену на овог великана наше књижевности, да ослушнемо заједно како знаменити и отмени дучићевски тон пристаје уз мање отмене теме из наше националне прошлости и садашњости.

Та врста подсећања, наравно, нема само историографски значај, нити треба да представља некакав украсни додатак књижевним истраживањима како би писца и његово дело свестраније сагледали, мада је и то важно, него би морала да буде извор комплекснијег националног самоодређења, морала би да буде уграђена у темеље нашег националног идентитета, јер је слика коју ми о себи као народу имамо и на основу које делујемо лажна – уколико се из ње изоставе доприноси најумнијих. Дучић је свакако један од таквих мислилаца иако нам је увек било лакше да му признамо естетске него етичке или политичке компетенције.

Огромна неправда коју су – деценијама, и то не случајно, већ дириговано – званична југословенска и српска култура наносиле делу једног од три-четири најважнија српска песника прошлог столећа, на известан начин представља и доказ његове величине – неспретан, посредан и ванкњижеван, али ипак доказ. Наиме, да је Дучић био мање снажан аутор, да његова списатељска вештина није била тако очигледно супериорна, идеолозима би пошло за руком да га потпуно изолују и сакрију. Овако, и поред најбоље, то јест најгоре воље, стигло се само до прећуткивања извесних „спорних“ сегмената Дучићевог стваралаштва – политичких, баш оних који су наша тема. Стигло се до маргинализовања онога што је сам Дучић, у својим зрелим годинама, сматрао пресудним, можемо слободно рећи: важнијим од књижевности – до игнорисања онога што је целина његове духовности, њено егзистенцијално утемељење и њен разлог постојања, што би и нама могло помоћи да прецизније дефинишемо разлоге заједништва. Због чега смо ми један народ, и због чега то треба да останемо?

* * *

У понајбољим српским антологијама Дучић је заступљен са понајвише песама; и ту је јако наглашен европејски карактер и рафинман наше модерне, али се ипак осећа да су комплименти упућени његовом лирском дару нешто хладнији, бар за нијансу неутралнији; формулисани тако да би се могли односити на готово сваког уредног класичара, можда чак пре латинског него српског, то јест херцеговачког. Дучић је, дакле, изложен тихој и смишљеној денационализацији. Без њега се не може, али је страшно важно да тај лик не буде комплетан, да се његова национална дубина превиди или барем замагли. Са једне стране, Дучићеве политичке идеје проглашене су јако површним и безвредним, а са друге – националном мистиком. Тако се десило да су генерације српских ђака срицале Дучићеве беспрекорне риме, али се о његовој земаљској судбини радије ћутало. Колико је само песника почело и завршило у дучићевском маниру, а колико мало њих се уопште запитало како је живео тај човек, шта је сматрао својом најдубљом инспирацијом, и зашто се неки његови текстови у отаџбини дуго нису могли објавити! Наравно, није то само неправда према Дучићу, него неправда према властитој култури, или још горе – кукавичко фалсификовање властите прошлости.

Обично се каже да су Дучићеви политички назори били емотивни и реакционарни. Можемо замислити каква је то оптужба, и какви су је све прогресивци изрицали! Неће бити баш тако: да је Дучић мајстор кад римује, а кад верује у Бога и у српство – наивни аматер и реакција. Дучићеви текстови, наравно, веома су сложени и подстицајни, и као такви су били предмет безбројних анализа, али се често заборавља да они нису настали негде у космосу, међу сателитима и каријатидама, него да се солидарно савијају и гранају око своје егзистенцијалне основе, да најчешће имају директне историјске поводе, да представљају директну реакцију на оно што се у збиљи управо десило, да је њихова метафизичност, што би се рекло, потпуно овоземаљска. А текст је без контекста инвалидан. И зато је веома глупо помно изучавати Дучићев изосилабизам, а не знати где је Врбас, где Неретва, зашто Немањићи и зашто Херцеговина.

Дучић је имао привилегију да свој народ и његову судбину посматра у преломним тренуцима, у првој половини двадесетог века, са корисне аналитичке дистанце, из суседних престоница, и да своје апеле правилно адресира. За ову прилику, поменима само један аспект – онај интегришући, који нас интегрише – Дучићев поглед на однос центра и периферије у српској националној политици, нешто што би могло и данас да нам користи, а што је у његовом животу и раду, до самог краја, имало карактер опсесије, са веома болним траговима.

Притом, посебно треба нагласити димензију која данас, чини ми се, код Срба не постоји, а коју поводом Дучића морамо имати на уму: то је апсолутна природност и лакоћа са којом су се национални предводници и интелектуалци у нашој прошлости препознавали и међусобно опходили као Срби, а не само као становници својих посебних покрајина. Та природност и лакоћа говоре нам да државно питање не мора бити одлучујуће, то јест да се до његовог позитивног решавања стиже тек ако постоје духовни предуслови – јединство, солидарност и комуникација.

* * *

Да бих пластичније описао на коју димензију мислим, цитираћу само две реченице из Дучићевог писма сестри Соки, из Мадрида, 5. марта 1921. године:

Мила моја сестро! Ја сам ипак срећан што сте сви ви данас ослобођени, што нема опасности ни од тамнице ни од вешала, и што је сад само у божјој руци да вас затечем све у животу. Ја сам нарочито срећан што сам био први који сам познао слободу Србије, и која је ону срећу што је дала мени, сад проширила на све вас.

Можемо навести и нешто друго, али је овде, у овој приватности, спонтаније и директније формулисан Дучићев поглед на Србију као на матицу, која је дужна да срећу прошири „на све нас“. Неко је већ написао да је и југословенство за њега било само проширено српство (јер се „Југославија родила у кациги Србије“; она је дело српске епопеје…) – али овде имам на уму Дучића који је раскрстио са југословенским илузијама. Као што је познато, Дучић је још у младости замерао политици тадашње српске државе, чак и самом Пашићу, што су одвећ равнодушни према судбини Босне и Херцеговине. То је, према Дучићу, простор – на линији од Дурмитора до Велебита, од Дрине и Неретве до Уне, Купе и Крке – прожет нашим аутентичним историјским и духовним менталитетом, ту почивају мит, свест и подсвест нације. У позним годинама он гаји још дубље неповерење у спремност србијанских политичара не само да бране Босну и Херцеговину, јер то није лако и понекад није могуће, него да је осећају као део свог националног интереса. Уопште, појам Србије као Пијемонта дошао је највише од Срба ван Србије, а не од србијанских политичара. Дучић је мислио да је само стари краљ Петар, који није заборавио своје војевање у Босни и Херцеговини, имао истински у виду ове прекодринске српске крајеве, за које су други, како каже, понекад изјављивали да су спремни и да умру, али не и да за њих живе.

А 17. априла 1942. у писму Радоју Кнежевићу, министру двора, блиском пријатељу Слободана Јовановића и Милана Грола, Дучић пише:

Ја сматрам, драги Господине Кнежевићу, за своју дужност Србина из Босне и Херцеговине, да вас уверим да рана може преболети само ако се оваква загађена добро сагори. Срби морају да буду окупљени око свог српског краља да га сачувају, око своје српске владе да је изведу на прави пут, и у сопственој српској кући у којој ће опет бити силни и велики, и на линији коју ћемо повући по дубини савести и дуљини мача. Без овог ми ћемо имати нове Марсеље, капитулације, Врбасе, преверавање, упропашћење свих даљих илузија потребних народу који увек мора да верује.

И данас, лако је то установити, из самог срца, из саме суштине српског народа изоставља се врло компликована и богата духовна географија. Нека заборав прекрије све оно што су о српском народу и његовој судбини говорили и писали Дучић, Кочић, Андрић, са друге стране Црњански, или с југа, нешто раније, Стефан Митров Љубиша – да не помињем толике друге, који су такође имали шта да кажу о судбинским политичким питањима свог народа, а баш та димензија њихове мисли и ангажмана, баш то егзистенцијално утемељење њихових текстова, ускраћује се њиховим потомцима, и у Србији, и изван Србије.

standard.rs

Тагови:

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.