ЖАРКО ВИДОВИЋ: Уметност и држава

ИСКРА на Фејсбуку

Уметност је настала далеко пре државе (за пуних тридесет хиљада година и више), те је већ то довољно за доказ да њој држава није битно потребна, мада је потребна уметнику као и сваком грађанину! Но не као уметнику. У својим основним циљевима оне се никада не могу подударати, ма како племенито и добронамерно били формулисани циљеви државе. Обухватајући све поданике или грађане својим установама и законима, држава уметника може обухватити, везати, обавезати, подстаћи или помоћи само као занатлију, као техничара, док оно што је у уметнику уметничко, то остаје „екстериторијално“. Држава може донети законе, норме и мерила за занате и технике (а она је то чинила још у доба Рима, Византије итд. својим одредбама о делатности еснафа скулптора и сликара и квалитетима њихових занатских производа, о месту занатлије и његовог производа у друштву и времену), али никада није могла нити ће икада моћи имати неку основу, мерило и могућност за законско одређивање уметникове делатности, за планирање и оцењивање те делатности. Додуше, многи филозофи су се у својим естетичким системима трудили управо да пронађу та мерила и те основе за одређивање места уметности у простору и времену једне цивилизације. Они су се надали да ће бити могуће наћи нешто на основу чега ће се деловање уметности моћи предвидети или одмерити као што се одмерава деловање државе, знања, технике, производње, закона, природних појава итд. Надали су се да ће наћи принцип на којем се заснива уметност, и то у истом оном принципу на којем се заснива друштво, историја, држава, производња, цивилизација, знање итд. Али су при сваком од тих покушаја (да нађу заједнички основ за објашњење свих тих делатности и уметности) морали да се ослоне на метафизички принцип нечег непостојећег, из илузије насталог, јер просто – нема тога принципа уистину (тога заједничког принципа), па ма како се он звао: бог, светски ум, материја (јер не постоји материја, него само конкретне просторне материјалне ствари и бића, за које ми имамо заједнички назив материја), дух, апсолутни дух, битак итд. итд. Зато нема ни заједничког кључа за разумевање уметности, државе, историје, цивилизације итд., просто зато што се уметност састоји у доживљају, а он је различит од разумевања исто онолико колико је уметност различита и од технике. Додуше, нису се филозофи трудили да тај принцип пронађу зато да би уметност потчинили држави и ускладили је са делатношћу државе (мада је било и филозофа који су управо ради тога тежили да створе тзв. нормативну естетику), него су се трудили да пронађу принцип на основу којег би се уметност могла објаснити као слободна делатност, делатност диктирана намером и одлуком. А намере и одлуке (па отуд ни слободне делатности) нема у уметности, као што је има и мора да буде у техници и производњи. Управо и кад би хтео да се потчини неком закону или захтеву државе, уметник то не би могао, јер уметничко стварање није слободно, планирано ни одлуком (или наредбом) руковођено, него је спонтано. Зато је и могло настати далеко и пре државе и пре тзв. апстрактног мишљења, филозофирања.

Основни принцип западне цивилизације (од самог њеног готичког почетка), формулисан и у филозофији од Томе Аквинског до Хегела, и у техничком схватању готичких мајстора, је принцип слободе као основе државности, тј. принцип свесног и одлученог (слободног, изабраног) потчињавања појединца држави, техници, производњи и њиховим циљевима. Зато у оквиру  те цивилизације нема уметности. ЗАТО ОНА У ЗАПАДНОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ПОСТОЈИ САМО КАО СТРАНАЦ, КАО „ЕКСТЕРИТОРИЈАЛНА“! (изван домета закона, норми, одредби, воље државе, државника, науке и научника, технике и техничара). А када уметник ствара, он је већ самим тим превазишао и измакао и држави и државнику, и науци и научнику, и мислиоцу (јер доживљава, а то је више него размишљати) и филозофији, и техничару и техници као таквима, и сваком човеку кад је он само научник, само филозоф итд. Отуда сваки филозоф који жели да нађе заједнички принцип за филозофију државе, права, друштва, историје и науке с једне стране, и филозофију уметности с друге стране, мора пропасти у својим филозофским настојањима. Тај неуспех се најбоље види у настојањима немачких филозофа метафизичара, великих по својој амбицији. Надајући се да ће тај заједнички принцип ипак пронаћи, они су у историји видели нешто чега нема, па су створили историје уметности од чијих предрасуда ми и дан данас болујемо. Предрасуде о западној уметности као природној творевини основâ западне цивилизације (а не као о странцу који улепшава западну цивилизацију), предрасуда да Запад почиње са Грчком и траје до данас, предрасуда да је Медитеран исто што и Запад, да је Запад (пошто је на своју страну вештачки узурпирао Медитеран) супериоран Истоку и у самој уметности итд. итд… те предрасуде живе и данас, а њима служи и теорија о еволуцији уметности, по којој се уметност, тобоже, развија исто као и мисао и техника и филозофија и државност и друштвеност итд. Међутим, homo ludens (који је стварао још у палеолиту, а који као уметник постоји и данас, а такви смо и ми кадгод доживљавамо) и његова стваралачка делатност – о чијим битним својствима смо с разлогом говорили одмах на почетку – не могу бити укључени ни у какав систем државе, друштва, технике, производње, нити ичег што је планирано, на одлуци или наредби засновано (свеједно ко наређује, да ли слободно ја сам себи или мени неко други наређује или поручује или моли). Отуд екстериторијалност и ванисторичност уметности. (И немојте да вас историчност знања, воље, одлуке, производње, технике, свесне делатности, уметниковог занатског виртуозитета итд. наведе на помисао о историчности уметности! Јер, уметност и њено дело излазе из времена, историје ствари и установа. Управо то и чини уметничка дела вечно актуелнима, а доживљај нечим што је изнад знања. Напротив, научна и техничка знања имају ограничено историјско деловање, баш као и филозофијска схватања уколико су само творевине знања).

НО УМЕТНОСТ НИЈЕ ЕКСТЕРИТОРИЈАЛНА САМО НА ЗАПАДУ. ОНА ЈЕ ТО У СВИМ ЦИВИЛИЗАЦИЈАМА. Једна цивилизација се сматра утолико повољнијом за уметност, уколико више простора оставља уметности и њеној екстериторијалности, уколико мање хоће или уколико мање може да се меша у ту екстериторијалност уметности, уколико мање теоријских (као у естетици) или практичких мера предузима да уметност увуче у своје подручје, своје битне интересе и установе. Утолико повољнијом, уколико мање се уметник труди да се усклади са основама те цивилизације. Јер цивилизација је друштвеност (и то култивисана друштвеност, чији врхунац је у слободној друштвености, тј. у моралу), а уметност је у култури индивидуалности.

Колико год западна цивилизација и филозофија имају заслуге за развој демократије и појма о слободној личности, том заслугом она нема никаквог удела у судбини западне уметности, јер уметност је екстериторијална и спонтана, а не слободна и не укључена у основе те цивилизације.

Екстериторијална, уметност се најбоље осећала у медитеранској цивилизацији, специјално грчкој. Тај принцип њене екстериторијалности одигравао се на очи Запада у ренесансној и медитеранској Италији. Отуд је Италија била велика наследница и настављач медитеранске традиције, те и велика учитељица, боље рећи инспираторка западних уметника, све до 1914. године, до Првог светског рата, за који се може рећи да је дефинитивно учинио крај ренесанси. Јер, класично и ренесансно у европској уметности су једно исто: превладавање готике, грађанског духа, класне ограничености, комуналне ускости и државно-националног принципа.

 

Извор: Уметност у пет епоха (скрипта, 1964), стр. 223–226.

Текст приредио: Дарко Стефановић         

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.